Стефан Владислав — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 6:
| датум_рођења = око [[1198]].
| место_рођења = непознато
| држава_рођења = [[Рашка]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1267|11|1|1198||}}
| место_смрти = непознато
| држава_смрти = [[Краљевина Србија (1217—1345)|Краљевина Србија]]
| сахрањен = [[манастир Милешева]]
| функција = [[Краљеви Србије (1217—1346)|Краљ Србије]] и [[Српско приморје|Приморја]]
Ред 22:
| супружник = [[Белосава Бугарска]]
| деца = Стефан, [[Деса Немањић|Деса]], ћерка непознатог имена
| грб = Coat of arms of the Nemanic Dynasty.svg
| опис_грба = [[Грб Немањића]]
}}
'''Стефан Владислав Немањић''' био је [[Краљеви Србије (1217—1346)|српски краљ]] ([[1233]]/[[1234]]. — [[1241]]/[[1242]]){{sfn|Логос|2017|p=171-173, 183}} и [[ктитор]] [[Манастир Милешева|манастира Милешева]], у ком је сахрањен [[Свети Сава]].
== Породица и рани живот ==
Владислав је био син [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]], српског великог жупана и краља (1196-1228) и [[Евдокија Анђео|Евдокије]], ћерке [[Византијско царство|византијског]] цара [[Алексије III Анђел|Алексија III]]. Брак Стефана и Евдокије закључен је након [[Битка на Морави (1190)|битке на Морави]] 1190. године и склапања мира између Србије и Византије, када се на месту византијског цара налазио Евдокијин стриц [[Исак II Анђео]]. Иако година рођења Владислава није позната, хронолошке границе могу се приближно одредити. Будући да је Владислав имао старијег брата Радослава, могао је бити рођен у периоду између 1192. и 1200/1201. године, када су му се родитељи развели. Захваљујући подацима које добијамо из материјалних извора (фрескосликарство), може се претпоставити да је Владислав рођен око 1198. године. <ref>Радојчић (1996), 20-21</ref>
Владислав је наводно имао две сестре: [[Комнина Немањић|Комнену]], коју је отац Стефан удао за албанског принца [[Димитрије Прогони|Димитрија Прогонова]], а она се потом преудала за грчко-албанског старешину [[Гргур Камона|Грегорија Камонаса]].<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 302.</ref> Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора [[Александар Асен|Александра Асена]]. [[Георгије Акрополит]] сматра да је Александар био син бугарског владара [[Јован Асен I|Јована Асена I]]. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је [[Коломан II Асен|Коломан II Бугарски]] њихов син. Владислав је имао и тројицу браће: [[Радослав Немањић|Радослава]], [[Урош I Немањић|Уроша]] и [[Предислав Немањић|Предислава]].
О Владиславовом раном животу нема много података. Чувени "[[Данилов зборник]]" садржи само кратке белешке о животима Радослава и Владислава. [[Архиепископ Данило|Ахриепископ Данило]], који се наставља на дела [[Доментијан|Доментијана]] и [[Теодосије (монах)|Теодосија]], очигледно је сматрао да су подаци о владавинама ове двојице краљева садржани у делима његових претходника довољни. Стога је о кратким владавинама Радослава и Владислава сачувано сразмерно мање података него о владавинама других Немањића. <ref>Мак Даниел (1991), 217-224</ref>
===Изградња Милешеве===
{{Главни чланак|Милешева}}
[[Датотека:Meister von Mileseva 001.jpg|250px|мини|лево|[[Бели анђео|Бели Анђео]], фреска из манастира Милешева]]
Још као краљевић, Владислав је приступио изградњи манастира [[Милешева]]. Теодосије сведочи да је храм грађен током владавине краља Владислава, али су фреске на манастиру датоване у период између 1220. и 1228. године. Оне приказују Владислава као голобрадог младића, што свакако није био 1234. године када је дошао на власт. Пресудну улогу у подизању и осликавању Милешеве имао је Владиславов стриц [[Свети Сава|Сава]]. Ипак, манастир је несумњиво подигнут у име краља Владислава, о чему сведоче Теодосије и Доментијан. Колика је била улога самог Владислава у подизању Милешеве, данас се не може знати. О подизању манастира писао је и архиепископ Данило. Манастир Милешева посвећена је [[Вазнесење Христово|Вазнесењу Христовом]]. Подигнута је у жупи Црна Стена. Милешева је у целости завршена тек 1234. године, односно године када је Владислав дошао на власт. <ref>Поповић (1992), 48-49</ref>
