Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 187:
Жигмундов пораз осетио се и у Босни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Пошто је племство одлучило да одбаци Ђаковачки уговор, краљица Јелена губи подршку и долази до феудалне анархије. Током 1398. године за новог босанског краља је изабран Стефан Остоја, Твртков незаконити син. Заузет другим питањима, угарски краљ није могао да на време реагује, да би спречио овакав развој догађаја.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Године 1397. Жигмунд је за бана Славоније, Хрватске и Далмације поставио Николу Горјанског, себи најоданијег великаша.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}} Као бан Горјански је вршио већу власт него ико од његових претходника, имајући под својом влашћу ''читаво хрватско краљевство од Дунава до Цреза и од Драве до Дубровника''.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Донекле средивши прилике у Угарској краљ Жигмунд је покушао да обнови свој углед у суседним земљама, обративши посебну пажњу и на балканска питања.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У Босни је за главног свог противника сматрао Хрвоја, господара Доњих Крајева.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Он га је, као старог пријатеља и најоданијег присталицу напуљске куће, од 1391. године ''генералног викара'' напуљског двора у Хрватској, видео као иницијатора Остојиног избора и, у једном писму Трогиранима, оптуживао га и да је турски савезник.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253-254}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Угарски краљ је убрзо почео са припремама за поход против Хрвоја, при чему је, у недостатку новца, морао заложити град Озаљ са читавим котаром Николи Франкопану за 17.000 дуката.{{sfn|Хорват|1924|p=252-253}} Почетком марта 1398. краљ је кренуо у Славонију, да се нађе на граници, ако би Турци покушали да је пређу, и да, истовремноистовремено, утиче на прилике у Босни, спремајући војску против исте. Међутим, све до лета није предузео ништа озбиљније да спречи пад краљице Јелене и Остојину, а у ствари Хрвојеву победу.{{sfn|Хорват|1924|p=252-253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} 16. марта угарски краљ се налазио у Ђакову, од 9. априла до 16. маја у Илоку, 29. маја у Горјану, а од 2. до 9. јуна у Пожеги.{{sfn|Хорват|1924|p=253}}
 
Тек у јулу, прикупивши више војске, Жигмунд је кренуо долином Врбаса до Хрвојеве области. Међутим, код врбашког града{{напомена|Близу Бања Луке.}} наишао је на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Преко Греде, Мославине и Чазме, поражени краљ се вратио у Угарску.{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Хрвоје је, као победник, пошао за њим, успевши да освоји целу дубичку жупанију која је припадала вранском приору Имреу Бубеку.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Бојећи се, да Угари не предузму какав нови поход, сам краљ Остоја се у зиму 1398/9. године, са цветом своје властеле, налазио на северној граници, у области Усоре.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
=== Жигмунд у заробљеништву ===
=== Утамничење Жигмунда ===
Жигмунд није имао времена да среди стање у земљи. Године 1399. он се, с војском, налазио у Бохемији, да одржи на власти свог полубрата Вацлава и спаси углед династије Луксембург. Тамо је био и 1400. године, када је исти изгубио немачки престо. За време Жигмундове одсутности угарском у ужем смислу је владао палатин Детрик Бубек, а Хрватском, Далмацијом и Славонијом Никола Горјански. Током тог периода се против Жигмунда почела ковати велика завера. Наиме, племство је било изазвано бројним Жигмундовим поступцима, међу којима је било додељивање феуда странцима, посебно Немцима, Пољацима и Чесима. Тако је нпр. 14. августа 1397. године грофу Херману Цељском даровао град Вараждин, а већ 17. августа и Виницу и Велики Табор. Још на сабору у Темишвару 29. септембра 1397. године, Жигмунд је свечано обећао да странцима неће делити краљевска имања, ни световна ни духовна достојанства. Међутим, погазио је своје обећање када је Цељском 27. јануара 1399. године дао читаву загорску жупанију, са тврђавама: Крапина, Лобор, Оштрц, Белец, Тракошћан, Лепоглава, Костел и Цесарград.{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Уз то, Жигмунд је стекао много непријатеља својим расипништвом и раскалашним животом, после смрти краљице Марије.{{sfn|Хорват|1924|p=253-254}}
 
На чело завереника ступили су острогонски надбискуп Јанош Канишки и палатин Детрик Бубек.{{sfn|Хорват|1924|p=254}} Кад се Жигмунд вратио у Будим, 28. априла 1401. године завереници су упали у краљевски двор, заробили га и утамничили у Вишеграду.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=254}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Неки завереници су хтели да погубе угарског краља, али их је од тога одвратио бан Никола Горјански, који га је одвео у Шиклош, где је надаље био затворен. У том периоду велики број странаца је био протеран из земље.{{sfn|Хорват|1924|p=254}}
 
