Константин Данил — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 38:
Био је омален, погурен и кратковидан, понашања и спољашњости врло скромне, али иначе духовит и гостољубив. Кућу је држао скоро раскошно. Говорио је и писао њемачки, али је са [[Срби]]ма општио српски. Сигурно је, да редовно академски није био школован, то се и осјећа по неким погрешкама у цртежу и компоновању, али опет с друге стране самим талентом не би могао достигнути оно мајсторство колорисања. Он је уопште употребљавао веома њежне, тзв. посне боје, али и поред тога истовремено примјењивао је три разна начина. Тако се он не може одређено ни сврстати у једну школу. На њему се осјећају истовремено разни утицаји, и млетачки и холандски и бечко-[[бидермајер]]ски и [[Псеудокласицизам|псеудокласични]]. Али по слаткости, која је понекад прелазила у слађуњавост, по потпуном одсуству мушке опорости и херојскога замаха, он је син свога времена. Иначе, и у својој паланачкој повучености Данил је пратио развој свјетске умјетности и духовнога превирања. Није излагао ни у [[Пешта|Пешти]] ни у [[Беч]]у никада, тек пред смрт је сликао једну повелику Св. Тројицу за бечку свјетску изложбу, али смрт га је спријечила да је и доврши.
Сликар је умро 1873. године у Великом Бечкереку. Опојан је по православном обреду у Ваведењском православном храму у Граднулици.<ref>"Застава", Нови Сад 1879.</ref> Чинодејствовала су три православна свештеника: прота Данило Стајић, поп Љубомир Поповић и капелан Ђура Стајић. Затим је ковчег пренет на градско католичко гробље где је сахрањен поред своје почивше супруге. Гроб славног уметника који је остао без гробног белега, откривен је случајно 1937. године<ref>"Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.</ref> приликом копања код капеле градског католичког гробља.
Данил је био доста пао у заборав. Његову смрт новине нису објавиле, а гроб му је готово изгубљен. Тако су многи његови портрети забачени, заборављени, рашћердани и упропашћени. Што је спашено, највише се има захвалити биографу Л. Николићу и његовом сину Др. Вл. Николићу који је пронашао и његову фотографију, по којој је наручио Данила од [[Урош Предић|Уроша Предића]] и поклонио га [[Народни музеј|Народном музеју]]{{dn|date=март 2019.}}. У своје вријеме највише је учинио за Данила Ј. Вујић, који је сакупио око 25 његових слика. Уопште, у нашој земљи, које у јавним збиркама које у приватном посједу, постоји још око 70 његових радова, осим цркава. Нажалост, и послије ослобођења 1918. године, доста је одвучено у иностранство. Године 1924. помоћу Ј. Вујића, Народног Музеја и Др. М. Шевића, Умјетничко Одјељење приредило је једну малу изложбу од 25 Данилових слика, с једним предавањем. Тим поводом се много почело опет да говори и пише о томе великом српском умјетнику.
== Референце ==
| |||