Андроник II Палеолог — разлика између измена

Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, иако је ратовао са братом Драгутином (1301—1312), одбацивши обзире према византискомвизантијском двору, још те исте године прешао у нападајнапад. Кренуо је војску у старом правцу, према Солуну и Егејском Мору. Од каталонских савезника Турака, који су с њима заједно, пљачке ради, прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1.000 коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или, како га Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је, служећи хришћанске владаре, постао и сам хришћанин. С том војском Срби нападоше и солунску област, али бише одбијени. Разуздана руља најамника обрну се, после тога, против самог Милутина. Али их овај савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово братство разјурено и премлаћено.

После извесног времена Милутину је постало јасно, да је западни антивизантискиантивизантијски план више дело авантуристичке фантазије, него реалних припрема. Његов страх од нове најезде Латина на Балканско Полуострво показао се као неоснован. Успеси Филипа Тарентског у Албанији беху незнатни и без већег утицаја на балканске односе. Кад је то уочио, Милутину није дуго требало да промени своју политику и да се врати својим грчким пријатељима. Кад је то извршио не да се тачно определити, али свакако још 1309. год. У то време, 1309. год., папа Климент V прешао је у Авињон и довео тим до пуног изражаја сукобе у римокатоличкој цркви, који су владали између Талијана и Француза. Ти сукоби слабе углед папе и спречавају у осетној мери, њихов рад већег политичког замаха. Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику учинио је само то, да је један од највећих чинилаца у балканској политици био, 1310. године, излучен из сарадње с њим, и то, наравно, на његову штету, пошто су Млечани са Византијом склопили мир на 12 година. Карло Валоа, човек од више комбинација, мало после савеза са Србима, беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке царске круне, која је, погибијом краља Албрехта (1. маја 1308.), остала без свог носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На промену краљеве политике можда су вршили известан утицај Млечани, који су били огорчени на папу и Французе. Они као да упућују Милутина и на покрете против Албаније, односно, против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке Републике краљу од 10. маја 1309. год., Урош се зове "краљ Србије, Хума, Дукље и Албаније." То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није употребила као прва српска канцеларија, него млетачка, али је њим обележена видна линија у Милутиновој балканској политици и с тога је и важан и карактеристичан.

За то време је српски краљ Стефан добио као супругу 1324. год. дванаестогодишњу Марију Палеологину, братичну Симонидину, а унуку напред помињатог и навођеног Теодора Метохита. Отац невестин, синовац цара Андроника II, Јован Палеолог, био је дуже времена намесник у Солуну и добро обавештен о приликама у Србији. Овај брак Јовану је добро дошао да оствари своје давне жеље за једном посебном државом, која би имала Солун као главни град, а Маћедонију као своје подручје. Тај део Византије одредио је још раније цар Михајло Палеолог оцу Јованову Константину. У том правцу помагала су га два његова шурака, браћа Метохити, заповедници Струмице и Мелника. Са помоћу српског краља тај би план могао лако да се претвори у дело. После Маријине удаје, он је са женом дошао зету у госте, "на виђење", и ту је живо радио да га придобије за тај план. Стеван је заиста пристао, и српски нападајнапад и пустошења, у вези с Јовановим четама, у серској и струмичкој области последица су тог договора. Цар Андроник, уплашен том акцијом, понуди Јовану измирење и даде му титулу ћесара. Овај се поколеба и пристаде да се врати, али се изненада разболи и умре у Скопљу, на зетову двору. Његова жена, "стидећи се Ромеја због мужевљевог понашања", не хтеде да се враћа, него оста у Србији. Стари Метохит беше узео на себе улогу, да уреди целу ову ствар; можда је он утицао на цара да упути у Србију једно посебно посланство, поред једног његова сина. Царевом посланству придружио се и чувени писац Нићифор Григора, који нам је доста живо описао цео тај пут, а који је иначе о Метохиту имао изванредно високо мишљење. На том путу, прешавши Струму, посланство се с муком пробијало кроз недавно опустошена места и густ шипраг. Њихови пратиоци певали су покаткад на сав глас јуначке песме, које су се разлегале по брдима и стенама куд су пролазили. На путу су, по ноћи, изненада, срели неке људе, омалена раста, обучене у мрка одела од вуне, руна, оружане копљима и секирама, а понеки и с тобоцем стрела, од којих су се Грци у први мах уплашили, а који су се, после поздрава показали ведри и пристојни. То су били погранични стражари, који су надзирали путеве и чували суседство од пљачкашких упада. У Струмици су, о Васкрсу, гледали народна кола, у којима су играли и стари и млади. За три дана стигли су из Струмице у Скопље. Овај град Григори се учинио мали и он га зове πολιχνιον. Ћесарица, коју писац приказује као најумнију жену свог времена, пошто је пред Грима болно оплакала мужа, пристала је, најзад, да се врати. Један члан посланства, Торникије, имао је с краљем посебне преговоре и одмах се, без осталог друштва, вратио цару. М. Ласкарис има право кад мисли, "да је потреба повратка ћесарице била само један изговор, који су саветници Андроника старијег употребили да пошаљу посланство у Србију. Јер се у то доба обе странке, т. ј. и странка деда и странка унука спремале за рат". Резултат тих преговора беше савез између Андроника II и Стевана, који је према старом цару имао извесних обзира и ради његова благог поступка према њему за време изгнанства у Цариграду.

