Покрштавање Словена — разлика између измена

 

=== Мисија у Бугарској ===

[[Датотека:57-manasses-chronicle.jpg|мини|Крштење Бориса I]]

[[Борис I]], бугарски кан, се колебао извесно време између Истока и Запада, али је коначно прихватио цариградску јурисдикцију. Међутим, византијски мисионари, немајући Кирилову и Методијеву визију, у почетку су у Бугарској држави користили у црквеним богослужењима грчки језик, исто тако неразумљив обичним Бугарима као и латински. Али, пошто су избачени из Моравске, Методијеви ученици су се, природно, окренули Бугарској и овде увели начело примењивано у мисији у Моравској. [[Грчки језик]] је замењен [[Старословенски Језик|словенским]], а византијска хришћанска култура представљена је Бугарима у словенском облику, који су они могли да усвоје. Бугарска црква убрзано је расла. Око [[926]]. године, за време владавине цара [[Симеон I|Симеона Великог]] (владао 893—927), створена је самостална [[Бугарска православна црква|Бугарска патријаршија]], а Цариградска патријаршија признала ју је [[927]]. године. Борисов сан – аутокефална црква – остварио се пола века после његове смрти. Бугарска црква је била прва самостална национална црква у Словена.

=== Мисија у Србији ===

[[Датотека:Temple of Saint Sava - Monument.jpg|мини|лево|[[Свети Сава]] „трудом својим све стече“]]

Долазак мисионари са југа из Византије, али и са севера из Паноније, где су деловали Методије и Ћирило Солунски и њихови ученици, уз захтев цара Василија I убедили су владара [[Историја Србије у средњем веку|Србије]] кнеза [[Мутимир]]а да са својим народом прихвати хришћанство у другој половини IX века, између [[867]]-[[873]]. године.{{sfn|ВИИНЈ, II|1959|p=79-80. „… наведена племена, Хрвати и Срби и остали. видевши оно што је ромејском помоћу учињено за оне у Далмацији … због тога послаше посланике цару и они који и од саме вере отпадоше и потпуно одступише од светог крштења ... и он [цар] благо њих прими и прихвати и одмах c њима посла свештенике са царским човеком, како би их пре свега ослободио душевне опасности и поново привео ранијој вери и разрешио их из незнања и лудости учињених грехова. Када је извршио ово богоугодно дело и када су сви поново добили божанско крштење …“}}{{sfn|Логос|2016|p=75-76. Према томе, владар Мутимир и његова браћа одлучили су да склопе споразум о пријатељству са Василијем I. Цар је од њих тражио да прихвате његов поглед на свет и приме веру у Христа. После договора у Србију су дошли свештеници да обаве свечано покрштавање. Можда 868. српски владари позвали су своје поданике „богате и сиромашне” да дођу на обалу неке реке и буду покрштени у њеној води. Онима који се оглуше о позив владарске породице и остану верни старим боговима запретили су да ће тим поступком постати непријатељи својих владара. Тако је српска владарска породица са војницима и делом народа могла бити покрштена.}} Србија је такође лежала на граници између Источног и Западног хришћанства, али је у њој као и у Бугарској јачи био утицај [[Цариградска патријаршија|Цариграда]]. И овде су уведене словенске богослужбене књиге, а развила се и словенско–византијска култура. [[Српска православна црква|Српска црква]] добила је делимичну самосталност под [[Свети Сава|Светим Савом]] (1176—1235), највећим српским националним светитељем, који је [[1219]]. године у [[Никеја|Никеји]] посвећен за [[архиепископ]]а Српске цркве. Године [[1346]]. проглашена је [[Српска православна црква|Српска патријаршија]]. После привременог противљења, [[Цариградска патријаршија]] признала је [[1375]]. године право Србима да имају самосталну православну цркву највишег нивоа.