Петар Кочић — разлика између измена

Након што је дипломирао, Кочић је провео лето у Босни где се 18. септембра 1904. године оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. Супружници су се познавали од детињства,<ref>[https://www.glasbanjaluke.net/2018/05/30/petar-kocic-svojoj-milki-ljubavno-pismo-iz-1903-godine/ Petar Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 1903. godine], Глас Бањалуке, 30. 06. 2018. (Приступљено: 23. 04. 2019)</ref> а из Милкиних сведочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она имала непуних седамнаест година. [[Венчање]] је обављено тајно, делимично због сумњичаве власти, а делимично и зато што се њен отац Стева Вукмановић противио браку своје ћерке са мушкарцем несигурне будућности. Милка Кочић jе много година касније овим речима описала своје венчање: ''Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд – пристала сам''. Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]] а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: ''Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак''. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |last1=Максимовић |first1=Борислав |title=Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић |url=https://celinacke.com/2016/09/18/godisnjica-vjencanja/ |website=Челиначке новине |accessdate=5. 8. 2019}}</ref>

Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у српској мушкој гимназији и учитељској школи у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: Богословија у Призрену (1871–1912), Српска гимназија у Цариграду (1893–1902), Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну (1894– 1910), Српска мушка гимназија у Скопљу (1894-1912), Српска мушка гимназија у Битољу (1897–1912) и Српска гимназија у Пљевљима (1901–1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је ОтоманскоОсманско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу „Дан”. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности српског конзула у Скопљу, а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у „[[Политика (новине)|Политици]]” објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје силне„силне гостегосте”, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удајеудавала за фанатичног„фанатичног бугарску присталицупристалицу”. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>Бранко Драгаш, [http://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/ Петар Кочић – Прометеј са Змијања], сајт аутора, 14. 10. 2016. (Приступљено: 01. 12. 2017)</ref> Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би ''много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву''.{{sfn|Крушевац|1951|pp=128}} Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у гимназију у [[Битољ]]. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић је допутовао у Београд, не би ли изложио свој случај. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14. новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}}