Википедија

Марко Тулије Цицерон — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м pravljenje sablona Cite book; козметичке измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Бот: исправљам преусмерења
Ред 18:
| држава_смрти = [[Римска република]]
}}
'''Марко Тулије Цицерон''' ({{Јез-лат|Marcus Tullius Cicero}}; [[3. јануар]] [[106. п. н. е.|106]] — [[7. децембар]] [[43. п. н. е.]]) био је римски филозоф, државник, књижевник, [[pravo|правник]], [[politika|политички]] теоретичар и [[Беседништвобеседа|беседник]].<ref>Elizabeth Rawson: ''Cicero, a portrait'' (1975) str. 303</ref><ref>Haskell, H.J.: ''This was Cicero'' (1964) str. 300-301</ref>
 
Цицерон се сматра за једног од најсвестранијих умова античког Рима. Упознао је Римљане са најважнијим грчким филозофским учењима, створио је латински филозофски речник (у који је уложио посебан напор како би пронашао одговарајуће изразе у латинском језику за све специфичне термине из грчког филозофског вокабулара<ref>[[Plutarh]], ''Ciceron'', 40,2</ref>) и истакао се као [[лингвистика|лингвиста]], преводилац и филозоф. Био је и успешан правник а нарочито је била импресивна његова говорничка вештина. Ипак, Цицерон је вероватно сматрао да му је политичка каријера била најважније постигнуће. У савремено доба, Цицерон је првенствено цењен због свог [[хуманизам|хуманизма]] те радова са филозофским и политичким темама. Разменио је и обимну кореспонденцију, посебно писма (-{''Epistulae''}-, сачувано их је око 900) која је упућивао својој породици и пријатељима, нарочито пријатељу Атикусу (-{''Titus Pomponius Atticus''}-).<ref>Bankar, izdavač i patron, rođen 110. a umro 32. godine p. n. e.{{cite web|url=http://www.britannica.com/biography/Titus-Pomponius-Atticus| title = Titus Pomponius Atticus| last=| first = |date=| website = Encyclopædia Britannica| publisher = | accessdate=11. 05. 2016| language = }} {{cite web|url=http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.04.0076%3Atext%3Dintro%3Achapter%3D5%3Asection%3D7| title = Commentary on Selected Letters of Cicero| last=| first = |date=| website = Perseus Digital Library| publisher = | accessdate=11. 05. 2016| language = }}</ref> Ова кореспондеција, односно, Цицеронова вештина рафинираног писања писама, касније ће имати велики утицај и широку примену у [[Европа|Европи]]. Корнелије Непос (-{''Cornelius Nepos''}-)<ref>Rimski istoričar, Atikusov biograf. {{cite web|url=http://www.britannica.com/biography/Cornelius-Nepos| title = Cornelius Nepos| last=| first = |date=| website = Encyclopædia Britannica| publisher = | accessdate=11. 05. 2016| language = }}</ref> наводи да су Цицеронова писма садржавала изузетно богатство детаља о ''склоностима водећих људи, манама генерала и револуцијама у власти'' да њиховом читаоцу није било потребно изучавање [[историја|историје]] како би се упознали с датим временима<ref>Cornelius Nepos, ''[http://www.tertullian.org/fathers/nepos.htm#Atticus Atticus]'' 16, preveo John Selby Watson.</ref>.
 
Цицерон је, без сумње, био једна од најважнијих личности из целог периода античког Рима. Осим споменутих радова и вештина, заслужан је и за непроцењиво вредан опис римског друштва из бурних времена последњих дана [[Римска република|Римске републике]] те је био и толико важан узор свим ауторима из -{I}- века п. н. е. да се може сматрати прототипом класичне латинске [[литературакњижевност|литературе]].
 
Цицерон је дуго година имао важну улогу у политици; након што је спасао Републику од подривања [[LuciusЛуције SergiusСергије CatilinaКатилина|Луција Сергија Катилина]]<ref>Rimski političar, najpoznatiji po pokušaju svrgavanja Rimske Republike. {{cite web|url=http://www.britannica.com/biography/Catiline-Roman-politician| title = Catiline Roman politician| last=| first = |date=| website = Encyclopædia Britannica| publisher = | accessdate=11. 05. 2016| language = }}</ref> прозван је -{''pater patriae''}- (отац домовине, патрије) а за време римских грађанских ратова до краја је бранио републику која је тада била на издаху и неумитно се трансформирала у принципат (-{''principatus''}-) pod [[Октавијан Август|Августом]].
 
