Манастир Марча — разлика између измена

| година оснивања = [[16. веквијек]]

'''Манастир Марча''' је [[манастир]] [[Митрополија загребачко-љубљанска|митрополијевладичанства загребачко-љубљанскељубљанског]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] из [[16. веквијек]]а.

Манастир није сачуван, али је на његовим остацима [[1925]]. године саграђена капела, у селу [[Стара Марча]], на рециријеци [[Глоговница|Глоговници]], између [[Чазма|Чазме]] и [[Клоштар Иванић]]а.<ref>[http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1215:marcanska-unija-duhovni-genocid&catid=9:istorija&Itemid=123 Часопис Слобода бр. 2063: Марчанска унија — духовни геноцид, Архимандрит Леонтије (Алавања), 10. 2. 2013.]{{Мртва веза|date=09. 2018. |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, Приступљено 18. 2. 2013.</ref>

== ИсторијаПрошлост ==

У другој половини [[16. веквијек]]а, дабробосански митрополитвладика Гаврило Аврамовић<ref>Никола Беговић: "Историја Србске цркве...", Нови Сад 1877. године</ref> је пребегаопребјегао на ово подручје, бежећибјежећи од [[Османско царство|турског]] зулума, са седамдесет калуђера из [[Манастир Рмањ|манастира Рмња]]. Они су овдеовдје основали манастир око 1609. године<ref>"Богословље", Београд 1933.</ref>, који је касније био седиштесједиште новоосноване [[Марчанска епархија|марчанскемарчанског епархијевладичанства]] .

[[Римокатоличка црква]] чинила је притиске на православни народ и свештенство да пређу у [[католицизам]]. ЕпископВладика Вретанијски Симеон [[1611]].<ref>"Историја српског народа", Београд 1993. године</ref> године, је присилно морао отићи у [[Рим]] да призна [[Папа|папу]], који му је 15. новембра исте године издао именовање за епископавладику српског народа у [[Краљевина Угарска (1526–1867)|Угарској]], [[Славонија|Славонији]] и [[Хрватска|Хрватској]]. ЕпископВладика [[Симеон Вретања]] (1611—1630) је први унијатски владика у Марчи.<ref>"Српски сион", Карловци 1904. године</ref> Сва имања око манастира Марче која су припадала цркви Свих Светих, доделиододијелио је тада Папа манастиру Марчи.

Све што је Симеон Вретанијски као архимандритнастојатељ и Епископвладика саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити [[Црква (грађевина)|црквубогомољу]] и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрађују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирскаманастирски економијаприход. Створен је веома леплијеп поседпосјед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.

Након Симеонове смрти [[1630]]. године на његово местомјесто постављен је, 8. маја 1630. године, марчански игуманнастојатељ Максим Предојевић (1630—1642).<ref name=":0">{{Cite book|title=Споменица календар гркокатолика крижевачке бискупије за годину 1931.|last=Шимрак|first=Др. Јанко|publisher=Народна просвјета|year=1930.|id=|location=Загреб|pages=33}}</ref> Максим је остао упамћен по бескомпромсној борби за одбрану [[Православље|православља]] и народних права српских [[Крајишници|крајишника]].

Њега је наследионаслиједио његов сродник Гаврило Предојевић (1642—1644). У његово времевријеме долази нова групаскупина калуђера из манастира Рмња под водствомвођством игумананастојатеља Кирила Никшића. Долазак ових рмањских калуђера позитивнодобро је деловалодјеловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански [[архимандрит]]настојатељ, а од [[1684|1648]]. године и [[епископвладика]]. Под његовим вођством започета је градња манастирског храма почетком маја [[1654]]. године.

Владику Саву који је био ђакон свог претходника, Василија Предојевића (1644—1648),<ref name=":0" /> наследио је Гаврило Мијакић (1663—1670). Њега је именовао [[Леополд I, цар Светог римског царства|цар Леополд први.]] Мијакић је био пријатељ породице Зрински. У мају 1668. је Мијакић отишао у Беч гдегдје се у то времевријеме налазио и [[Petar IV Zrinski|Петар Зрински]] који је Мијакића представио канцелару Селепчењију пред којим је Мијакић признао католичку верувјеру. Међутим, због заверезавјере против цара, Петар Зрински и [[Крсто I Франкопан|Крсто Франкопан]] су 17. априла 1670. затворени у тамницу у Бечу. И владика Мијакић је ухапшен и затворен у карловачку тврђаву. Из карловачке тврђаве је био премештенпремјештен у сењску тврђаву гдегдје је био затворен до краја јула 1671. године. Након тога је одведен преко Љубљане у Грац. Осуђен је на доживотни затвор гдегдје је и умро 1686. године.<ref name=":0" /> ПослеПослије његове смрти, у Марчу је силом доведен [[гркокатолицизам|унијат]] Павле Зоричић.<ref>Никола Беговић, наведено делодјело</ref> [[Леополд I, цар Светог римског царства|Цар Леополд]] је 28. фебруара [[1671]]. именовао Зоричића за марчанског епископавладику. Марчански монаси су протестовалисе побунили не желећи да прихвате унијатског епископавладику, због чега су били утамничени. Маја [[1672]]. године марчански калуђери су оковани одведени у ропство на [[Малта|Малту]]. На њихово местомјесто Зорчић је у Марчу довео унијатске монахе.

