Устав Србије из 1888. — разлика између измена

Народна радикална странка је све више јачала и имала је подршку огромне већине сељаштва које је чинило близу 90% становништва земље. Либерална и Напредна странка су имале подршку трговаца, сеоских домаћина, банкара и индустријалаца.{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=133}} Већ 1882. долази до сукоба Народне радикалне и владајуће Напредне странке и до озбиљне парламентарне кризе. Пропаст акционарског друштва, Бонтуове „Генералне уније“, које је у тренутку банкротства дуговало Србији више од 34 милиона динара{{sfn|Јовановић|1934|pp=31}} ([[буџет]] Србије тада није износио више од 26 милиона{{sfn|Јовановић|1934|pp=31}}) задао је тежак ударац напредњачкој влади и допринео расту популарности радикалске опозиције. Месецима се само о томе причало.{{sfn|Јовановић|1934|pp=39}} Влада је размишљала о оставци, али је кнез [[Милан Обреновић|Милан]] био против тога.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Влади је био потребан успех који ће засенити Бонтуово [[банкрот]]ство, и због тога су министри тражили да се прогласи краљевина.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Кнез Милан се сложио и [[Краљевина Србија|краљевина]] је проглашена [[22. фебруар]]а 1882.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Ово је довело до краткотрајног усхићења у народу, али је већ након неколико дана опозиција поставила ултиматум влади да јој у року од 24 сата одговори на интерпелацију о Бонтуовој пропасти.<ref name="Стојичић1"/>{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Када је влада то одбила, опозиција (радикали и либерали) је напустила скупштину и тако је оставила без кворума<ref name="Стојичић1"/> (који је тада износио 3/4 од укупног броја посланика{{sfn|Јовановић|1934|pp=43}}). Покушаји да се упражњена места попуне на допунским изборима су пропали, јер су радикалски посланици два пута поново бирани у скупштину.<ref name="Стојичић2">{{cite journal |ref=NIN2 |last1=Стојичић|first1=Слободанка |year=2003|title=Од обрачуна до компромиса: Како је у Србији донесен устав из 1888. године (2) |journal=[[НИН]] |publisher= |volume= |issue=2761 |url= |doi=}}</ref> Међутим, напредњачка власт је после других избора поништила све гласове које су добили искључени посланици, а у скупштину су ушли они који су добили највише гласова иза њих. Неки од посланика који су по том принципу ушли у скупштину нису добили више од два гласа, због чега су прозвани „двогласцима“,{{sfn|Јовановић|1934|pp=55}} а читава скупштина „двогласачком“.<ref name="Стојичић2"/>

 

 

Након обрачуна са радикалима, краљ Милан [[Српско-бугарски рат (1885)|1885. објављује рат Бугарској]] чији је непосредни повод било уједињење [[Кнежевина Бугарска|Кнежевине Бугарске]] и [[Источна Румелија|Источне Румелије]]. Српска војска је поражена [[Битка код Сливнице|код Сливнице]], а ускоро је на иницијативу великих сила закључено примирје. Пораз у рату са Бугарском отежао је положај краља Милана и он је размишљао о [[Абдикација|абдикацији]].{{sfn|Јовановић|1934|pp=315-317}} Опозиција која се после Тимочке буне примирила, поново је постала гласна. Краљ је покушао да састави владу напредњака и радикала на челу са Милутином Гарашанином, али су радикали то одбили.{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=136-137}} Убрзо је дошло до споразума радикала и либерала и до формирања њихове коалиционе владе на челу са [[Јован Ристић|Јованом Ристићем]].{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=136-137}} Ристић је у програму своје владе, који је краљ одобрио, навео и потребу промене устава.{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=136-137}} Након пада Ристићевог кабинета због несугласица између радикала и либерала, радикали су сами формирали владу на челу са [[Сава Грујић|Савом Грујићем]], али се она одржала мање од 4 месеца.{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=136-137}} Последња влада пре промене устава била је састављена од нестраначких личности и напредњака, а њен председник је био [[Никола Христић]].{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=136-137}}