== Биографија ==
 
Родио се ван [[Рим]]а, на земљишту [[Волски|Волска]], у [[Арпин]]у (Arpinum), где и популар Марије. Његово презиме, Tullius, није латинско него [[Етрурци|етрурско]]. Цицерон је био човек из „[[equitesеквити|витешког реда]]“ (ordo equestris). У родном Арпину његова породица, Tullii, била је повезана са другим угледним породицама ове ниже аристократије којој су припадали и Marii. Када се родио Цицерон власт његова деде, који је управљао целим имањем и породицом, још је била неокрњена. Велики унук описао је овог старца, па знамо да је овај домаћин (pater familias), слично [[Марко Порције Катон Старији|Катону Старијем]], пружао отпор туђинском, грчком утицају. Према речима Цицероновог деде, за италске домороце вреди исто што и за сиријске робове који се купују по пијацама — што боље знају грчки, то мање и ваљају. Као што ће неколико деценија доцније [[Хорације]]в отац водити бригу o школовању и напредовању свога сина, тако и Цицеронов отац дечацима Марку и Квинту обезбеђује најбоље образовање. Преселио се са њима у Рим. Знао је да плаћени васпитачи — робови или ослобођеници — нису више довољни учитељи. Синове уводи у куће угледних аристократа римских, у ексклузивне „салоне“ где дишу ваздух високе културе и високе римске политике. Брине се o Цицеронову образовању [[Марко Лициније Крас|Марко Крас]], познати политичар и беседник (конзул [[95. п. н. е.]]). Најзначајнији је за Цицероново образовање био Муције Сцевола (Mucius Scaevola, конзул 117. п. н. е.), познати правни стручњак. Цицерон се спријатељио cа [[Тит Помпоније Атик|Титом Помпонијем]], касније званим Атик, који ће целога живота остати његов најближи пријатељ. Атик је Цицерона друга водио на предавања филозофа [[Федар (баснописац)|Федра]], главара [[епикур]]овске школе у Риму. Али је Цицерон више ценио предавања академичара Филона из [[Лариса|Ларисе]], a од [[87. п. н. е.]] у кући Цицеронова оца борави и стоичар [[Диодот]] који је умро око 60. п. н. е., пошто је Цицерона одредио за свога наследника. Kao дечак слушао је Цицерон и велике римске беседнике Марка Антонија и Луција Краса, a у деветнаестој години слуша у Риму и предавања Аполонија Молона, познатог грчког професора реторике који је имао угледну беседничку школу на острву [[Родос]]у.
 
У римском друштву био је скоројевић (homo novus) који је својим трудом избио у прве редове римских државника последњих дана Републике. Добио је почасну титулу „отац отаџбине“ (pater patriae) када је године 63. п. н. е. сузбио [[Луције Сергије Катилина|Катилинин]] покрет. Чиновничку каријеру (cursus honorum) претрчао је увек suo anno — сваку је службу добијао са најмањим бројем прописаних година. То доказује не само његову умешност него и његову упорност. Ова друга особина одликује га и као књижевног радника. Није га напуштала ни у последњим годинама живота када је својим [[Филипике|Филипикама]] устао против свемоћног [[Marko Antonije|Марка Антонија]]. Био частољубив и веома поносан на своје успехе, али је за то имао довољно разлога. Његов лични противник [[Салустије]], и сам одличан стилиста, није га признавао за најречитијег Римљанина. Ту је оцену историчар Салустије, дао Катону Старијем али је Цицеронова беседничка слава далеко надмашила Катонову, a Цицеронова [[проза]] остала је кроз векове најутицајнији узор за европске књижевнике.
Ред 44:
== Правничка и државничка каријера ==
 
Цицерон је године [[75. п. н. е.]] [[квестор]], [[69. п. н. е.|69]]. [[едил]], [[66. п. н. е.|66]]. [[претор]] и [[63. п. н. е.|63]]. [[Конзул (магистрат)|конзул]]. Тада, на врхунцу, савладава Катилинин покрет и добија највиша признања и почасти. Успех је био ванредан, a Цицерон, скоројевић међу [[сенаторсенат]]имаорима, [[политика|политичар]] релативно кратког стажа, природно је склон да сва своја дела види у још већем сјају но што су га она већ имала. Досађује свету својим хвалисањем. Тражи од грчког песника [[Ликиније Архије|Ликинија Архије]], који је у песмама прослављао по поруџбини угледне римске породице, да опева и његов конзулат. Како Архија, пуних руку посла, не може да се одмах прихвати тога задатка, Цицерон седне и сам саставља спев ''O своме конзулату'' (De consulatu suo, 3. књ.) који је изгубљен. Године у јавној служби, године успона, нису остављале Цицерону времена за књижевни рад, сем беседничког. Већ пре но што је кренуо на Исток почео је, да се такмичи са најугледнијим и најславнијим беседником тадашњих римских судница, са азијанцем [[Квинт Хортенсије Хортал|Квинтом Хортенсијем Хорталом]]. Цицерон и нешто старији Хортенсије мерили су своје снаге у неколико великих процеса заступајући противничке стране, a понекад и сарађујући. Мало помало Цицерон је за неких десет година успео да надмаши славу свога супарника и да постане први римски беседник. Разлог свакако треба тражити не само у [[талент]]у, којим је несумњиво располагао и Хортенсије, већ пре свега у широком [[образовање|образовању]] Цицероновом које му је отварало нове могућности у излагању, како и сам казује.
 