Питање првобитне намене Милешеве било је предмет расправе међу научницима. Многи сматрају да је Сава градио Милешеву са намером да тамо буде сахрањен након смрти. Оваквој тези недостаје изворна потврда. Други сматрају да је одлука о сахрањивању Саве у Милешеви била на Владиславу, у чије име је манастир и грађен. [[Никола Радојчић]] је претпостављао да је изградња Милешеве последица Савиног сећања на младост проведену у Хуму и да је први српски архиепископ оставио у аманет Владиславу и [[Арсеније I Сремац|Арсенију]] да тамо буде сахрањен. У том случају Милешева би испрва била грађена у те намене. <ref>Поповић (1992), 49-54</ref>
==Долазак на власт==
Априла 1230. године у [[Битка код Клокотнице|бици код Клокотнице]], Радославов таст, цар Теодор I и [[Епирска деспотовина|Епир]] су доживели тежак пораз од [[Бугарска|Бугара]] и њиховог цара [[Јован Асен II|Ивана (Јована) Асена II]] (1218-1241). Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата Стефана Владислава.
Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата Стефана Владислава.{{sfn|Стара српска књижевност, I|p=267. Доментијан уопштено пише како је Бог допустио да Стефан Владислав „лиши земље старијег брата” и узме престо свога оца}} Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године.{{sfn|Логос|2017|p=171-173 са напоменом 852}} Хронологију овог догађаја знамо захваљујући повељи Радослава [[Дубровачка република|Дубровчанима]] од 4. фебруара 1234. године у којој он губитак престола смешта у 6742. годину. Она је отпочела 1. септембра 1233. године, те Радославов пад треба сместити између та два датума. <ref>Историја српског народа (1994), 309, нап. 42</ref>
===Грађански рат Радослава и Владислава===
{{Главни чланак|Стефан Радослав}}
[[Датотека:Loza Nemanjica Decani d 5 2.jpg|200px|мини|лево|Радослав на фресци "[[Лоза Немањића (фреска у Дечанима)|Лоза Немањића]]" у [[Високи Дечани|Дечанима]].]]
Архиепископ Сава испрва изгледа да није прихватио смену на престолу, о чему опширно пише Теодосије, а много оскудније Доментијан. Ипак, напослетку је морао прихватити свршен чин и крунисати Владислава за новог краља.<ref>Историја српског народа (1994), 310</ref> Радослав и Ана су најпре отишли у [[Дубровачка република|Дубровник]] где су покушали организовати државни удар против Владислава. Дубровчани су га лепо примили, а Радослав им је доделио веома широке повластице ослобађајући их свих обавеза према српским владарима. Реч је о повељи од 4. фебруара 1234. године на којој се бивши краљ потписао као "Стефан Дука". Намера му је била да стекне савезника за борбу против Владислава. Радослав стога обећава Дубровчанима врло широке повластице уколико успе да поврати престо: дубровачки трговци стекли би право слободног кретања по Србији, као и по Хумској земљи и по Зети. Такође, република би била ослобођена плаћања [[могориш|могориша]]. <ref>Историја српског народа (1994), 310</ref>
Међутим, Владислав је вршио велики притисак на Дубровник. Радослав је покушао да потражи заштиту код босанског бана [[Матеј Нинослав|Матеја Нинослава]], у чему није имао успеха. Стога је напустио Дубровник и побегао у Драч ког деспота [[Михајло II Комнин Дука|Михаила II]]. Тамо се развео од [[Ана Анђелина Комнина Дукина|Ане]]. Извори кажу да му је један „Фруз“ (Француз) запретио мачу и отео жену. Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве тврдње да је Француз отео жену бившег српског краља. Драч се до 1258. године налазио у рукама епирских Грка, након чега прелази под власт [[Манфред Сицилијански|Манфреда Сицилијанског]]. У време када је Теодосије писао "Житије Светог Саве" Драч се налазио под влашћу Анжујаца, чиме Ласкарис објашњава грешку Савиног биографа. Такође, Ласкарис, као и [[Станоје Станојевић]] сумња у читаву причу о разводу, будући да се Радослав и Ана помињу у српским поменицима. Он допушта могућност да се са Радославом вратила у Србију и замонашила и Ана. <ref>Ласкарис (1997), 48</ref>
[[Троношки родослов]] даје донекле другачију слику развода Радославовог брака: Радослав и Ана су најпре побегли у Зету, код Вуканових синова, а како их ови тамо нису примили, продужили су за Драч, где су се растали. Из Драча је Радослав отишао на Свету гору стрицу Сави, те су се заједно вратили у Србију. Сава је потом замонашио Радослава. <ref>Ласкарис (1997), 47</ref> Манојло Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве приче о Радославовом разводу и замонашењу. Он сматра да Теодосије као писац из прве половине 14. века не може бити поуздани извор, тим пре што Доментијан не помиње Радославов боравак у Драчу. Теодосије, са друге стране, не помиње боравак Радослава у Дубровнику, али је несумњиво да је свргнути краљ заиста најпре отишао у тај град, будући да је фебруара 1234. године тамо издао повељу.
