Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 25:
Рођен је као ванбрачно дете седамнаесетогодишње Словенке [[Марија Бергхауз|Марије Бергхауз]] ({{јез-нем|Berghaus}}) из [[Штајерска|Штајерске]] и кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]]<ref>[http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276504-Dostojan-oca Достојан оца („Вечерње новости”, 18. април 2004)]</ref>. Маријин отац је радио као марвени лекар{{sfn|Матовић|2003}} (баденмајстер) у бањи у Рогашкој Слатини.{{sfn|Маријана Матовић|2004|p=70}} Кнез се бавио у бањи 1848. године и тада се зближио са Маријом. Њихов син је крштен у католичкој цркви као '''Виљем'''.{{sfn|Матовић|2004}}
Љубав између његових родитеља није дуго трајала.{{sfn|Матовић|2004|p=70}} Михаило је Марији купио кућу у [[Беч]]у, дао мираз, за дете је преко свог бечког банкара Тиркеа плаћао издржавање. Четири године касније она се удала за извесног доктора Шустера, који је у Велимиру видео само извор прихода, утицао је на Марију да за издржавање тражи све више новца. Због великих задужења и кућа им је стављена на продају ради измирења дугова. Кућу је по кнежевој вољи откупио банкар Тирке и ставио га сада на Велимирово име. Незадовољан због овакве ситуације, посебно због Велимировог образовања, отац га је [[1857]]. године довео у [[Београд]]. Велимир је најпре живео код Анте Радивојевића, Михаиловог управника добара. Антина жена Софија се трудила да Велимиру замени мајку, а њен син Живко му је био као брат.{{sfn|Софронијевић|2003}}
И поред тога што је Велимир у почетку говорио само немачки, уписан је у основну школу код Саборне цркве, где је солидно учио. По савету личног лекара и повереника кнеза Михаила, доктора [[Карло Пацек|Карла Пацека]] ({{јез-слк|Karol Pacek}}), Велимир је 1861. године уписан у школу [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеве Тодоровића]], заједно са Стевановим сестрићем Јованом Стојшићем и Живком Радивојевићем. У то време Велимиру је додељен лични собар, Теодор Петковић, који је доживотно обављао тај посао.{{sfn|Софронијевић|2003}} Од својих ђака из сликарске школе, Стева Тодоровић је образовао Прву српску дружину за гимнастику и борење, чији је Велимир био члан, као и синови других високих државних службеника и угледних грађана Београда. Дружина је приређивала јавне часове са вежбањем, борењем и разним такмичењима, а кнез Михаило је одушевљен овом идејом помогао да се у близини зграда Српске академије наука, поравна земљиште, огради и направе дрвене справе за вежбање.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
Ред 40:
Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, године [[1867]]. је уписан у приватну гимназију професора Оливијера у близини [[Женева|Женеве]]. Уз личног собара, у његовој пратњи се налазио и кнежев ађутант [[Александар Протић (ађутант)|Александар Протић]].{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Тамо се последњи пут сусрео са оцем, који се враћао са Светске изложбе у [[Париз]]у, и од њега је том приликом добио брилијантски прстен, изузетне вредности и лепоте. У то време, кнез је одустао од намере да га јавно призна као сина наследника, пошто је намеравао да се ожени са Катарином Константиновић, очекујући законитог наследника.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, влашко имање Мошија [[Негоја]], површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Како је Велимир или (како је званично називан) "питомац кнеза Михајла" био малолетан, одређена су му три стараоца: митрополит Михајло, председник Касационог суда Ђорђе Петровић и председник Народне скупштине Живко Карабиберовић.<ref>"Београдске општинске новине", Београд 1940.</ref> Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, затим камералне науке (економија и политика). Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхен.
| |||