Миладин Поповић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 82:
Непосредно по доласку на Косово и Метохију, Миладин се заједно са Бором Вукмировићем августа 1939. године у [[Ђаковица|Ђаковици]] сусрео са [[Емин Дураку|Емином Дураку]] и [[Фадиљ Хоџа|Фадиљом Хоџом]], који су из [[Краљевина Албанија (1939—1943)|Албаније]] дошли по налогу скадарске комунистичке групе са задатком да успоставе везу са Обласним комитетом КПЈ за Косово и Метохију. Миладин је о овом сусрету обавестио генералног секретара КПЈ, који му је у току септембра упутио директиву да успостави везу са комунистичким покретом у Албанији.{{sfn|Хронологија СКЈ 1|1980|pp=276—277}} Крајем септембра у селу [[Витомирица|Витомирици]], код Пећи одржана је Друга обласна конференција КПЈ за Косово и Метохију. У току рада Конференције, била су поднета три реферата — Миладин Поповић је поднео реферат о политичкој ситуацији; [[Милева Вуковић]] реферат о раду са омладином и женама и [[Крсто Филиповић]] о раду у синдикатима. На Конференцији је извршен обрачун са фракционашима који су потпали под утицај Петка Милетића. Ову „десну групу” предводио је Андро Чукић, а међу искљученим члановима КПЈ били су — бивши политички секретар Обласног комитета [[Петар Радовић (револуционар)|Петар Радовић]],{{напомена|'''Петар Радовић''' (1907—1944), као партијски радник је 1934. био ухапшен и осуђен на три године затвора. У току издржавања казне у Сремској Митровици је потпао под утицај [[Петко Милетић|Петка Милетића]], због чега је био партијски кажњаван. Након изласка из затвора налазио се на партијском раду у Пећи, а до септембра 1939. године је био секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Након окупације, 1941. је учествовао у [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народнослободилачкој борби]].{{sfn|Лексикон НОР 1|1980|p=936}}}} Вецо Абрамовић, Божо Милетић, Зејнељ Салиху и др. Ова искључења из КПЈ била су извршена на основу одлуке ЦК КПЈ о искључењу Петка Милетића из партије, која је била објављена у листу „[[Пролетер (новине)|Пролетер]]”, а потврдио их је Трећи пленум Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. На Конференцији је реорганизован Окружни комитет који је након тога имао 11 чланова, као и Биро Обласног комитета који су чинили политички секретар Миладин Поповић и организациони секретар Боро Вукмировић. Тада је био формиран и Окружни комитет СКОЈ-а за Косово и Метохију за чијег је секретара била изабрана Милева Вуковић. Непосредно пре повратка Миладина Поповића на Космет, почетком августа 1939. године у околини [[Подгорица|Подгорице]] је била одржана Седма покрајинска конференција КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију на којој су за чланове Покрајинског комитета, била изабрана и два члана из Метохије — Боро Вукмировић и Милева Вуковић.{{sfn|Николић|1987|pp=22—31}}{{sfn|Folić|1985|pp=64—65}}{{sfn|Хронологија СКЈ 1|1980|p=274}}
Након Обласне конференције руководство КПЈ на Космету је издало две окружнице у којима је партијским организацијама и члановима партије објашњен став и мере које су биле предузете у борби против фракционаштва. Такође, широм места на Косову и Метохији је био растуран Проглас Централног комитета КПЈ поводом немачког [[Инвазија на Пољску|напада на Пољску]] и почетка [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Овим поводом су одржавани многи скупови и састанци на којима је тумачена актуелна ситуација у свету, као и захтевано право гласа жена и друге партијске акције. Посебан успон доживеле су скојевске организације, које су спроводиле разне омладинске акције — одржаване су омладинске политичке конференције, излети, посела, сакупљање прилога за набавку револуционарне литературе, а оживео је и рад комуниста у спортским и омладинским удружењима. И поред већег ангажовања, Обласни комитет у овом периоду није успео да око своје политике у значајнијем броју окупи албанско становништво, па је већа пажња на ангажовању Албанаца била усмерена на деловање Окружног комитета СКОЈ-а међу младим Албанцима од којих су многи постали скојевци. Једну од већих акција у овом периоду комунисти Пећи су извели [[Хронологија радничког покрета и КПЈ 1940.