Спартак — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м clean up користећи AWB
Ред 37:
Након ових успеха Спартак је планирао да устаници напусте римско подручје и оду прво у слободни део Тракије, а потом у подручје Мале Азије. Међутим, војска се разделила тако што су Гали, њих око 20.000, изабрали не потенцијалну слободу, већ пљачку и разарање римских подручја. Спартак се са остатком, који је порастао током времена на око 50.000 робова, запутио према [[Бриндиси]]ју одакле је требало да бродовима цилицијских гусара одведе своју војску робова ка слободи. Сенат је у паници понудио [[Марко Лициније Крас|Марку Лицинију Красу]], свом најбогатијем и најутицајнијем грађанину, сву власт ако реши проблем побуне робова. Красу је на располагање дато 8 римских легија које су биле у средњој и северној Италији (око 40.000 војника).<ref name=Apijan/><ref name=Plutarh/> Када је Спартак, из непознатих разлога, из јужне Италије пошао према северу почетком 71. пне Крас је на њега послао шест легија, а остале две под водством свог легата Мумија да опколи Спартака. Иако је Крас био успешан, Мумије је прерано напао и био одбијен.<ref name=Plutarh/> Спартак је крајем 71. пне био присиљен да се улогори на самом крају Апенинског полуострва, код [[Месински теснац|Месинског теснаца]] према [[Сицилија|Сицилији]].
 
Плутарх наводи како је Спартак преговарао са цилицијским[[Киликијски гусари|киликијским гусарима]] о превозу војске од 2.000 устаника на [[Сицилија (провинција)|Сицилију]], одакле је планирао да настави устанак и опскрбити се појачањима ослобођених робова. Међутим, након што су узели новац гусари су преварили Спартака.<ref name=Plutarh/> Претпоставаља се да их је подмитио Рим. Спартаку је преостало само да се пробије из опсаде и крене према Риму с намером да га освоји.<ref name=Apijan/> Сенат је тада позвао и Гнеја [[Помпеј]]а „Великог” из Шпаније да са својим легијама (око 21.000 војника) пође на југ и зада смртни ударац побуни робова који прете самом опстанку Рима.
 
[[Датотека:Fedor_Bronnikov_002.jpg|мини|250п|<center>Фјодор Броников, ''Распети робови'', 1878.]]