Имунски систем — разлика између измена

Патогени могу да брзо [[еволуција|еволуирају]] и да се адаптирају, и стога да избегну детекцију и неутрализацију имунским системом; међутим, вишеструки одбрамбени механизми су такође еволуирали да препознају патогене. Чак и једноставни [[микроорганизам|једноћелијски]] организми као што су [[бактерија|бактерије]] поседују рудиментарни имунски систем, у облику [[ензим]]а који их заштићују од [[бактериофаг]]них инфекција. Други базични имунски механизми су еволуирали код древних [[еукариота]] и задржали су се код њихових модерних потомака, као што су биљке и инсекти. Ти механизми обухватају [[фагоцитоза|фагоцитозу]], [[антимикробни пептид|антимикробне пептиде]] зване [[дефенсин]]и, и [[Систем комплемента|комплементни систем]]. [[Чељустоусте|Чељустоусти]] кичмењаци, укључујући људе, имају још софистицираније одбрамбене механизме,<ref name=Beck>{{cite journal | last = Beck | first = Gregory |author2last2=Habicht|first2=Gail S. Habicht |title=Immunity and the Invertebrates | journal =Scientific American |pages=60–66 |date= 1996 |url=http://www.scs.carleton.ca/~soma/biosec/readings/sharkimmu-sciam-Nov1996.pdf | format = [[PDF]] | accessdate = 1. 1. 2007 | doi = 10.1038/scientificamerican1196-60 | volume = 275 | issue = 5}}</ref> укључујући способност да се адаптирају током времена тако да ефективније препознају специфичне патогене. [[Адаптивни имунски систем|Адаптивна (или стечена) имуност]] креира [[Имунитет|имунску меморију]] након иницијалног респонса на специфични патоген, доводећи до појачаног респонса при каснијим сусретима са истим патогеном. Овај процес стечене имуности је основа [[вакцинација|вакцинације]].

[[Имунологија]] је наука која изучава структуру и функцију имунског система. Она води порекло од [[Медицина|медицине]] и раних изучавања узрока имуности на болест. Најранија позната референца на имуност датира из времена [[Атенска куга|Атинске куге]] 430 п.н.е. [[Тукидид]] је уочио да су људи који су се опоравили након ранијег налета болести могли да негују болесне без бојазни да ће оболети други пут.<ref>{{cite journal |vauthors= Retief FP, Cilliers L |title=The epidemic of Athens, 430–426 BC |journal=South African Medical Journal |volume=88 |issue=1 |pages=50–3 |date= 1998 |pmid=9539938}}</ref> У 18. веку, [[Pierre Louis Maupertuis|Пјер Луј де Моперти]] је извршио експерименте са отровом шкорпије и приметио да су поједини пси и мишеви имуни на тај венум.<ref>{{cite journal |authorlast=Ostoya |first=P .|title=Maupertuis et la biologie |journal=Revue d'histoire des sciences et de leurs applications |year=1954 |volume=7 |issue=1 |pages=60–78 |url=http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/rhs_0048-7996_1954_num_7_1_3379 |doi=10.3406/rhs.1954.3379}}</ref> Ова и друга опажања стечене имуности је касније искористио [[Лоуис Пастеур|Луј Пастер]] за развој [[вакцинација|вакцинације]] и [[Микробна теорија болести|микробне теорије болести]].<ref>{{cite journal |authorlast=Plotkin|first=S. SA A.|title=Vaccines: past, present and future |journal=Nature Medicine |volume=11 |issue=4 Suppl |pages=S5–11 |date= 2005 |pmid=15812490 |doi=10.1038/nm1209}}</ref> [[Микроорганизам|Микроорганизми]] су потврђени као узрок [[инфекција|инфективних болести]], тек након [[Кохови постулати|доказа]] [[Роберт Коцх|Роберта Коша]] 1891. године, за шта је он награђен [[Нобелова награда за физиологију или медицину|Нобеловом наградом]] 1905. године.<ref>[http://nobelprize.org/nobel_prizes/medicine/laureates/1905/ The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1905] Nobelprize.org Accessed 8 January 2009.</ref> Vируси су потврђени као људски патогени 1901. године, са [[Wалтер Реед|Ридовим]] открићем вируса [[жута грозница|жуте грознице]].<ref>[https://web.archive.org/web/20071023070838/http://www.wramc.amedd.army.mil/welcome/history/ Major Walter Reed, Medical Corps, U.S. Army] Walter Reed Army Medical Center. Приступљено 8 January 2007.</ref>