Сумња у причу о Савином монашењу Радослава јавља се услед чињенице да монашење не помиње Доментијан који није пропустио да наведе ниједно дело свог учитеља. Будући да је овим чином Сава спречио наставак грађанског рата, мало је вероватно да би Доментијан изоставио да га помене. <ref>Станојевић (1894), 2</ref>
==Однос према Бугарској==
Као што је Радослав имао подршку из [[Епирска деспотовина|Епирске деспотовине]], Владислав I је подршку црпао из Бугарске, која је у време Ивана Асена II (1218–1241) постала најмоћнија држава на Балкану. Да би ојачао везу са Бугарском, Стефан Владислав I се оженио [[Белосава Бугарска|Белославом]], кћерком бугарског цара и [[Ана Анисија|Ане]].{{sfn|Логос|2017|p=171-172}} Теодосије прича како је Сава, приликом крунисања Владислава, довео синовцу и невесту, ћерку бугарског цара Асена. Брак је склопљен око 1234. године, када је Владислав имао око 40 година. <ref>Пурковић (1996), 29-31</ref>О брачном животу Владислава и Белославе не зна се много. Сигурно је да су имали више деце. Сачувани подаци о краљичином депозиту сведоче о њеном богатству. Након пада Владислава са власти, Белослава је заједно са њим отишла у Дубровник.
[[Датотека:Tsar Ivan Asen II cropped.png|250px|мини|Бугарски цар Јован Асен II, таст краља Владислава.]]
Алијанса између Владислава и Јована Асена II била је претња мађарским владарима. Неки историчари мисле да је Владислав прихватио бугарско сизеренство, али не постоји евиденција о томе, јер не постоји ни један извор који тврди да је Владислав признао Јована Асена као врховног господара Србије. Како год, изгледа да је Јован Асен једно време имао велики утицај на политику Владислава. Владислав је касније напустио алијансу са Јованом Асеном, можда уплашен последица ближих односа са Бугарском, јер је Радослав био у ближим односима са Епиром што је допринело незадовољству у српском племству. Ово указује да Владислав није зависио од Бугарске, јер није био дужан да буде у алијанси. Да је морао да прихвати сизеренство од Јована Асена, он би највероватније морао бити натеран да јој се придружи. <ref>Фајфрић (2000), 18</ref>
===Пренос моштију Светог Саве из Трнова у Србију===
На почетку владавине краља Владислава долази до промене на архиепископској столици. Свети Сава је добровољно напустио положај архиепископа и одредио свог наследника, [[Арсеније I Сремац|Арсенија]]. Абдикација је извршена на сабору у Жичи.<ref>Историја српског народа (1994), 312</ref> Након што је неко време провео у Србији, како би свог наследника упутио у послове, Свети Сава је кренуо на своје последње ходочашће на исток. По повратку, посетио је бугарског цара Јована Асена у Трнову. Тамо је и умро, највероватније 14. јануара 1236. године, мада се мишљења историчара по питању тачног датума разилазе. <ref>Историја српског народа (1994), 312, нап. 52</ref>
[[Датотека:Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg|200px|мини|лево|Свети Сава, "[[Краљева црква у Студеници|Краљева црква]]" у [[Студеница (манастир)|Студеници]]]]
