Сибињ (Румунија) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 51:
Претендент за угарски престо после 1526. године је поред аустријског цара Фердинанда, био [[Јован Запоља]] војвода од Сибиња (Ердеља). Уз Запољу су стали многи угарски (избегли) Срби као војници, ратујући у борби за власт. Последњи српски вођа Јован "Црни" умире 1526. године, а Фердинанд је надвладао Запољу, који се ослонио и на Турке.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године</ref>
У време банатског устанка против Турака 1594. године српске вође: бан Сава, војвода Велимировић и владика [[Теодор Тивадаровић]] позвали су ердељског кнеза Жигмунда Баторија у помоћ. Кнез се није могао војно одазвати, али је после пропасти устанка, примио избегле Србе из Баната. Део их се населио у Јенопоље, где је од 15. века било много Срба, а други су продужили даље у Ердељ. у Ердељу се се масовно населили у Сибињу, Београду ([[Алба Јулија|Алба Јулији]]), Понграду, Рајсдерфелу, [[Пиану де Сус (
Крајем 17. века деспота Ђорђа Бранковић су аустријске власти држале извесно време заточеног у Сибињу. Затворен је само из државних интереса Аустрије. Хтели су да га одвоје од српског народа, с обзиром да је претендовао да им буде вођа. Потписивао се са "Гроф Ђорђе Бранковић изабрани деспот Илирије и расцијанске Мисије". Планирао је да скупи велику народну војску, којом би протерао Турке из српских историјских предела. Пребачен је затим 1690. године, ради веће државне сигурности прво у Беч, па у Јегру, где је и умро после дугог тамничења (од 22 године) - 1711. године<ref>"Гласник друштва србске словесности", Београд 1870. године</ref>
|