Неспецифични имунитет чини прву линију одбране организма, постоји пре контакта са узрочницима болести и реагује на исти начин према сваком штетном агенсу.<ref name="Живанчевић-Симоновић">{{Cite book | author=Снежана Живанчевић-Симоновић |author2last2=Ђукић|first2= Александар Ђукић |editor= | title=Општа патолошка физиологија | edition= | issue= | pages= | publisher=Универзитет у Крагујевцу медицински факултет |location= | year= |isbn=978-86-82477-65-5 | doi=|pages= }}</ref><ref name="Guyton">{{Cite book | authorlast=Guyton|first=Arthur C. Guyton |author2last2=Hall|first2= John E. Hall |editor= | title=Медицинска физиологија | edition= | issue= | pages= | publisher=савремена администрација |location=Београд | year=1999 |isbn=978-86-387-0599-3 | doi=|pages= }}</ref> Неспецифичну заштиту организма чине:

[[Имунодефицијенција|Имунодефицијенције]] се јављају кад је једна или више компонената имунског система неактивна. Способност имунског система да одговори на патогене је умањена код младих и [[Старост|старих]] особа, при чему имунски респонси почињу да јењавају око 50-те године услед старостне [[имуносенесценција|имуносенесценције]].<ref>{{cite journal |vauthors=Aw D, Silva AB, Palmer DB |title=Immunosenescence: emerging challenges for an ageing population |journal=Immunology |volume=120 |issue=4 |pages=435–46 |date= 2007 |pmid=17313487 |pmc=2265901 |doi=10.1111/j.1365-2567.2007.02555.x}}</ref><ref name="nutrition">{{cite journal |authorlast=Chandra|first=R. RK K.|title=Nutrition and the immune system: an introduction |journal=The American Journal of Clinical Nutrition |volume=66 |issue=2 |pages=460S–463S |date= 1997 |pmid=9250133 |url=http://www.ajcn.org/cgi/pmidlookup?view=long&pmid=9250133}}</ref> У [[Развијене земље|развијеним земљама]] су [[гојазност]], [[алкохолизам]] и употреба дрога широко заступљени узроци лоших имунских функција.<ref name="nutrition" /> Међутим, [[неухрањеност]] је главни узрок имунодефицијенције у [[Земља у развоју|земљама у развоју]].<ref name="nutrition" /> Исхрана у којој недостају протеини се везује за умањену ћелијски посредовану имуност, активност комплемента, фагоцитне функције, концентрације [[имуноглобулин А|ИгА]] антитела, и продукцију цитокина. Додатно, губитак [[тимус]]а у младости услед [[Мутација|генетичка мутације]] или хируршког уклањања доводи до озбиљне имунодефицијенције и високе подложности инфекцијама.<ref>{{cite journal |authorlast=Miller|first=J. JF F.|title=The discovery of thymus function and of thymus-derived lymphocytes |journal=Immunological Reviews |volume=185 |issue= 1|pages=7–14 |date= 2002 |pmid=12190917 |doi=10.1034/j.1600-065X.2002.18502.x}}</ref>

Имунодефицијенције могу да буду наследне или [[Имунодефицијенција|стечене]].<ref name=Alberts>{{cite book | last = Alberts| first = Bruce|author2last2=Alexander Johnson |author3first2=Alexander|last3=Julian Lewis |author4first3=Julian|last4=Martin Raff |author5first4=Martin|last5=Keith Roberts |author6first5=Keith|last6=Peter Walters |first6=Peter|title=Molecular Biology of the Cell; Fourth Edition | publisher = Garland Science| year = 2002 | location = New York and London |url=http://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/bv.fcgi?call=bv.View..ShowTOC&rid=mboc4.TOC&depth=2 |isbn=978-0-8153-3218-3|pages=}}</ref> [[Хронична грануломатозна болест]], при којој [[фагоцит]]и имају умањену способност уништвања патогена, је пример наследне, или [[Примарна имунодефицијенција|конгениталне имунодефицијенције]]. [[АИДС]] и поједини типови [[канцер]]а узрокују стечену имунодефицијенцију.<ref>{{cite journal |vauthors= Joos L, Tamm M |title=Breakdown of pulmonary host defense in the immunocompromised host: cancer chemotherapy |journal=Proceedings of the American Thoracic Society |volume=2 |issue=5 |pages=445–8 |year=2005 |pmid=16322598 |doi=10.1513/pats.200508-097JS}}</ref><ref>{{cite journal |vauthors= Copeland KF, Heeney JL |title=T helper cell activation and human retroviral pathogenesis |journal=Microbiological Reviews |volume=60 |issue=4 |pages=722–42 |date= 1996 |pmid=8987361 |pmc=239461 |url=http://mmbr.asm.org/cgi/pmidlookup?view=long&pmid=8987361}}</ref>