Свети Сава је сахрањен у цркви Четрдесет мученика у Трнову. Према Тедоосијевом сведочанству, Сава за живота није одредио где ће бити сахрањен. Сам Сава је, напуштајући Србију, изрекао да ће у туђој земљи завршити живот и бити сахрањен. Теодосије нам даје и опис Савиног гроба у Трнову: "цар заповеди да се озида гроб његов и положивши камен часни поврх гроба и царском багреницом покривши га, постави свећњак и златокована кандила над гробом." Опис Владиславове мисије доласка у Бугарску и преузимања стричевих моштију дају Доментијан и Теодосије. Услед сукоба са Светим Савом, постојала је могућност да краљ изгуби подршку. Такође, мошти првог српског архиепископа нису смеле почивати ван Србије. Стога се Владислав лично упутио у Бугарску са намером да мошти стрица пренесе у Србију. После дугих преговора са бугарским царем, постигнут је договор о преносу. Мошти првог српског архиепископа биле су нетљене, што је био први корак ка његовој канонизацији. Испражњен Савин гроб у Трнову и даље је наставио да представља светињу Бугарима. На његовом месту наставила су да се дешавају чуда. Мошти су пренете у манастир Милешеву, где су, у присуству архиепископа Арсенија, положене у гроб који је Владислав претходно припремио. <ref>Поповић (1992), 54</ref>
==Однос са Дубровачком републиком==
Стефан Владислав I настојао је да уреди односе и са [[Дубровник]]ом. Преговори са Дубровником [[1234]]. и 1235. године довели су до склапања уговора, према коме се Дубровник обавезао да неће дозволити да се на његовој територији припремају акције против Србије. Стефан Владислав I је потврдио повластице Дубровчана у Србији и ослободио их плаћања могориша за жупу Жрновницу, а за винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским владарима до турских освајања.{{sfn|Логос|2017|p=172}}
Године 1237. Владислав је потписао споразум за трговање са Ђованијем Дандолом, представником Дубровника. Споразум је дао Дубровнику трговинске привилегије под условом да Дубровник више никада не допушта побуне против Србије на њеној територији.<ref>{{citation| first = S.| last=Sarkic| title = The influence of Byzantine ideology on early Serbian law| url = http://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/01440369208531055| work = The Journal of Legal History|year=1992| publisher = Taylor & Francis}}</ref>
[[Папа Гргур IX]] започео је крсташки рат против Богумила у Босни, који су били сматрани [[јеретици]]ма. Централна [[Босна]] није била освојена, и босански [[бан Матеј Нинослав]] и његово племство повукли су се у Дубровник [[1240]]. године. У једном едикту издатом од стране Нинослава 22. марта 1240. године, овај је обећао да ће штитити Дубровник, ако га Владислав нападне.{{sfn|Фајфрић|2000|p=18}}
==Поход на Хум==
[[Датотека:King Stefan Vladislav, Mileševa.jpg|250px|мини|Стефан Владислав, Милешева.]]
