Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Ликови |
|||
Ред 62:
Кочићев случај је био саопштен и [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|земаљској влади]]. Наиме, када је влада затражила од школске управе извештај о владању школске омладине, што је иначе често чинила, директор Неманић је навео и Кочићев случај као и неке друге који су се односили на нарушавање ноћног мира. Директор је на крају извештаја додао да се све тужбе, уколико их има, односе без изузетака на ученике [[Православље|православне вероисповести]].<ref> Из архиве Сарајевске гимназије (исписи Јована Кршића), преузето из књиге Крушевац Тодор, „Петар Кочић студија”.</ref> У то време владали су затегнути односи између Срба и Хрвата, а та нетрепељивост одражавала се још јаче међу школском омладином. Хрватски ђаци су углавном позитивно гледали на аустроугарску окупацију, док су ученици српске националности осећали да се њихове тежње побијају на сваком кораку. Већи број српских ђака је све чешће напуштао гимназију у Сарајеву и прелазило у београдске школе, што је изазвало сумњу код власти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=32}} Последњи инцидент, који је довео до Кочићевог искључења из Сарајевске гимназије, одиграо се у хотелу Цариград [[8. април]]а [[1895]]. године. Према Кондићевом сведочењу Кочић је у хотел позвао неколико ближих другова не би их их почастио, те је тражио од [[Роми|ромског]] оркестра да му свирају песму [[Онамо, 'намо!]], српску патриотску песму из [[Црна Гора|Црне Горе]] чије је стихове написао [[књаз]] [[Никола I Петровић]]. Кочићу је пришао муслиман који је подигнуте руке узвикнуо: „Није ово Црна Гора!”, на што му је Кочић одговорио: „Јест више од Црне Горе!”. Дошло је прво до свађе, а онда и до масовне туче, коју је коначно обуставила полиција.{{sfn|Кондић|1966|pp=344}} На основу пријаве владиног комесара у школи је спроведена истрага. Према решењу дирекције школе, Кочић је био истеран из гимназије, а ову казну је потврдила и земаљска влада решењем под бр. 45635 од [[25. април]]а [[1895]]. године. Директор Неманић је [[3. мај]]а известио владиног комесара Заржицког о томе да је Кочић избачен из школе, напоменувши да би било најбоље да га протерају из Сарајева. Следећег дана полиција је будућег писца протерала из Сарајева у Бању Луку.{{sfn|Крушевац|1951|pp=34}} Кочић је у писму оцу 15. априла 1898. године негирао да је учествовао у оваквим изгредима и дао је другачије виђење сарајевских година: ''За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветлије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије''.{{sfn|Кочић|1967|pp=168}}
Априла исте године Кочић је тајно и без пасоша дошао у [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]], где је наставио школовање у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]] од маја [[1895]]. до јуна [[1899]]. године. Сећање на свој долазак у Београд описао је речима: ''Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин, кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади. Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свјеском пјесама у џепу''.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Његова материјална ситуација у Београду је била врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: ''Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама''.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=264}} Упркос недаћама, није губио понос, о чему је известио оца: ''ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу''.<ref>[https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html Преписка Петра Кочића] на сајту rastko.com (приступљено:27. 10. 2019)</ref> Због оскудице и због страха да неће моћи да се врати, током четворогодишњег боравка у Београду није ниједном отпутовао за Босну да види своју породицу. Београдске школске дане је обележио и његов покушај да се оствари као песник. Наговорен од стране једног земљака, однео је своју свеску са стиховима на процену [[Јанко Веселиновић|Јанку Веселиновићу]]. Када је дошао након неколико дана да о песмама чује суд, Јанко му је отворено саопштио да су му стихови „доста рапави”, додавши да сматра да би се могао боље изразити у прози.{{sfn|Кочић (б)|1966|pp=265-266}} Иако је био разочаран пресудом, Кочић није одмах одустао од поезије. Сачувани су поједини стихови у ђачкој дружини „Нада” у којој је читао своје песме, а објавио је и две песме „Поноћни звуци” и „Прољетњи звуци”, обе у омладинском часопису „Подмлатак” 1898. године (то су уједно и његови први штампани радови). Остале песме из овог периода, од којих је неке слао у писмима оцу, нису објављене за време његовог живота. Матурирао је у јуну 1899, поставши први члан из шире породице који је стекао диплому.
=== Студирање у Бечу и почетак књижевне каријере (1899—1904) ===
| |||