После једне подуже кризе, у Бугарској 1323. год. би изабран за цара видински кнез Михајло Шишмановић, зет краља Милутина и краља Стевана (по сестри). Он је успео да у борби с Грцима и грчким штићеницима поврати Бугарској старе границе и да грађанским ратом ослабелу земљу дозове себи. Да то постигне добро су му биле дошле византискевизантијске борбе између деда и унука, од којих је Византија патила неколико година. Андроник млађи, који је уживао симпатије цариградске публике, успео је 1. фебруара 1325. год. да га дед призна као свог сувладара и сутара да га крунише. Овим је ауторитет старог цара био изузетно пољуљан.

Иако је тим постигао свој циљ, млади Андроник се ипак није задовољио. Није на њему ни његовим присталицама била довољна опомена ово јачање Бугарске, или још опасније јачање Турака у Малој Азији, који 6. априла 1326. год. освојише Брусу и пренеше тамо своју престоницу. Шта више, оба цара, 1327. године, потражише за своје обрачуне помоћ суседних држава; Андроник II уђе у везе са Србима, а његов унук с Бугарима. Српска војска, под војводом Хрељом, би упућена у Сер и Струму, али је остала неактивна, задовољивши се с нешто пљачке, као свој прилици с тога, што је добро обавештени Хреља, као први српски војвода на граници према Грцима, видео да је актинији унук надмоћнији и боље спремљен. Током зиме и пролећа 1328. год. млади Андроник је заузео сву византискувизантијску Македонију и Албанију, a у јануару 1328. године, док су његове источне снаге освајале Босфор, био је у Солуну дочекан као цар. Присталице дедове могле су се одржати само у градовима око српске границе, у Мелнику, Просеку и Струмици, где су им Срби указивали своју помоћ. Краљ Стеан, који је изишао с нешто војске на границу, није се упуштао у борбе, иако су га завађени Грци позивали; он је, по Хрељиним обавештењима знао, да је војска младог цара боља и да нема смисла без веће потребе, излагати се ударцима. Кад је млади Андроник освојио Прилеп, онда је грчки заповедник Просека, Михајло Асен, пореклом Бугарин, сам предао свој град Србима, не хотећи да га преда противнику свог старог цара. Толико је била велика мржња између једне и друге стране! Стари цар Андроник је помишљао на мировне преговоре, када му је бугарски цар послао бугарско-татарске помоћне трупе. То је старцу дало нову наду, а младог Андроника је потакло на енергично деловање. Негодовањем и претњом он је натерао цара Михајла да повуче своје трупе, а истовремено ступио је у преговоре са својим присталицама у Цариграду, које је силно ојачао. Већина становништва и војске пристајала је уз младог цара победника, коме Цариграђани једне ноћи отворише врата престонице. Стари цар, 24. маја 1328. год., би ухваћен и натеран да се одрекне престола.