Растко Немањић је провео у [[Хумска земља|Хумској земљи]] две године, пре него што је отишао на Свету гору да се замонаши. У Хуму га је наследио велики кнез [[Петар Мирослављевић|Петар]] кога је, према [[Мавро Орбин|Мавру Орбинију]], изабрала хумска властела. Петар је протерао удовицу [[Мирослав Завидовић|Мирослава Завидовића]] и њиховог малолетног сина [[Андрија Мирослављевић|Андрију]]. [[Стефан Немања]] је стао у заштиту права свога нећака Андрије, док је Петар потражио помоћ [[Емерик Угарски|угарског краља]]. Последица је упад угарског херцега [[Андрија I Арпад|Андрије]] у Хумску земљу 1198. године, у време када се и Стефан Немања повукао на Свету гору. Андрија у својој титулатури 1198. и 1200. године наводи, између осталог и да је "господар Хума". Херцег Андрија се није дуго задржао у Хумској земљи, већ се повукао остављајући Петра као представника угарских интереса на овим територијама. Услед рата са братом [[Вукан Немањић|Вуканом]], Стефан није могао активније учествовати у рестаурацији власти Мирослављевих потомака у Хуму. Тек 1207. године Стефан је покренуо поход на Хум. У бици у Бишћу код Благаја Петар је одлучно поражен и приморан на повлачење у предео између Неретве и Цетине и признао врховну власт српског краља. Његове територије су подељене. Према Мавру Орбину, Андрија је добио Стон са Пељешцем, Приморје и Попово, док је Источни Хум добио Стефанов син Радослав Немањић. Тома Архиђакон пише да су Сплићани изабрали Петра за свог господара у борбама против [[Шубићи|Шубића]]. Он је Сплитом владао до своје смрти (почетак 1227. године). Наследио га је брат [[Тољен II|Тољен]]. Сплитом је након Петрове смрти овладао [[Гргур Шубић]]. <ref>Мишић (1994), 50-52</ref>
Тољен је такође признавао власт српског краља, што се зна на основу похода краља Владислава ка истоку из 1237. године. Угарски херцег [[Коломан (херцег)|Коломан]], на наговор папе Гргура IX, покренуо је те године поход против босанских патарена, успешно продирући све до Хумске земље. Тако су се на удару нашле земље кнеза Тољена, те се српски краљ, као њихов врховни владар, нашао обавезним да интервенише. Српска војска стигла је до Цетине где је Владислав 23. јуна 1237. године закључио уговор о савезу и пријатељству са грађанима Сплита. Према овом документу, као и према документима које су кнезови Омиша склапали са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] између 1208. и 1247. године, Крајина је била под врховном влашћу српског краља, уживајући посебан статус у односу на хумске господаре. Граница Србије и Угарске била је на реци Цетини. Тољен је умро 1239. године. Мирослављев син Андрија проширио је своју власт над читавом Хумском земљом, поново ујединивши земље свога оца. Андријине потомке, [[Радослав Андријић|Радослава]] и [[Богдан Андријић|Богдана]], уклонио је са власти Владиславов брат [[Урош I Немањић|Урош]], у склопу своје централистичке политике. <ref>Мишић (1994), 52-53</ref>
==Пад са власти==
[[Датотека:Св.Симеон Српски и Св.Стефан Првовенчани и Св. Владислав (манастир Крушедол).jpg|250px|мини|лево|Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Стефан Владислав. [[Крушедол]].]]
За време Владислављеве владавине, дошло је до велике монголске (у тадашњим изворима татарска) најезде. [[Татари]] су упали у Угарску 1241. године и стигли до Јадранског мора. Почетком 1242. године њихови одреди су пустошили и српске градове на обали Јадранског мора, а у унутрашњост према Дунаву су се вратили вероватно преко северног Косова. При томе су наставили да пљачкају подручје кроз које су прошли.{{sfn|Узелац|2015|p=47-50, 54-57}} Већ 1241. године Татари су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, у јуну 1241. године. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед бугарског зета, краља Стефана Владислава I, нагло је опао. Српска властела је то искористила и на владарски престо довела новог краља. Стефан Владислав I збачен је са власти вероватно крајем 1241. или почетком 1242. године, а уз подршку властеле наследио га је млађи брат [[Стефан Урош I|Урош I]].{{sfn|Логос|2017|p=173}}
У јесен 1243. године [[Стефан Урош I]], његов трећи брат, постављен је на трон. Историчари мисле да је бугарски утицај био јак и непопуларан {{sfn|Fine|1994|p=137}} Побуњено племство је изабрало Уроша за свог кандидата за краља негде у периоду од [[1242]]. до јесени [[1243]]. године. Почела је битка за трон, која је убрзо завршена поразом Владислава. Изгледа да га је Урош брзо ухватио и заточио. Главни отпор против Уроша пружила је Владислављева жена, Белослава. Белослава је на неко време била прогнана у Дубровник. Чињеница да је она организатор отпора против Уроша позната је из едикта насталог у лето 1243. године.{{sfn|Фајфрић|2000|p=18}} Непријатељство није трајало дуго, а убрзо су се браћа помирила. {{sfn|Фајфрић|2000|p=18}}
==Последње године==
Будући да нема историјских извора о смени на српском престолу 1243. године, историчари су је приписивали променама на широј геополитичкој сцени, изазваној монголском најездом. Владислав је након измирења са братом наставио да живи у Србији. Једини документ који донекле сведочи о сукобу Уроша и Владислава потиче највероватније из прве половине 1243. године. Везан је за боравак Владиславове удовице [[Белослава Асен|Белославе]] у Дубровнику, где се склонила након мужевљевог пада са престола. Дубровчани су се заклели да неће "ни по мору, ни по суху, ни у Босну", ни писмима, ни посланицима деловати против краља Уроша. <ref>Ковачевић (1879), 13-15</ref><ref>Историја српског народа (1994), 341</ref>
[[Датотека:Manastir Mileseva.jpg|230px|мини|[[Милешева]].]]