#11. мај|11. маја 1940.]] године када су на [[пијачни дан]] на Житној пијаци организовали протест против скупоће и профашистичке политике [[Друга влада Драгише Цветковића|Владе Цветковић-Мачек]]. Говорници на протесту били су комунисти Василије Ђукић и Радослав Бурић, али су се одмах на пијаци појавили жандарми са намером да растуре протестни збор. Убрзо је дошло до сукоба са жандарма у коме је било рањено више од 10 демонстраната (међу којима и [[Милош Гилић|Мићо Гилић]]), а њих 28 је ухапшено и спроведено у пећки затвор „Шереметовача”. Међу ухапшенима је био и Миладин Поповић, као и група истакнутих пећких комуниста — [[Митар Радусиновић]], Станко Бурић, Миливоје Тодоровић, Бошко Томковић, Аца Марковић, Милутин Павличић и др. Наредног дана су отпочела саслушавања ухапшених, а у знак протеста против полицијске тортуре Миладин је ухапшенима саветовао да одбију да потпишу записник. У току следеће ноћи, издвојена је група од 11 ухапшених, који су били окарактерисани као вође демонстрација и они су спроведени у [[Београд]], где су смештени у затвор [[Управа града Београда (1929—1941)|Управе града Београда]] познат као „[[Главњача]]”. Овде је Миладин остао преко месец и по дана, након чега је због погоршања здравственог стања био пуштен на слободу и протеран у Пећ.{{sfn|Николић|1987|pp=22—31}}{{sfn|Folić|1985|p=64}}{{sfn|Хронологија СКЈ 1|1980|p=284}}
Након повратка у Пећ, Миладин се упркос лошем здравственом стању поново посветио партијском раду. У току јула 1940. године заједно са [[Крсто Попивода|Крстом Попиводом]] делегатом ЦК КПЈ при Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору, обишао је партијске организације на Косову и Метохији — у Пећи, Ђаковици, [[Призрен]]у, [[Урошевац|Урошевцу]], [[Приштина|Приштини]] и [[Косовска Митровица|Косовској Митровици]], где су присуствовали њиховим месним и среским конференцијама. Ове конференције биле су завршне припреме за одржавање Треће обласне конференције КПЈ за Косово и Метохију, која је одржана крајем јула у селу Витомирици, код Пећи. На Конференцији су присуствовали делегати свих партијских организација са Косова и Метохије, као и инструктори ЦК КПЈ при Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору — Крсто Попивода и [[Владо Поповић]]. У току Конференције су била поднета два реферата — о политичком питању који је поднео Миладин Поповић и о организационом питању који је поднео Боро Вукмировић, а један од закључака Конференције је био да је главни задатак организције и целокупног чланства рад на већем ангажовању Албанаца и њиховом окупљању око политике КПЈ. На крају Конференције је био изабран нови Обласни комитет чији су чланови били — Милева Вуковић, [[Душан Мугоша]], [[Павле Јовићевић]], Рамиз Садику, [[Али Шукирија]], [[Милија Ковачевић]], Крсто Филиповић, [[Предраг Ајтић]], Веља Петровић и Рамиз Ђема. За политичког и организационог секретара поново су били изабрани Миладин Поповић и Боро Вукмировић. Такође, на Конференцији су били изабрани и делегати за Осму покрајинску конференцију КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију.{{sfn|Николић|1987|pp=32—43}}{{sfn|Folić|1985|pp=65—66}}{{sfn|Хронологија СКЈ 1|1980|p=288}}
| |||