Зрењанин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 178.220.204.104 (разговор) на последњу измену корисника Pinki ознака: враћање |
м Разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 52:
На [[Батка|Батки]] се налазе остаци [[неолит]]ске [[Старчевачка култура|Старчевачке културе]], а код [[Арадац|Арадца]] [[некропола]] из времена велике сеобе народа.
У Ечки се налази Српска православна црква Свети Никола, са дрвеним торњем, подигнута (1711). Она представља најстарију православну цркву у Банату и Војводини. Првобитни [[иконостас]] ове цркве је направио је (1744) Недељко Шербан Поповић. Овај иконостас данас је делом изложен у Народном музеју у Зрењанину, па је иконостас у цркви (1786) замењен новим, чији је аутор непознат.
Најстарије грађевине у самом граду су православне цркве — Успенска црква у Светосавској улици (1746) и Храм Ваведења Пресвете Богородице у улици Цара Душана (1777) ; затим, католичка [[саборна црква|катедрала]] (1868); зграда позоришта (1839), [[жупанија|жупаније]] (1885) и Народни музеј (1894). Град се развио око утврђеног језгра као [[агломерација]] сеоских насеља и плански подигнутих насеља.
Ред 59:
Било је крајем 1891. године у граду Великом Бечкереку: две православне цркве, пет свештеника, 7092 православних Срба са 1170 домова.<ref>"Српски сион", Карловци 1892. година</ref> У револуционарној прошлости, у [[народноослободилачка борба народа Југославије|народноослободилачком рату]], из овога краја је седам [[Орден народног хероја|народних хероја]] погинуло у борби, а око 10.000 родољуба било је у [[логор]]има и [[затвор]]има; 2.500 их је стрељано. После Другог светског рата је град доживео привредни процват. После [[1991]]. године, претежно извозна оријентација привреде је практично упропаштена санкцијама и распадом Југославије, јер је изгубила тржиште. Након промена октобра [[2000]]. године, град се лагано опоравља. За време [[Аустроугарска|Аустроугарске]] био је седиште угарске [[Торонталска жупанија|Торонталске жупаније]], чији је највећи део после Првог светског рата припао [[Краљевина Југославија|Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца]], а мањи део [[Румунија|Краљевини Румунији]].
Након [[1918]]. године, покренуто је питање о облику имена овог града на српском језику, без оспоравања традиционалног назива на мађарском језику. Тим поводом су разматрана решења из српске историјске баштине која је у овом граду сезала све до времена [[Српски деспоти|српских деспота]] Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, који су током 15. века држали овај град у свом поседу.{{sfn|Ћирковић|1982|p=322}} Међутим, државне власти су [[1924]]. године одлучиле да се потенцијално најпогоднији назив "Банатски Деспотовац" употреби за преименовање оближњег [[Банатски Деспотовац|Ернестиновца]],<ref>"Време", Београд 3. август 1924. године</ref> тако да је након тога морало бити пронађено неко друго решење. Почевши од [[1935]]. године, град се назива ''Петровград'' (коњаничка статуа краља Петра откривена је 1926<ref>[http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1926/10/03?pageIndex=00005 ''Споменик Краљу Петру у Великом Бечкереку'', Политика, 3. окт. 1926, стр. 5]. digitalna.nb.rs</ref>), а од [[1946]]. године '''''Зрењанин''''', по [[Народни херој Југославије|народном хероју]] [[Жарко Зрењанин|Жарку Зрењанину Учи]].
Новим законом о територијалној организацији Зрењанин добија статус града 2007. године.<ref>[https://archive.today/20080103143130/http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=466&t=Z Службени гласник 129-07], 29. децембар 2007.</ref>
Ред 107:
* ''[[Црква Успења Богородице у Зрењанину|Успенска црква]], Храм Успења пресвете Богородице, „Успенска“ или „Варошка црква“, једна је од најстаријих, у целини сачуваних грађевина у Зрењанину. Подигнута је 1746. године у Светосавској улици и била је једина црква у Темишварској епархији покривена црепом. Захваљујући тој чињеници, и што је био изграђен од цигала, храм је поштеђен великог пожара 1807. године у ком су изгореле готово све дрвене куће у граду. Црква је подигнута као једнобродна граћевина са полукружном апсидом на истоку и високим звоником на западној страни. Иконостас цркве урадио је 1815. године српски сликар Георгије Поповић. На иконама су, у три зоне, представљене сцене из Старог и Новог завета. Претпоставља се да је Поповић урадио и седам целивајућих икона уљаном техником на дрвеној подлози.
