Војна управа у Србији (1941—1944) — разлика између измена

 

Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачим надзором. Прва од њих била је краткотрајна [[Комесарска управа]], успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је [[Устанак у Србији 1941.|устанак]], кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, [[операција Ужице]] протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је [[операција Михаиловић]] расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.

 

Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали [[фолксдојчери]]. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — [[Српска државна стража]] — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке [[помоћне снаге]] до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у [[душегупка]]ма почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.

==== Успостављање војне окупационе власти ====

{{see also|Војна управа (Трећи рајх)}}

 

Још прије капитулације Југославије, [[Врховна команда копнене војске Вермахта]] (ВККВ) издала је проглас становништву под њемачком окупацијом,{{sfn|Lemkin|2008|p=591–592, 597–598}} објашњавајући законе који ће се примењивати на свим територијама под њемачком окупацијом. Када су се Нијемци повукли са простора Југославије који су анектирали или окупирали њемачки савезници, ти закони су се примјењивали само у дијелу данашње Словеније која нашла под управом два Рајхсгауа и у Србији.{{sfn|Tomasevich|2001|p=65}} Србија је била „потпуно окупирана од стране њемачких снага и стављена под војну власт”.{{sfn|Tomasevich|2001|p=63}} Тачне границе окупираног подручја одредио је [[Адолф Хитлер]] директивом коју је издао 12. априла 1941. године, којом је такође наређено увођење војне управе.{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2000|p=94}} Након ове, 20. априла је издата директива по наређењу заповједника ВККВ којом је је Војни заповједник у Србији успостављен као шеф окупационог режима, одговоран генерал-квартимејстеру ВККВ. У међувремену особље за војну управу је окупљено у Њемачкој и дужности Војног заповједника у Србији су разрађиване. То је укључивало заштиту жељезничке пруге [[Београд]]—[[Солун]] и пловног пута [[Дунав]]ом, извршавање привредних наредби (које нареди [[Херман Геринг|Геринг]]) и успостављање и одржавање реда и мира. Недуго, он је био одговоран за чување великог броја југословенских заробљеника и обезбјеђивање заробљеног оружја и муниције.{{sfn|Tomasevich|1975|p=95}}