Петар Кочић — разлика између измена

Петар Кочић је писао сва три књижевна рода: [[Епика (књижевни род)|епику]] (приповетке, цртице и слике), [[Lirika|лирику]] (песме у стиху и прози) и [[Драма|драму]] (драмске сатире).{{sfn|Милићевић|1951|pp=20-21}} Највиши уметнички домет је достигао пишући приповетке и драмске сатире. У издањима сабраних дела објављују се и његови [[Публициста|публицистички]] и новинарски текстови, говори у [[Земаљски сабор Босне и Херцеговине|Сабору]] као и сачувана лична преписка. Његов књижевни опус по броју написаних дела није велики и највећи број дела је написао у студентским данима. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године. Током овог периода објавио је три збирке приповедака истог имена: „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]” (1902), „[[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]” (1904) и „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]” (1905), као и драмску сатиру „[[Јазавац пред судом]]” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. године када су настали „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]” (1910) и „[[Суданија]]” (1911). Књижевна критика сматра да је уметнички вреднија дела написао у првом периоду. Историја књижевности је двојако периодизовала Кочићево стваралаштво. Старији [[Историја књижевности|историчари]] су га сматрали једним од последњих писаца [[реализам у српској књижевности|српског реализма]], док је данас, под утицајем новијих историчара, устаљено мишљење да је Кочић један од првих [[Moderna u srpskoj književnosti|модерних]] писаца у српској књижевности.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}}{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}}

[[Наука о књижевности]] не може јасно да утврди који су писци пресудно утицали на обликовање Кочића као књижевника због недостатка изворних докумената о његовој лектири и књижевном изграђивању. Ипак одређену оријентацију нам може пружити делимично сачувана Кочићева библиотека.{{sfn|Вучковић|1989|pp=67}} Од домаћих присутан је утицај [[Ђура Јакшић|Ђуре Јакшић]], коме је и посветио своју другу књигу, затим утицај [[Јанко Веселиновић|Јанка Веселиновића]] и [[Доситеј Обрадовић|Доситеја Обрадовића]]. На његову књижевност утицала је и [[народна књижевност]], а усмено приповедање и певање појављује се и као мотив у његовим приповеткама. Од страних писаца књижевни историчари су указивали на утицај [[Иван Тургењев|Ивана Тургењева]], [[Леонид Андрејев|Леонида Андрејева]], [[Фјодор Достојевски|Фјодора Достојевског]], [[Henrik Ibsen|Хенрика Ибзена]], [[Бјернстјерне Бјернсон|Бјернстјернеа Бјернсона]]{{sfn|Вучковић|1989|pp=67}} и [[Максим Горки|Максима Горког]].{{sfn|Деретић|2003|p = 43}}

Приказујући народ Босанске Крајине, Кочић је дао неколико значајних ликова који су јединствени у српској књижевности. Карактерисани кроз поступке и схватања, они су добро изграђени са изразитим индивидуалним цртама. Ипак, Кочићеви јунаци нису обичне сељачке фигуре са свакидашњим сељачким животом, него индивидуализовани ликови, скоро искључиви у својим поступцима. Они су дубоко обележени географским подручјем одакле потичу, те су „набрекли снагом, пуни живота и горштачке гордости”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=85}} Тај свет и горштачки менталитет Кочић је описао речима: „Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран човјек”.{{sfn|Кочић|1951|pp=95}} [[Исидора Секулић]] истиче да човек у Кочићевом делу: „занемарује лични живот и одупире се душом а не телом”, те је стога, „развио у себи једну хладну, тврду, скоро нечовечну гордост, и служио се њом као активним и пасивним оружјем и против непријатеља и против пријатеља”.{{sfn|Секулић|1965|pp=169}} Карактеристично је и то да су сви јунаци из Кочићевих приповедака заиста постојали и да су живели у Змијању и у непосредној пишчевој околини.{{sfn|Андрић|1965|p=46}} Међу ликовима, књижевни проучаваоци су посебно издвајали [[Давид Штрбац|Давида Штрпца]], Симеуна Ђака, Мрачајског проту и Мргуду.

