Ливије Радивојевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 24:
Рођен је у [[Сремска Каменица|Каменици]] у [[Срем|Срему]], као млађи брат просветног добротвора [[Љубомир Радивојевић|Др Љубомира Радивојевића]] (1818-1895). Отац Илија Радивојевић је 1831. године државни земљодржачки Каменички рентмајстер.<ref>Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Будим 1831.</ref> Илија је уствари био управник властелинског имања Марцибањевог у Каменици.<ref>Mjesečnik: glasilo Pravnic ̆koga druștva, 1903.</ref> Основну школу је млади Радивојевић завршио у Петроварадину, а гимназију је похађао и матурирао са одличним успехом у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]]. Филозофију је онда слушао у [[Сегедин]]у, где је био први по успеху међу 149 ученика. Студирао је мађарска права у [[Пешта|Пешти]], где је [[1843]]. године одбранио докторат, а идуће 1844. године положио адвокатски испит.
До Мађарске буне радио је као адвокат у Срему, а затим улази у државну службу. Године [[1848]]. изабран је за председника жупанијског судског стола у [[Рума|Руми]]. Био је извесно време срески судија у Ердевику и Руми.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1903.</ref> Од [[1853]]. године постављен је у [[Темишвар]]у за помоћног известиоца при царско-краљевском вишем земаљском суду. Ту му се 1859. године родио син Никола, а он је изабран и за почасног грађанина.<ref>Ђуро Дележић: "Драгољуб" хрватски календар, Загреб 1865.</ref> Убрзо је, [[1861]]. године наименован за већника и известиоца Краљевског банског стола у [[Загреб]]у, и [[Хрватска дворска канцеларија|Хрватско-Славонске дворске канцеларије]] у [[Беч]]у. Био је царски и краљевски тајни саветник у Бечу (1862-1868).<ref>Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", 4. део, Беч 1862.</ref> Прави тајни царски саветник постао је 1881. године. По њеном укидању, стављен је на располагање, а [[1874]]. године постављен је за председника [[Стол седморице|Стола седморице]] у Загребу. Био је на челу највишег судства у Троједној краљевини. Ову високу дужност обављао је све до [[1891]]. године, када је пензионисан по својој молби.<ref name=autogenerated1>Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад, 2004</ref> Године 1899. када је о Малој Госпојини у Сремској Каменици освећивана оправљена православна црква, пензионер Ливије је у свом дому у Каменици, угостио Патријарха српског Георгија Бранковића.<ref>"Српски сион", Сремски Карловци 1899.</ref>
Блистава каријера доказује какав је углед уживао, и зашто је за њега речено да је био „симбол права и правде“. То потврђује и признање његових политичких противника окупљених око листа „Хрватско право“. Приписиване су му заслуге што је „у Хрватској уопште могуће издавати независно опозиционо гласило“. Међу првима је почео да ради „на нашем економском подизању побољшавањем нашег господарског стања“. У некрологу 1903. године за њега се каже: ''Сјајан, висок и завидан положај у друштву и држави наследио није, него је са најнижег места, па до горе прокрчио пута спремом својом великом, честитошћу својом ретком и одлучношћу и енергијом којој нема равне.''<ref>"Српски сион", Београд 1903.</ref>
| |||