Болнице шкотских жена у Србији 1915. — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 39:
=== На путу за Србију ===
Прва јединица шкотских жена под управом др Елионор Солто испловила је бродом из Саутемптона децембра 1914. и допловила на Малту одакле је бродом „Нил” превежена до Атине, а потом до Солуна. Из солуна екипа је возом преко Скопља стигла у Ниш, одакле је након свечаног и топлог дочека прихваћена од представника српске владе и Црвеног крста и упућена до крајњег одредишта Крагујеваца у који је стигла на Правослани Божић (7. јануара) 1915. године.{{напомена|Особље Болнице шкотских жена добило је у Крагујевцу једну комфорну кућу за становање, али која им је ипак била претесна. Воду су доносиле из веома удаљеног бунара, а свакодневно је требало цепати дрва за огрев. Кухиња је била одвојена у једној дворишној згради, а на испомоћ су добили 6 до 8 заробљеника, Аустријанаца, које су изабрали из једне групе која је радила на поправци путева. Ови људи су им били веома захвални због тога, јер су иначе даноноћно проводили време напољу, без склоништа и без довољно хране и одеће. Преузеле су једну мању болницу која се налазила на око 10 минута ходом од куће у којој су становале. Ова импровизована болница је раније примала и по 400 рањеника, међутим оне су успеле да ограниче број постеља на само 150, иако су биле опремљене само за 100. За две недеље собе су биле испражњене, сви зидови и подови очишћени и дезинфиковани, опрема и лекови распаковани и размештени, рањеници окупани, пресвучени, превијени и смештени у нове чисте постеље. Болница врло брзо почиње да ради својим пуним капацитетом. Рањеници су пристизали са свих страна, да би могли да збрину све новопридошле рањенике, уређене су неколико околних зграда, а мањак особља су решили са аустријским ратним заробљеницима, који су били приучени болничари.
Споразумевање је био један од проблема са којим су се Шкотланђанке, такође, сукобиле. Све су интезивноинтеnзивно училе српски још од свог поласка на пут, али њихово знање језика је још увек било минимално. Због појаве пегавог тифуса и других заразних болести особљу болнце није било дозвољено да посећују српске породице, ни цивиле ни војнике. Дружили су се међусобно и одмарали су се када су могли у кући у којој су становали. Имали су своју куварицу, која је кувала искључиво за особље, али им је проблем престављала набавка хране.}}
 
Крагујевац, који је био и најтеже погођен епидемијом, и био у том периоду седиштве Врховне команде, након доласка, у град прве болнице жена Шкотске преузео је централно место, као највећи медицински центар у Краљевини Србији, у борби против епидемије.