Владимир Назор — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 42:
Грађанску школу је завршио на острву [[Брач]]у, а гимназију у [[Сплит]]у. Студирао је природне науке, [[математика|математику]] и [[физика|физику]] у [[Грац]]у и [[Загреб]]у. Дипломирао је [[1902]]. године. Предавао је у Хрватској гимназији у [[Задар|Задру]], а од [[1903]]. до [[1918]]. године у [[Истра|Истри]], гдје је уједно и провео највише свог живота. Пензионисан је [[1933]]. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било ''[[Славенске легенде]]'' (1900).
 
Године [[1904]]., у Задру је објављено његово дјело ''[[Књига о хрватским краљевима]]'', а у то вријеме је почео писати и ''[[Истарске приче]]''. Коју годину касније објавио је ''[[Вели Јоже|Велог Јожу]]'' (1908) — дјело по коме ће Назорова проза бити препознатљива, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године [[1916]]., објавио је неколико књига: ''[[Златокрила утва|Утва златокрила]]'', ''[[Медвјед Брундо]]'', ''[[Стоимена]]''.
 
На изборима [[1934]]. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану [[Јевтићева листа|Јевтићеву листу]], те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, [[1939]]. године, објавио је ''[[Пастир Лода|Пастира Лоду]]'' и ''[[Дедек Кајбумшчак|Дедека Кајбумшчака]]''.
 
== У партизанима ==
[[Датотека:Vladimir Nazor Z Car 0907.jpg|мини|220п|leftлево|Владимир Назор, рад [[Звонко Цар|Звонка Цара]]]]
Иако у годинама и нарушеног здравља, године [[1942]]. је с пјесником [[Иван Горан Ковачић|Иваном Гораном Ковачићем]] преко реке [[Купа (река)|Купе]] отишао у [[Народноослободилачка војска Југославије|партизане]], о чему је извијестио чак и Радио [[Лондон]].
 
Ред 75:
* ''Приче с острва, из града и са планине'', 1927. (двије збирке аутобиографске новелистике).
 
[[Цриквеница|Цриквеничке]] прозе (''Три приповијетке из једног дјечјег дома'', 1929; роман ''Шарко'', 1930) тематски и хронолошки значе наставак његовог причања о самом себи. Покушавајући да проговори о себи „сада и овдје“ Назор, међутим, због неких својих унутрашњих кочења, а сигурно и због предуге изолованости и самотњачке удаљености од обичних људи, није успио да обликује квалитетна књижевна остварења. Зато се он поновно окренуо мотивима изван себе, па тридесетих и четрдесетих година у његовој књижевности преовлађују социјалне теме
* ''Пјесме о брату Гавану и секи Сиромаштини'', 1931; циклус фељтонским стилом писаних новела о сиротињи са загребачке периферије *''Загребачке новеле'', 1942),
а на подручју стиха доста експериментише, варира разне ритмове и строфе (''Десетерци'', 1930; ''Топуске елегије'', 1933).
Уз то, почиње да пише дневничке записе, путописе, студије и есеје о домаћим и страним ауторима, о проблемима версификације (''О хрватском једанаестерцу 1838—1900'', 1935), бави се преводилаштвом, преправља стара дјела, с великим амбицијама пише роман о вишемиленијумској историји родног острва (''Пастир Лода'', 1938, 1939), али његове креативне могућности као да су до краја биле исцрпљене.
 
Ред 85:
* Дневник ''С партизанима'', 1945. Поред дневника [[Драгојло Дудић|Драгојла Дудића]] и [[Владимир Дедијер|Владимира Дедијера]], један од напознатијих партизанских дневника
 
Истина, ту има и доста меланхоличних стихова који не могу одољети озбиљнијој критици, но треба рећи да је и то излив Назоровог бујног медитеранског темперамента и виталистичког заноса. Треба напоменути да је то раздобље у којем је Назор дао и неке од својих најбољих стихова националне тематике (''Хрватски језик'', 1944), не упавши у мелодраматски патос.
 
Владимир Назор се истакао и као преводилац с неколико језика ([[Данте Алигијери|Данте]], [[Вилијам Шекспир|Шекспир]], Хајне...).