ПослеПослије Зорчића силом су довођени и осталиостале епископивладике-унијати. Унијатско монаштво се временом осипало, тако да је [[1732]]. године комисија која је обишла све парохијскепарохијска центресредишта у Генералату утврдила да је у читавом генералату остало само тројица монаха и њихов епископвладика у Марчи. ПослеПослије овога Срби су [[1735]]. године поново добили православног епископавладику који је немајући резиденцијесједиште своје седиштесједиште пренеопренио у [[Северин (општина)|Северин]], захтевајућизахтјевајући повратак Марче.

[[Датотека:Marča Monastery.jpg|мини|лево|400п|Цртеж А. Маргетинац ''„Крижоки и Ђуроки“'', рукописна књига из 1895. према цртежу из 1777. Црква дужине 26,6м и 7,6м широка. Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране. Све је било ограђено зидом са обрамбенимодбрамбеним кулама. На севернојсјеверној страни, поред порте стајала је мала Црква Св. Николе.<ref>[http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php?option=com_content&view=article&id=39%3A2009-12-23-09-25-24&catid=2&Itemid=5&lang=sr-cir СПЦ — Митрополија Загребачко-Љубљанска: Православни манастири у Хрватској и Славонији, протојереј-ставрофор Душан Кашић, Манастир Марча], Приступљено 18. 2. 2013.</ref>]]

Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код [[Крижевци (Хрватска)|Крижеваца]]. Након буне царска комисија која је требало да испита узроке побуне 1737. предаје манастир Марчу српском епископувладици [[Симеон Филиповић|Симеону Филиповићу]].

Царском заповешћузаповјешћу 3. децембра [[1738]]. године Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Као последицапосљедица ове одлуке 28. јуна [[1739]]. године манастир Марча је запаљен, при чему је изгорелаизгорјела црква и све монашке келијећелије. Паљевина је била делодјело харамбаше Томашевића.<ref>Милан Радека: "Горња Крајина III Карловачко владичанство", Загреб 1975. године</ref> ПреПрије паљења изнетеизнијете су из манастира, народне привилегијеповластице, архивакњигохранилница и богослужбене ствари и књиге и пренетепренијете у Северин, а богослужбене ствари и књиге у [[Манастир Лепавина|манастир Лепавину]].

За времевријеме игумананастојатеља Методија [[1740]]. године почиње обнова манастира. Његови наследницинасљедници игуманнастојатељ Григорије и игуманнастојатељ Ђорђе Петровић завршавају обнову до [[1747]]. године.

На пожупскомпожунском сабору [[1741]]. године на захтевзахтјев хрватског племства донесен је 46. законски чланак, којим се епископувладици Симеону одузима Марча и он се окован шаље у [[Копривница|Копривницу]] у тамницу гдегдје је и умро 16. марта [[1743]]. године.

Марчански калуђери склонили су се у манастир Лепавину гдегдје су пренелипренијели већину црквенихбогослужбених књиге и ствари. На њихово местомјесто поново су доведени унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника.

Кад је у [[Беч]]у примљен извештајизвјештај о одузимању Марче, царица [[Марија Терезија]] је 26. септембра [[1753]]. године одредила да осморица изгнаних калуђера пређу у [[Манастир Плашки|манастире Плашки]] и [[Манастир Гомирје|Гомирје]]. На ово је митрополитвладика Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира, а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Царица је 5. новембра [[1753]]. године обавестилаобавијестила митрополитавладику да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црквабогомоља и села око Марче заузета су само у потребним границама.

Године 1754. издат је нови закон о [[Војна крајина|Крајини]] који је уништио сваки траг о привилегијамаповластицама што је иницирало Северинску буну [[1755]]. године. Након што је буна угушена на народном збору у Северину [[1755]]. Срби донесе одлуку да се одричу Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископвладика Јосиф Стојановић поднетаподнијета је царици молба да се из Марче протерајупротјерају унијати и да се манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. [[1755]]. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачкуњемачку и латинску школу.

Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи, школа није имала успехауспјеха, јер су се [[Срби]] послепослије горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењемнеповјерењем. Зато је школа послепослије пар година укинута а пијаристи су прешли у [[Бјеловар]] [[1756]]. године. Марчу су задржали само као своје имање. ПослеПослије њиховог одласка, Марча је опустелаопустјела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен.

Читав веквијек и по местомјесто гдегдје је био манастир Марча ничим није било обележенообиљежено. Тек [[1925]]. године подигнута је на самом црквишту, на местумјесту олтара, православна [[Параклис|капела]] и надстрешница код које се сваке године [[Православље|православни]] народ овог краја окупља на дан [[Гаврило|Сабора Светог Арханђела Гаврила]] ([[13. јул]]а по црквеном календару).

== РеференцеИзвори ==