[[Давид Штрбац]], лик бунтовног и превејаног сељака, најпознатији је Кочићев књижевни јунак. Први пут се појављује у виду епизодног јунака у приповеци „Туба”, а најпознатији је као главни лик драмске сатире „[[Јазавац пред судом]]”. Он физички не личи на класичне јунаке[[јунак]]е: мален је, низак, сув као грана, а лаган као перце, сав сед јер се родио некако „кад се први пут почела трећина од народа купити”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=87}} Како су још и Кочићеви савремници истакли, Штрбац је необично тврд: „као да има у њему нешто од великих клисура и огромних глечера, необично жилав и лијеп. Та љепота у оној гордости једнога гладнога човјека и у моралности[[моралност]]и једног неопаженог стварања”.{{sfn|Гаћиновић|1908|pp=32}} Иако се прави луцкастим и лудим, он прича „са префињеним и снажним [[Сарказам|сарказмом]] са сталоженим стишаним болом, са оригиналном [[Фразеологизми|фразеологијом]] свога краја, са свјежим националним осјећањем”.{{sfn|Шошљага|1907|pp=}} Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван човек који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће.

Симеун Ђак је јунак у пет повезаних Кочићевих приповедака („Зулум Симеуна Ђака”, „Истинити зулум Симеона Ђака”, „Мејдан Симеона Ђака”, „Из Староставне књиге Симеуна Ђака” и „Ракијо, мајко”). Симеун је остарели [[искушеник]] [[Манастир Гомионица|манастира Гомионица]] кога монаси нису [[Монаштво|закалуђерили]] већ тридесет година због његове чудне ћуди: „О, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и подвриснути: ’Стој! Буди мене миран’ - па ће те на мртво име испребијати ако је јачи. Крошто, зашто, то нек' сами бог зна”.{{sfn|Кочић|1966|pp=86}} Склон је испијању [[Ракија|ракије]] и лажима о својим наводним јунаштвима. Он је приповедач на сељачким седељкама, где се уз котао ракије, приповедају догађаји из старих времена кад се за „сопру заједно сједало око [[Митровдан]]а а устајало о [[Ђурђевдан]]у”. Иако је пијаница и недоук, његова звучна фраза и сељачки [[жаргон]], са наглашеним [[Сатрап|сатиричним]] доскочицама, годи слушаоцима, који иза Симеунових лажи, наслуђују и понеку истину. Ракија развезује разговор, који постаје шири и невероватнији, јер весели скуп и служи као утеха за тешко сељачко живљење. Како се истиче: „Да није шале, еглена и ове благословене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума”.{{sfn|Кочић|1966|pp=125}} Симеун Ђак, слично [[Дон Кихот]]у или [[Тартарен Тараксонац|Тартарену Тарасконцу]], више је у свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као да је јунак народних песама и у тренуцима ратничког заноса говори у [[Десетерац|десетерцу]]. У његовим ракијским причама, које приповеда он или неко други из његове близине, стално се мешају занос и истинско борбено одушевљење, месијанство и лакрдија.{{sfn|Деретић|2003|p = 43}} У приповеци „Истинити зулум Симеуна Ђака” јунак, да би дошао до драгоцене ракије, договара се са са својим игуманом[[игуман]]ом Партненијем да измисли причу о Симеуновом одметању у [[хајдук]]е и да исценирају нов напад на манастир. Изводећи ту обману пред власником ракијског казана, Симеун се толико занесе шалом да заиста појури [[игуман]]аигумана пуцајући на њега. У приповеци „Ракијо, мајко” Симеон прича о свом походу на аустријски логор где је уз помоћ ракије од швапског капетана добио дозволу да прикупља прилоге за манастир.

Симеуну Ђаку супротан је тип Мрачајског проте, главног јунака истоимене приповетке. То је реалан тип узет из живота, човек јаке али узбудљиве нарави, код кога инстикти без улепшавања долазе до речи, те нам се чини анималан.{{sfn|Крушевац|1967|pp=31}} Његов портрет скицирао је Кочић у неколико карактеристичних црта: „Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима”.{{sfn|Кочић|1966|pp=81}} Мрачајски прото је човек несавитљива карактера, тврд као камен и у поступцима готово брутално отворен, чемерни паћеник читавог живота, који је постао [[Мизантропија|човекомрзац]]. Никада није опрашатао својим непријатељима, већ им се светио са великим уживањем. Сва његова мржња и особењаштво плод су силних патњи које је доживео у младости. Мрачајски прото је један од најупечатљивије извајаних ликова у српској књижевности, тип свесног трпиоца који се скаменио и удаљио од спољног света, омрзнувши живот, пошто га је спознао.{{sfn|Крушевац|1967|pp=31}}