Прекомерно активни имунски респонси представљају другу крајност имунске дисфункције, а то је посебно случај код [[Аутоимунитет|аутоимунских поремећаја]]. Овде, имунски систем не може да коректно прави разлике између сопственог и туђег, те напада део тела. Под нормалним околностима, многе Т ћелије и антитела реагују са „сопственим“ пептидима.<ref>{{cite journal |authorlast=Miller|first=J. JF F.|title=Self-nonself discrimination and tolerance in T and B lymphocytes |journal=Immunologic Research |volume=12 |issue=2 |pages=115–30 |year=1993 |pmid=8254222 |doi=10.1007/BF02918299}}</ref> Једна од функција специјализованих ћелија (лоцираних у [[тимус]]у и [[коштана срж|коштаној сржи]]) је да презентирају младе лимфоците са сопственим антигенима произведеним широм тела и да елиминишу оне ћелије које препознају сопствене антигене, чиме се спречава аутоимуност.<ref name=Sproul>{{cite journal |vauthors= Sproul TW, Cheng PC, Dykstra ML, Pierce SK |title=A role for MHC class II antigen processing in B cell development |journal=International Reviews of Immunology |volume=19 |issue=2–3 |pages=139–55 |year=2000 |pmid=10763706 |doi=10.3109/08830180009088502}}</ref>

За разлику од животиња, биљкама недостају фагоцитне ћелије, мада многи биљни имунски респонси обухватају системске хемијске сигнале који се шаљу кроз биљку.<ref name= Plant>{{cite web | last = Schneider | first = David |title=Innate Immunity&nbsp;— Lecture 4: Plant immune responses| publisher = Stanford University Department of Microbiology and Immunology |url=http://web.stanford.edu/class/mi104/Plant%20immunity.pdf | accessdate = 1. 1. 2007}}</ref> Индивидуалне биљне ћелије одговорарају на молекуле асоциране са патогенима познате као [[молекулски образац асоциран са патогеном|молекулски обрасци асоцирани са патогеном]] или -{PAMP}- ({{jez-eng|Pathogen-associated molecular patterns}}).<ref>{{cite journal |vauthors= Jones DG, Dangl JL | title=The plant immune system | journal=Nature | year=2006 | doi=10.1038/nature05286 |volume=444 |pages=323–9 |pmid=17108957 |issue=7117 | bibcode=2006Natur.444..323J}}</ref> Кад део биљке постане инфициран, биљка производи локализовани [[хиперсензитивни респонс]], при чему ћелије на месту инфекције подлежу брзој [[апоптоза|апоптози]] да би спречиле ширење болести до других делова биљке. [[Системска стечена отпорност]] (-{SAR}- - {{jez-eng|Systemic acquired resistance}}) је тип одбрамбеног респонса који биљке користе да би учиниле целокупну биљку отпорном на специфични инфекциони агенс.<ref name= Plant /> Механизми [[РНК интерференција|РНК утишавања]] су посебно важни при системском респонсу, пошто они могу да блокирају репликацију вируса.<ref>{{cite journal |authorlast=Baulcombe |first=D .|title=RNA silencing in plants |journal=Nature |volume=431 |issue=7006 |pages=356–63 |date= 2004 |pmid=15372043 |doi=10.1038/nature02874|bibcode = 2004Natur.431..356B }}</ref>

* {{Cite book |ref= harv |authorlast=Guyton|first=Arthur C. Guyton |author2last2=Hall|first2= John E. Hall |editor= | title=Медицинска физиологија | edition= | issue= | publisher=савремена администрација |location=Београд | year=1999 |isbn=978-86-387-0599-3 | doi= | url=}}

* {{Cite book |ref= harv |author=Снежана Живанчевић-Симоновић |author2last2= Александар Ђукић |first2=Александар|editor= | title=Општа патолошка физиологија | edition= | issue= | publisher=Универзитет у Крагујевцу медицински факултет |location= | year= |isbn=978-86-82477-65-5 | doi= | url=}}