Од 1951. године ове су иконе под заштитом Закона o споменицима културе. Зидну декорацију храма извео је 1924. године академски сликар и минхенски ђак Александар Секулић. Престо на хору цркве посвећен је преносу поштију Св. Николе. Иконе су у резбареним оквирима и сличне су онима на иконостасу. Осим сликарских радова, у храму је сачуван читав низ драгоцених предмета примењене уметности — богослужбених књига са вредним кожним повезом, свештеничке одеће финог ткања са златовезом, предмета из олтарског простора намењених литургијским обредима, итд.
* ''[[Црква Светог Ваведења у Граднулици|Граднуличка црква]] је саграђена 1777. године на месту претходне, која се помиње 1666. године у Катастигу манастира Пећке патријаршије.<ref>Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", сремски Карловци 1931.</ref> Уз њу се везује '''манастир''' (постојао 1758. метох Хиландара), у којем је крајем XVI или почетком XVII века, служио и чинио чудотворства монах [[Рафаило Банатски]], пристигао из Хиландара. Током времена његов гроб је постао место ходочашћа, обележен у XVIII веку капелом, изграђеном уз јужну фасаду цркве. То је полигонална грађевина од опеке, малих димензија, покривена високим пирамидалним кровом. Дрвена врата са жљебовима који формирају паралелне ромбове и профилисани кровни венац представљају једине декоративне елементе. Ваведењски храм, изведен у барокно-касицистичком маниру, једнобродна је грађевина са пространом полукружном олтарском апсидом и плитким певницама. На источној и северној страни подупрта је са пет масивних стубаца. Високи звоник се уздиже над западном фасадом, којом доминирају четири слепе нише и један прозорски отвор истог облика, са благо заобљеним профилисаним луковима изнад, забат са два окулуса и портал уоквирен профилисаним каменим довратницима. Вертикална подела фасада је извршена плитким пиластрима са вишеструко изрезаним капителима, док хоризонталну наглашавају профилисани венци у горњој зони. Иконостасну преграду, украшену богатим дрворезбарским радом, осликао је на почетку XIX
Црква је споменик културе од великог значаја. (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије),
* ''[[Сандићева кућа у Зрењанину]]'' је подигнута 1790. године и представља [[Културна баштина|непокретно културно добро]] као споменик културе од великог значаја.
Ред 161:
* [[Јевстатије Михајловић]] Ета (1802—1888) правник, књижевник
* [[Антон Болесни]] (1828—1896) свештеник и писац научних и археолошких радова
* [[Милорад Владив]] (
* [[Драгољуб Чолић]] архивист, публицист
* др [[Емил Гаврила]] (1861—1932) правник, писац, политичар
Ред 167:
* [[Тоша Јовановић]] (1846—1892) позоришни глумац
* [[Марко Јелиси(јев)ић]] (рођен око 1769. у Футогу), књижевник (два комада), позоришни радник
* [[Теодор Поповић]], (
* [[Георгије Поповић молер]] (1784—1847) иконописац
* [[Димитрије Поповић (сликар)|Димитрије Поповић]] (1738—1796) иконописац
Ред 174:
* [[Петар Смедеревац]], кујунџија из 16. века
* [[Александар Сандић]] (1836—1908) професор, књижевник
* [[Георгије, Герасим от Бечкеречки]], (
* [[Константин Данил]] (1798 или 1802—1873), сликар
* [[Ђура Јакшић]] (1832—1878), сликар, песник, приповедач
* [[Тодор Манојловић]] (1883—1968), књижевни критичар и писац
* [[др Војин Матић]] (
* [[Слободан Бурсаћ]] (1941—1993), диригент
* [[Иван Ивањи]] (*1929), књижевник и преводилац
Ред 194:
* [[Тодор Куљић]] (*1949), професор Филозофског факултета у Београду
* [[Чедомир Попов]] (1936—2012), академик
* [[Иван Јагодић]], (
* [[Иван Даников]] (*1962-2013), књижевник
* [[Миодраг Бабић]] (*1951), привредник
Ред 333:
=== Подела према етничком саставу ===
* Са српском већином: Зрењанин, Банатски Деспотовац, Ботош, Елемир, Ечка, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукићево, Меленци, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.
* Са мађарском већином: Лукино Село и Михајлово.
* Са румунском већином је Јанков Мост.
* Етнички измешана насеља су: Арадац (са релативном српском већином) и Бело Блато (са релативном словачком већином).
| |||