Родољубље према српском националном бићу и нетрепељивост према аустроугарској окупацији је један од основних мотива Кочићевог стваралаштва. Његово родољубље надовезује се једним својим делом на [[Косовски мит|косовску традицију]]. Јунак из приповетке „Гроб слатке душе” увикује: „Наша је права на Косову закопана”, а о косовском завету често разговарају његови јунаци. Исидора Секулић повезује косовски мит са трима по њој основним темама Кочићевог стваралаштва: чежњом за слободом и правдом, патриотизмом и „силином и пасјалуком ћуди” нарави оних који занемарују и газе личне животе.{{sfn|Секулић|1965|pp=168-169}}. По родољубивој црти коју садрже, његове приповетке су ангажоване и обележене политичким дешавањима из времена у којем су настале. У њима се сусрећу многобројне политичке алузије или како је то сам рекао: „крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије”.{{sfn|Крушевац|1964|pp=109-110}} Аустроугарску управу је називао суданијом. Њу у „Староставној књизи Симеуна Ђака” [[Алегорија|алегоријски]] представља као остварење давно записаног пророчанства. У Босни, „у срцу и снази српског отечества”, завладала су два господара, због чега је настала „превртанија и друга суданија”. Стари господар (ОсмоманскоОсманско царство) је силазећи са престола[[престо]]ла, запело ногом за златни [[ексер]], те се нови господар (Аустроугарска) није могао сасвим попети. На овај начин, извршена је нова окупација, чудо и ругло које ће остати „за млоге и млоге године на поругу и срамоту роду человјеческом”. У овом неприродном стању нису у целости нестали турски „крволочни и бијесни зулуми”[[зулум]]и” а дошли су нови аустријски „суви зулуми” оличени у новим наметима. Кочић је у приповеткама негативно писао о обавези служења војске у далеким крајевима Аустроуграске („Туба”), терању кметова са земље због немогућности да исплате високе дажбине („Гроб слатке душе”), злоупотребама приликом пописивања десетине („Код Марканова точка”, „Јуре Пилиграп”), [[Колонијализам|колонијалној]] експлотацији природних богатстава („Вуков гај”) и другим проблемима. Кочић је критиковао и припаднике српске чаршије и цркве (Мејдан Семеуна Ђака) због сарадње са владом и учествовања у глобљењу сељака. Најсистематичнију и најширу критику аутроугарске власти Кочић је остварио у сатиричним драмама „Јазавац пред судом” и „Суданија”. Његова [[сатира]], како Андрић истиче, била је: „прави бич за тиране, многе његове реченице постале су летеће речи у народу”.{{sfn|Андрић|1965|p=43}}

Још први рецезенти Кочићевог дела, међу којима је био и Скерлић, указивали су на лепоту и богатство језика у његовим приповеткама.{{sfn|Скерлић|1964|p=151}}. Овај језик је занован на чистом народном српском језику Босанске Крајине који је често тек овлаш књижевно редигован. Тај језик је обележен разговорном фразом, ритмом и мелодијом, [[Синтакса|синтаксом]], тропима[[троп]]има и [[Стилске фигуре|фигурама]], епитетима и поређењима. Такође, у њему је присутан и велики број [[Дијалекти српског језика|дијалектизма]], који као [[Лексикологија|лексичка]] грађа имају немало значења.{{sfn|Милићевић|1951|pp=24}} Задивљена језичком лепотом и снагом Кочићевог израза, Исидора Секулић је у свом есеју сликовито изрекла да такав језик погађа читаоца кроз свих пет чула.{{sfn|Секулић|1965|pp=174}}

Из ових разлога, Кочић се у својој политичкој делатности борио за очување српског језика у Босни и Херцеговини. Он је против „накарадног језика” аустроугарске [[Бирократија|бирократије]] држао говоре, предлагао нарочите комисије, препирао се са представницима власти око појединих речи, итд. Колико је Кочић повезивао страну окупацију са кварењем језика, сведочи и један исказ у „Суданији” где једно лице саветује оптуженог да ако хоће да постигне нешто пред аустријским судом онда: „убацуј што више њиовије ријечи у свој говор”. Андрић је у свом есеју истакао и да је:{{sfn|Андрић|1965|p=49}}