Ернест Хемингвеј — разлика између измена

Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. [[Риболов]] и [[лов]] су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је [[Европа|Европу]], [[Северна Америка|Америку]], [[Кина|Кину]], [[Африка|Африку]], а живео је у [[Париз]]у, [[Ки Вест (Флорида)|Ки Весту]] и [[Хавана|Хавани]].

Активно је учествовао у [[Први светски рат|Првом светском]], [[грчко-турски рат (1919—1922)|грчко-турском]], [[Шпански грађански рат|Шпанском грађанском]] и [[Други светски рат|Другом светском рату]]. Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање.

Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, [[Корида|кориду]]. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на [[Италија|италијанскомиталија]]нском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента.

Ту је ушао у круг [[Гертруда Стајн|Гертруде Стајн]] и [[Езра Паунд|Езре Паунда]], који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је ''Три приче и десет писама'' ([[1923]]), ''У наше време'' ([[1924]]) и ''Пролећне бујице'' ([[1926]]). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа ''Сунце се поново рађа''. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. Хемингвеј је у том периоду путовао и написао: ''[[Zbogom oružje (Ernest Hemingvejroman)|Збогом оружје]]'' ([[1929]]), ''Снегови Килиманџара'' ([[1935]]), ''Имати и немати'' ([[1937]]). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман [[Za kim zvono zvoni|''За ким звона звоне'']] ([[1940]]), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова [[филм]]ска верзија са [[Гари Купер]]ом и [[Ингрид Бергман]] у улогама Роберта Џордана и Марије. После тога настала је велика пауза ћутања, али интензивног живота и путовања. Године [[1950]]. изашао је роман ''Преко реке па у шуму'', кога је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је [[1952]]. године објавио роман ''Старац и море'' и њиме задобио неподељена признања критике, [[Пулицерова награда|Пулицерову награду]] за књижевност, а [[1954]]. године и [[Нобелова награда|Нобелову награду]]. Када је осетио да му здравље попушта и онемогућава живот какав је желео да живи, извршио је самоубиство ловачком пушком [[1961]]. године, завршивши као и његов отац [[1928]]. године.