Завереници се нису могли сложити око избора новог краља, али је највеће изгледе за успех имао Ладислав Напуљски, подржаван од папе Бонифација IX. По папиној жељи уз напуљског краља су пристали многи угарски бискупи, а у далматинским градовима је Хрвоје почео радити у корист његове странке.{{sfn|Хорват|1924|p=254}} Међутим, против Ладислављевог избора су одлучно устали Никола Горјански и Херман Цељски, бојећи се да ће им нови краљ одузети велика имања, које су стекли као одане присталице краља Жигмунда. Подржали су их и загребачки бискуп Еберхард и мачвански бан Иван Моровићки. У августу 1401. године, Горјански је успео новцем и обећањима да убеди заверенике да Жигмунду врате власт.{{sfn|Хорват|1924|p=254}} Одмах по ослобођењу, 29. октобра 1401. године, угарски краљ је сазвао сабор у Папу код Столног Београда, где је опростио завереницима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=254}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Краљ је показао захвалност својим ослободиоцима. Горјанском је обећао годишњу награду од 1.000 дуката и верио се деветогодишњом Барбаром Цељском, млађом кћерком Хермана Цељског. У пролеће 1402. године Никола Горјански је именован угарским палатином уместо Детрика Бубека.{{sfn|Хорват|1924|p=254}}
== Турци Османлије и други продор у Србију ==▼
Без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су изгледали сами себи неодољиви и говорили су о том да гоне Турке не само до Босфора, него и да иду чак до Јерусалима. Војска је пошла у Бугарску, Дунавом. Једна савремена немачка песма Петра из Геца казује, да се експедиција, пролазећи поред српског земљишта и ступајући у путу на њ, осећала као у непријатељској земљи, јер их Срби, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке, нису предусретали пријатељски. У Видину крсташима се предао цар Јован Страцимир, који је држао у својој власти северозападну Бугарску, а у Бугарској им се придружио и влашки војвода Мирча. Бајазит је пошао у сусрет тој опасној ордији, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић. Код Никопоља, 25. септембра 1396, дошло је до страховите борбе. Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој врло занимљивој хроници, изречно казује, да је Бајазиту, у одлучни час, кад је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ српски кнез Стефан Лазаревић јурнувши право тамо, где се налазила Сигисмундова застава. Он је растројио Мађаре и натерао их у бег. Власи, видећи обрт среће, напустише бојно поље. Сам краљ Сигисмунд спасао се на једној лађи и отпловио низ Дунав, где га је прихватила млетачка флота. Пораз крсташа био је потпун и Шилтебергер доноси о њему језиве сцене. У тој бици паде 20 000 хришћана, док се много више удави у Дунаву. Султан Бајазит изгуби такође преко 30.000 Турака; али зато ухвати велик број хришћана и сав табор њихов.
 
=== Долазак Ладислава Напуљског ===
Овај пораз Мађара повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с њима. Предосећајући могућу катастрофу Вук је склонио 1395/6. год. у Дубровник своје покретно имање, које је износило 1880 литара „фина сребра” и 15 литара златних предмета. После никопољске битке Бајазит је, као награду Стевану за огромну улогу у тој борби, уступио већи део Вукове области, од Дечана до Приштине, а Вуковој удовици и деци оставио је само северни део Косова, од Трепче и Митровице до Вучитрна. Сам Вук морао је да иде из Србије. Умро је 6. октобра 1398, по свој прилици у Светој Гори, где је један његов брат, Роман одавно живео као хиландарски монах. Сам Вук био је ктитор Хиландара, с братом Романом и Гргуром, још од 1365. год. То што је Бајазит дао Стевану баш Вукове земље и што их је овај примио још не би морало значити, да су између ове двојице то време владали рђави односи, али тај моменат даје и извесне вероватноће за то.
У међувремену, током 1401. године Задар је признао врховну власт Ладислава Напуљског, а крајем године је Клис пао у руке Хрвојевог шарака, кнеза Иваниша Нелипчића.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=254}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
▲== Турци Османлије и други продор у Србију ==
Оволика несрећа побуни опет народ хрватски. Свако се питао: где ли је краљ Сигисмунд? Да се ​​спасио, већ би се морао вратити кући, као што се вратише великаши угарски и хрватски. Ако ли је погинуо код Никопоља или на бијегу, онда треба бирати новога краља. — Време је пролазило, а да нико није знао, каква ли је судбина стигла побеђеног Сигисмунда. Мало по мало претегне уверење, да је Сигисмунд мртав. У Хрватској се многи великаши и племићи радовали, што је напокон нестало Сигисмунда, који је уништио толико одличних породица хрватских. Бивши бан Стефан Лацковић, господар Међумурја, прогласи Ладислава Напуљског краљем угарско-хрватским. Лацковић развије велику делатност. За династију Анжујску придобије многе хрватске великаше и племиће. Међу овима истицао се познати нам већ властелин Стефан од Шимонторње. Лацковић позове Ладислава Напуљског, нека дође по баштину свога оца Карла Драчкога. Но Ладислав је имао доста посла у властитом краљевству, где се борио са француским краљевићем Лујем. Зато није могао поћи из Италије. Ипак прихвати позив, те Стефана Лацковића и његова рођака Стефана од Шимонторње именује својим намесницима у Угарској и Хрватској. Лацковић одмах преузме владање у име краља Ладислава. Прва му беше брига, да Хрватску и Угарску заштити од провала турских. У ту сврху пошаље к Бајазиту посланике своје. Они су добили задатак, да уговоре мир с Турцима, па да Ладиславу Напуљском за жену испросе кћер султанову. У то време пуче глас, да је краљ Сигисмунд жив. Он се код Никопоља спасио на лађи, која га по Дунаву повезе у Црно море и даље у Цариград. Овде нађе Сигисмунд млетачко бродовље, које га 21. децембар 1396. доведе у Дубровник. С њиме се спасише: бан Никола Горјански, надбискуп Иван Канишки и гроф Херман Цељски. Дубровчани беху Сигисмунду од првога часа верни поданици. Зато га приме веома лепо и још му даду 2000 дуката за пут. Из Дубровника оде Сигисмунд у Сплит, а одавде у Книн. Ту се задржао дуже времена, да уреди неке државне послове. Истраживао је и кривицу својих противника из Задра.
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”