Црква Светог пророка Илије у Сићеву — разлика између измена

На све већи значај Сићевачке „свете горе“ утицала је и чињеница да је у време владавине [[Османско царство|Османлијског царства]] [[Ниш]] био административни и верски центар царевине, која је ограничавала све немуслиманске вере, тако да се верски и културни живот Срба и других хришћана, није могао да одвија у самом граду, па је велики број монаха, пренео духовни живот у мир беспућа Сићевачке клисуре.<ref>Марковић В, ''Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији'', Сремски Карловци 1920, 125-7,</ref> Такође су имућнији Срби из Ниша и околине водили бригу о црквама и манастирима и настојали да што даље од Османлија у миру и безбедно, обављају православне [[обред|верске обреде]].

 

 

Доказ њихове делатности, у та нехумана времена, билу су манастири: Св. Богородица, Ваведење Св. Богородице на десној обали Нишаве, Св. Петка Иверица у Островици, Св. Никола у Просеку, манастир Св. Успења испод брда Градац,<ref>M.Đ. Milićević, ''Kraljevina Srbija'', Beograd 1884, 17</ref> као и цркве: Св. Никола у селу Манастир, Св. Петар и Павле у Островици, Св. Никола у Чукљенику, те црквишта: на Кулини, Св. Арханђела Гаврила испод Островице, Св. Тодора у Лани шту, Св. Илије на чуки код Градишта, Св. Николе у селу Црнче, Св. Петра и Павла на Вишеграду, остаци храма Св. Петке у Просеку, рушевине цркве Св. апостола Петра и Павла у Сићеву, и црква Св. Илија у Сићеву.<ref>П. В. Гагулић, ''У Сићевачкој клисури цркве и манастири, 1 и 2,'' Ниш 1979;</ref>