Битка на Јармуку — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 37:
Након што су заузели Емесу, муслимани су наставили свој марш до [[Алеп]]а, византијског утврђења и [[Антиохија (древни град)|Антиохије]], где је боравио Ираклије. Озбиљно узнемирен низом неуспеха, Ираклије се припремио за контранапад како би поново задобио контролу над изгубљеним регијама{{sfn|Nicolle|1994|p=60}}{{sfn|Kaegi|1995|p=112}} Године 635. [[Издигерд III|Јездигерд III]], цар [[Сасанидско царство|Персије]], затражио је савез са византијским царем. Ираклије је удао своју ћерку (према традицији, своју унуку) Манјан за Јездигерда III, како би учврстио савез. Док се Ираклије припремао за велику офанзиву на Леванту, Јездигерд је требало да организује истовремени контранапад у [[Ирак]]у, у ономе што је требало да буде добро координиран напад. Када је Ираклије покренуо своју офанзиву у мају 636. године, Јездигерд није могао да се усклади са маневром - вероватно због исцрпљеног стања своје државе – а што је био глави део плана који је он пропустио да спроведе.{{sfn|Akram|2009|p=133}}
Византијске припреме су започеле крајем 635. године, а до маја 636. године Ираклије је имао велике снаге концентрисане у Антиохији у северној Сирији.{{sfn|Akram|2004|p=402}} Сакупљени контингенти византијске војске састојали су се од [[Словени|Словена]], [[Франци|Франака]], [[Грузини|Грузијаца]], [[Јермени|Јермена]] и [[Хришћанство|Хришћанских]] [[Арапи|Арапа]].<ref>{{harvnb|Al-Waqidi|8th century|p=100}}</ref> Ова сила је била организована у пет армија, чији је заједнички вођа био [[Теодор Тритирије]]. Вахан, [[Јермени|јерменски]] и бивши заповедник гарнизона Емесе,<ref>{{hy icon}} [[Hrach Bartikyan|Bartikyan, Hrach]]. ''«Վահան»'' (Vahan). [[Armenian Soviet Encyclopedia]]. vol. xi. Yerevan: [[Armenian Academy of Sciences]], 1985, p. 243.</ref> постао је командант целог бојног поља, {{sfn|Kennedy|2007|p=82}} и имао је под својом командом чисто јерменску војску. Букинатор (Канатир), [[Словени|словенски]] кнез, командовао је Словенима, а [[Џабала ибн ел Аихам]], краљ арапских [[Гасаниди|Гасанида]], командовао је искључиво хришћанским арапским снагама. Преостали контингенти, сви Европљани, били су под командом Григорија и Даирџана.<ref name="веза28">{{harvnb|Akram|2004|p=409}}</ref><ref>{{harvnb|Al-Waqidi|8th century|p=106}}</ref> Ираклије је лично надзирао операцију из Антиохије. Византијски извори спомињу Никетаса, сина персијског војсковође [[Шахрбараз|Шахрбараза]]
У то време, Рашидунска војска била је подељена у четири групе: једна под [[Амр ибн ел Ас|Амром]] у Палестини, једна испод [[Шурахбил ибн Хасана|Шурахбилом]] у Јордану, једна под [[Јазид ибн Аби Суфјан|Јазидом]] у подручју [[Дамаск]]а-[[Цезареја (Израел)|Цезареје]] и последња под [[Абу Убајда ибн ел Џарах|Абу Убајдом]] заједно са Халидом у Емеси. Како су муслиманске снаге биле географски подељене, Ираклије је покушао искористити ову ситуацију и планирао је да нападне. Није желео да се упусти у једну битку, већ да се ангажује на централном [[Положај|положају]] и да се бори против непријатеља пажљивим концентрисањем великих снага на сваки од муслиманских корпуса пре него што они успеју да консолидују своје трупе у једну војску. Намера му је била да присиљавајући муслимане да се повуку или уништавајући муслиманске снаге одвојено, он спроведе у дело своју стратегију поновног заузимања изгубљене територије. Појачања су послата у [[Цезареја (Израел)|Цезареју]] под Ираклијевим сином [[Ираклије Нови Константин|Константином III]], да би за себе везали Јазидове снаге које су опседале град.<ref name="веза28" /> Византијска царска војска се покренула из Антиохије и северне Сирије негде средином јуна 636. године.
| |||