Обична јела — разлика између измена

Јела на нижим, севернијим положајима тражи свежа [[Тло|земљишта]]<ref name = Vasic>Васић, С. М. (1907): Практичне пољопривредне науке – подизање четинара, Издање српског пољопривредног друштва, Београд.</ref> а на североисточним и југоисточним експозицијама и на јужним експозицијама већим надморским висинама тражи дубоко, плодно, хумусом богато земљиште и сталну високу релативну [[влажност ваздуха]] са умереном температуром, чиме се карактеришу брдско-планински предели Србије<ref name = bane/>. Она има знатну способност побољшања састава земљишта, пошто њене четине труљењем образују [[хумус]], и пошто се, иако она дуго расте у склопу, под њом ствара маховина, која одржава горњи слој земљишта увек у влажном стању<ref name = Vasic/>. Јела је већи пробирач од [[Европска смрча|смрче]] у погледу минералних соли у земљишту, тражи више топлоте од смрче, а и сенку боље подноси од ње. Јела захтева вишу просечну температуру, а као и смрча и [[Европска тиса|тиса]], високу апсолутну влажност. У извесној мери подноси зимске [[мраз]]еве, али страда од касних пролећних мразева, нарочито у млађем узрасту<ref name = bane/>. Касни мразеви узрокују промрзавање пупољака, како терминалних, тако и бочних, па се први касније развијају. Од свих четинара, она највише страда од удара [[гром]]а, а и на [[Поплава|поплаве]] је нарочито осетљива, као и на загађеност ваздуха [[дим]]ом и гасовима<ref name = Vasic/>.

 

 

== Значај ==