О Владиславовом животу након 1243. године нема много података. Он се помиње у једном рукопису манастира Милешева 1264. године. Умро је пре 1277. године. <ref>Историја српског народа (1994), 341, нап. 2</ref> Поједини подаци из дубровачког архива наговештавају Владислављеву власт над Зетом у годинама након његовог силаска са рашког престола. Мишљења историчара по питању да ли је Владислав управљао Зетом од 1243. године до своје смрти се разилазе. Документ из 1247. године сведочи о извештају дубровачког каноника Матеја који је саопштавао папску наредбу о супремацији дубровачке архиепископије становницима Бара. Присутни су узвикивали: "Какав папа, краљ Урош је наш папа!" Владислав је и заиста живео у зетском приморју, у граду Скадру.<ref>Matica srpska (1911). Летопис Матице српске. 273–284. Novi Sad, Serbia: У Српској народној задружној штампарији. p. 78.</ref> Иван Божић сматра да је он владао земљом заједно са својим братом. Барски архиепископ, поводом сукоба дубровачке и барске цркве, долазећи у Дубровник на разговоре са тамошњим поглаваром, тражио је заштиту између осталог и у име Уроша и његовог брата Владислава. Став Уроша и Владислава према овом питању био је исти: Урош је говорио да римски папа нема у његовој држави никакве власти, јер она већ има папу (односно архиепископа). Истовремено је "брат поменутог краља Владислав говорио нечувене речи псујући као бестидни пас на господина папу називајући псом и њега и све кардинале." <ref>Божић (1950), 114</ref>
Уговор Дубровачке републике и бугарског цара [[Михаило I Асен|Михаила Асена]] подразумевао је заједнички рат против краља Уроша и његовог брата Владислава. Владислављева улога у управљању Србијом била је велика, али се он не помиње ни са каквом функцијом. Задатак Дубровника у овом савезу био је да освоје градове у Приморју. Ти градови се помињу у склопу целе српске државе, под влашћу краља Уроша, а не као посебна област под влашћу Владислава. И у осталим документима тог периода помиње се као владар Зете Урош, а не Владислав. <ref>Божић (1950), 115</ref>
==Потомство==
[[Датотека:Flag of Serbia 1281.svg|200px|мини|Српска застава 1281. године.]]
Владислав је са бугарском принцезом [[Белослава Асен|Белославом]] имао више деце. Већ 1237. године, у уговору кога је српски краљ потписао са дубровачким кнезом Ђованијем Дандолом, Дубровчани су предвидели да у случају нужде угосте Владислава, његову жену и децу. Троношки родослов помиње да Владислав није имао синове, већ само две ћерке, што није тачно.<ref>Пурковић (1996), 32</ref> Поуздано се зна за двојицу Владиславових синова и једну ћерку:
* Стефан
* [[Деса Немањић|Деса]]
* ћерка непознатог имена, удата за омишког кнеза [[Ђура Качић|Ђуру Качића]].
О постојању Владислављеве ћерке сведочи недатирано писмо Ђуре Качића, омишког кнеза, дубровачком кнезу, властели и општини, у коме су поменути "сељаци" које је краљ Владислав дао њему и његовој жени, а својој ћерци. Писмо се датује у период средине 1270-тих година. <ref>Пурковић (1996), 33</ref> Стефан, Владиславов старији син, умро је пре 1281. године када се као покојни помиње у [[Манастир Есфигмен|манастиру Есфигмену]] на Светој Гори. О жупану Деси сачувано је нешто више података, захваљујући дубровачким документима. Син краља Владислава оставио је на чување поклад кога су 1281. године преузели изасланици краља [[Драгутин Немањић|Драгутина]]. Из овога се посредно може закључити да 1. јула 1281. године Деса није био жив. Између осталог, Деса је у депозит оставио и заставу од свиле црвене и плаве ("vexillum unum de zendato rubeo et blavo"). То је први податак о бојама једне [[Српска застава|српске заставе]] у српској историји<ref>Маловић (2003), 31-8</ref><ref>Јечменица (2018), 89-93</ref>.
