Битка код Аџнадајна — разлика између измена

Према наводима Дејвиду Николу, Рашудинска војска напустила је своју престоницу Медину, вероватно почетком јесени 633.године, или још вероватније почетком 634.год. Њен први сукоб и победа над Византијцима одиграли су се код Датина 4.фебруара, након тога цар Ираклије који се тада налазио у Емеси, знатна појачања која је поседовао послао је на југ како би заштитио град Цезареју Мартиму. Највероватније је реакција на овакав његов потез ,била наређење заповеднику Халиду ибн Валиду да прекине са операцијама против Сасанидског царства, и да дође до Сирије, што је довело до борби и победе над Византијским снагама и њиховим савезницима Гасанидима 24. априла и омогућило му да готово неометано уђе у град Босру. Са овог положаја, Халид је кренуо у сусрет парћен са неколико војски, предвођених заповедницима као што су Абу Убадаја ибн ел Џарах, Јазид ибн Абу Суфјан , Амр ибн ел Ас и Шурахбил ибн Хасан.<ref name="веза5">D. Nicolle, Yarmuk 636 AD - The Muslim Conquest of Syria, Osprey, 1994, p. 46. </ref>

С обзиром на однос снага супротстављених војски, Х.А.Р.Гиб у својој Енциклопедији Ислама тврди да су, у најбољем случају , обе силе бројале укупно 10 000 људи, и да су бројке наведене у муслиманским изворима јако преувеличане, посебно с обзиром на бројност Византијаца. Дејвид Мареј у свом делу Oxford Companion to Military History, међутим даје процене о бројчаним снагама обеју војски и приближно их процењује на 20 000 хиљада људи. {{sfn|Morray|2001|pp=23–24}}

Византијске снаге биле су предвођене Ираклијевим братом Теодором, као и личношћу по имену Артабун или Вардан како је наведено у муслиманским изворима, причему је први назив, могуће измењена верзија назива трибун, док се за другу верзију мисли да се ради о измењеној верзији Јерменског имена Врадан.{{sfn|Gibb|1986|p=208}}{{sfn|Kaegi|1995|pp=98–99}} Муслимански извори називају га патрикиос (заповедиком ) Емесе, која је била главна византијска база, за операције у Сирији у периодима раних Муслимаских похода. Према Кегију, он је вероватно командовао свежим појачањима са севера, у кључујући ту и Јермене, као и војском која је пратила Ираклија на путу за Сирију. Поред тога, војска се можда, такође састојала од локалних арапских племена која су била у обавези да данак плате у људству. Арапска војска се састојала од три одвојена контингента, или са Халидом или, мање вероватно, са Амром, као главним заповедником.{{sfn|Gibb|1986|p=208}}{{sfn|Kaegi|1995|p=98}}

Византијци су претрпели тежак пораз и били су приморани да се повуку у Дамаск. Арапи су претрпели велике губитке, а муслимански извори бележе неколико пописа Мухамедових асхаба, укључујући неколико припадника ране муслиманске аристократије, који су пали током битке и који су сматрани мученицима.{{sfn|Athamina|2014}} Велики број смртних случајева служио је поновном оживљавању осећаја верског мучеништва међу новонасталом муслиманском заједницом, док је велики проценат смртних случајева Меканаца послужио као корисна противтежа утицају мединског Ансара.{{sfn|Athamina|2014}} Муслимански извори извјештавају да је на византијској сатрани један од двојице заповедника, вероватноо Вардан, убијен у бици, али и да је Теодор побегао и повукао се на север где га је Ираклије заменио с Ваханом и Теодором Тритиријем и послао га назад у Цариград.{{sfn|Kaegi|1995|p=100}} Ираклије се повукао из Емесе у Антиохију ради веће безбедности, након Аџнадајна, док су преживеле византијске јединице побегле иза градских зидина које су им пружиле сигурност и оставиле небрањеним села пред муслиманским нападима. Тако је цела Палестина постала отворена за муслиманске упаде, посебно у унутрашњим пределима удаљеним од обалских градова. Као последица тога, паника се проширила широм региона, а велики број сеоског становништва је тражио сигурност иза градских зидина.{{sfn|Kaegi|1995|pp=100–101}} Након ове победе, арапска војска се још једном поделила на неколико колона, док се још једном нису поново окупили како би се супротставили још једном византијском покушају да зауставе муслиманску инвазију у битци код Фахла шест месеци касније.{{sfn|Gibb|1986|p=208}}

Што се тиче примарних извора, постоји одсуство било какве византијске провенијенције; можда, према Валтеру Кегију, зато што оно што постоји у византијској грађи може да повеже борбу са другим византијским пораза, као што су Датин и Јармук. Чини се да је најранији извор унесен у франачку хронику Фредегара, састављену 658-660, осим ако је то могућа интерполација.{{sfn|Kaegi|1995|p=98}}