Брзо се успео скоројевић Цицерон до конзулата и славе. Али ускоро почиње у Цицеронову животу пад. Политичке прилике се мењају а Цицерон, који се није одликовао неким увек доследним ставом или политичким идеализмом, налази се махом на оној страни која је осуђена на пропаст. Цицерон је [[5. децембар|5. децембра]] 63. године погубио присталице [[Луције Сергије Катилина|Катилинине]]. Године [[59. п. н. е.]] повукао се из јавног живота и био је ускоро жртва измењене политичке ситуације. Почетком [[58. п. н. е.]] донет је закон по коме је морао да оде у прогонство у [[Солун]] и [[Драч]] (Dyrrachium) али, већ му је [[57. п. н. е.|57]]. године дозвољено да се врати у [[Рим]]. Цицероново мрачно и потиштено расположење претворило се у одушевљено тријумфовање. Његовог брата Квинта послао је Помпеј као свога легата на Сардинију, a сам се Цицерон прихватио адвокатског посла. Покушавао је да наново стекне свој политички углед и улогу. Сарађивао је са сенатским опозиционарима против аграрног закона који је протурио Цезар. Али Цезар је сместа интервенисао и Цицерону је стављено до знања где му је право место и да има да се повинује. Сада је Цицерон најзад схватио свој положај. Хвали [[Гај Јулије Цезар|Цезара]] у говорима и повлачи се из редова политичких бораца. Започиње велика књижевна дела, пажљиво рађена неких пет година, од 55—52. п. н. е., дела ''O беседнику, O држави'' и ''O законима''. Сва су она везана за политику и филозофију, изван су политичке борбе и у подручју теорије, па опет израз политичког мислиоца Цицерона. Као [[проконзул]] одлази у малоазијску провинцију Киликију где борави од лета [[51. п. н. е.|51]]. до лета [[50. п. н. е.|50]]. године старе ере.
 
У Риму је настала нова промена — избио је сукоб између Цезара и Помпеја, вође сенатске странке. Цицерон, који се већ једном опекао, дуго се колеба на коју би се страну окренуо. Године 49. најзад одлази у [[Гнеј Помпеј Велики|Помпејев]] табор у Драч. Тако се прикључио формално Помпеју, али за његову странку није чинио ништа. После пораза Помпеја [[битка код Фарсала|код Фарсала]], Цицерон је отпутовао у Брундисиј, на територију Цезарову. Цезар је после победе код Фарсала наставио рат у Египту и Малој Азији. У тешкој неизвесности Цицерон је очекивао његов повратак пуних годину дана. Али и ово време неактивности, не само политичке него и беседничке, користио је књижевник Цицерон. Када се Цезар вратио са Истока, Цицерон му је пошао у сусрет, да га поздрави, али са зебњом. Цезар га је примио c пуно пажње. Био је то један израз Цезарове програмске благости (clementia Caesaris) према безопасним политичким непријатељима. Отада Цицерон живи мирно и прилично повучено у Риму. Ретко долази у Сенат, a још ређе држи беседе — њих неколико пред Цезаром. То доба политичке неактивности од 47—45. п. н. е., када се много дружи са Вароном и, нарочито, са Брутом, опет је време књижевне продуктивности као и оно од 55—52. г.
Ред 75:
* {{Cite journal|doi=10.2307/4350381 |last=March |first=Duane A. |authorlink= |year=1989 |title=Cicero and the 'Gang of Five' |journal=Classical World |volume=82 |issue= 4|url= |accessdate=|jstor=4350381 |pages=225-34 }}
* {{Cite book|ref=harv|title=Cicerone. La parola e la politica |last=Narducci |first=Emanuele |authorlink= |year=2009 |publisher=Laterza |location= |isbn=978-88-420-7605-6|pages=}}
* [[Плутарх|Plutarch]] Penguins Classics English translation by Rex Warner, ''Fall of the Roman Republic, Six Lives by Plutarch: Marius, Sulla, Crassus, Pompey, Caesar, Cicero'' (Penguin Books, 1958; with Introduction and notes by Robin Seager, 1972)
* Rawson, Beryl: ''The Politics of Friendship: Pompey and Cicero'' ([[Sydney University Press]], 1978)
* [[Elizabeth Rawson|Rawson, Elizabeth]]:
Ред 132:
; Биографије и описи Цицероновог времена
* At Project Gutenberg
* [[Плутарх|Plutarch]]'s biography of Cicero contained in the [http://www.gutenberg.org/etext/674 ''Parallel Lives'']
* ''Life of Cicero'' by Anthony Trollope, [http://www.gutenberg.org/etext/8945 Volume I] – Volume II
* [http://www.gutenberg.org/etext/11448 ''Cicero'' by Rev. W. Lucas Collins (''Ancient Classics for English Readers'')]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Марко_Тулије_Цицерон”