Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 74:
=== Венчање и одлазак у Скопље (1904—1905) ===
[[Датотека:Milka_Kocic.jpg|мини|десно|260п|Милка Кочић, девојачки Вукмановић, била је једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. За Петра Кочића се удала тајно 18. септембра 1904. Свом супругу је била велика подршка током свих каснијих прогона. Црвену ружу добијену на поклон од Петра чувала је до своје смрти 1966.]]
Након што је дипломирао, Кочић је провео лето у Босни где се 18. септембра 1904. године оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из [[Челинац|челиначког]] краја. Супружници су се познавали од детињства,<ref>[https://www.glasbanjaluke.net/2018/05/30/petar-kocic-svojoj-milki-ljubavno-pismo-iz-1903-godine/ Petar Kočić svojoj Milki: Ljubavno pismo iz 1903. godine], Глас Бањалуке, 30. 06. 2018. (Приступљено: 23. 04. 2019)</ref> а из Милкиних сведочења и записа њеног унука Петра Павића сазнајемо да је између њих љубав букнула кад је она имала непуних седамнаест година. [[Венчање]] је обављено тајно, делимично због сумњичаве власти, а делимично и зато што се њен отац Стева Вукмановић противио браку своје ћерке са мушкарцем несигурне будућности. Милка Кочић jе много година касније овим речима описала своје венчање: ''Те ноћи киша је лила као из кабла. Ја сам у Бању Луку дошла из Јошавке и остала код очевих пријатеља Анђе и Ђорђа Марића. Петар је изненада дошао из Гомјенице и ту ме је нашао. Времена за чекање није било јер су му швапски жандари били за петама. Са њима је био љуто завађен због „Јазавца” и других дјела. Тражио је од мене да се одмах вјенчамо и да пођем с њим у Србију. Нисам знала шта да му кажем. Љубав према њему и страх од родитеља да се, као најстарије дијете, удам на овакав начин потпуно су ме збунили. Петар и Анђа су наваљивали. Нисам имала куд – пристала сам''. Венчање је обављено у [[Маглајани|Маглајану]] а венчао их је прота Саво Рађеновић под венцем од винове лозе, који је на брзину сплела протина жена. Ни Кочићева породица није знала за брак о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао венчању, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула [[1905]], где изричито каже: ''Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак''. Ипак обе породице су напослетку прихватиле брак и биле су значајна подршка супружницима у даљем животу.<ref>{{cite web |last1=Максимовић |first1=Борислав |title=Годишњица вјенчања Петра и Милке Кочић |url=https://celinacke.com/2016/09/18/godisnjica-vjencanja/ |website=Челиначке новине |accessdate=5. 8. 2019}}</ref>
Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у српској мушкој гимназији и учитељској школи у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: Богословија у Призрену (1871–1912), Српска гимназија у Цариграду (1893–1902), Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну (1894– 1910), Српска мушка гимназија у Скопљу (1894-1912), Српска мушка гимназија у Битољу (1897–1912) и Српска гимназија у Пљевљима (1901–1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је
=== Други прогон из Сарајева (1905—1906) ===
|