==
{{Породично стабло
| име = Стефан Владислав
Линија 90 ⟶ 129:
| 7 = 7. [[Ефросина Дукина Каматера]]
| 8 = 8. [[Завида]]
|
|10=
|11=
| 12 = 12. [[Андроник
| 13 = 13. [[Ефросина Кастамонитиса]]
| 14 = 14. [[Андроник Дука Каматер]]
| 15 = 15. [[Кируена]]
| 16 = 16. [[Урош I Вукановић]]
| 17 = 17. [[Ана Диогенеса]]
|
|19 =
|20 =
|
|
|
| 24 = 24. [[Константин Анђел]]
| 25 = 25. [[Теодора Комнина Анђелина]]
|
|
|
|29 =
|30 =
Линија 120 ⟶ 159:
== Референце ==
{{reflist|
== Извори и литература ==
{{refbegin|
* {{Cite book|ref=harv|last=Samardžić| first = Dragana| title = Vojne zastave Srba do 1918| url = https://books.google.com/books?id=Lk8QHQAACAAJ|year=1983| publisher = Vojni muzej}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Vuković-Birčanin | first = Momčilo | title = Dinastija Nemanjića, žene vladara, zadužbine i crkva (1168—1371)| url = https://books.google.com/books?id=_owYAAAAMAAJ|year=1981| publisher = Izdanje pisca|pages=17}}
Линија 136 ⟶ 175:
* [http://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/2015/1/01-2015.pdf Давид Перовић: Владар по образу и по подобију Свети Стефан Владислав I (Богословље, 2015)]
* {{Cite journal|ref=harv|last=Божић|first=Иван|authorlink=Иван Божић|title=О положају Зете у држави Немањића|journal=Историски гласник|year=1950|volume=3|issue=1-2|url=https://books.google.com/books?id=dRfjAAAAMAAJ|pages=97-122}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Мишић|first=Синиша|authorlink=Синиша Мишић|title=Хумска земља у средњем веку|year=1996|location=Београд|publisher=DBR International Publishing|url=https://books.google.com/books?id=iuoxAAAACAAJ}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Ковачевић|first=Јован|title=Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића|journal=Историски часопис|year=1955|volume=5|url=https://books.google.com/books?id=TO96CgAAQBAJ|pages=291-294}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Зета у држави Немањића|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 1|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.1/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.1.pdf|pages=3-93}}
* Јечменица, Дејан, Немањићи другог реда, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд (2018)
* Ковачевић, Љубомир. „Неколико хронолошких исправка у српској историји“, Државна штампарија у Београду, 1980. 1-93.
* Ласкарис, Михаило, Византијске принцезе у средњовековној Србији. Београд: Пешић и Синови, 1997.
* Мак Даниел, Гордон. „Генезис и састављање Даниловог зборника“. Архиепископ Данило Други и његово доба, међународни научни скуп поводом 650 година од смрти 1987. године, САНУ, 1991. 217-224.
* Маловић-Ђукић, Марица, Поклад жупана Десе, Краљ Владислав и Србија 13. века, Научни скуп, 15-16. новембар 2000., Београд (2003)
* Поповић, Даница. Српски владарски гроб у средњем веку. Београд: Институт за историју уметности Филозофског факултета, 1992.
* Пурковић, Миодраг. Принцезе из куће Немањића. Београд: Пешић и синови, 1996.
* Радојчић, Светозар. Портрети српских владара у средњем веку. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе, 1996.
* Станојевић, Станоје, Кад је умро краљ Радослав, 1894.
* Ћирковић, Сима и Максимовић, Љубомир. Историја српског народа, књига 1, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд: Српска књижевна задруга, 1994.
{{refend}}
| |||