Википедија

Чекајући Годоа — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Поништена измена 22297797 корисника Boja02 (разговор)
ознаке: поништење мобилна измена мобилно веб-уређивање напредна мобилна измена
Ред 27:
| sledeći =
|id=}}
'''''Čekajući Godoa''''' ({{jez-fr|En attendant Godot|el}}, {{jez-en|Waiting for Godot|el}}) je drama koju je napisao [[Samjuel Beket]] u kojoj glavni junaci čekaju Godoa - osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom ({{jez-fr|En attendant Godot|el}}). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) [[1952]]., tada je pridodao podnaslov - ''Tragikomedija u dva čina''.
 
== Radnja ==
Ред 41:
* '''VLADIMIR''' je jedan od dvojice glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj, i druži se sa njim celoga života, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona, tokom njihovog drugarstva on ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.
 
Владимир је оптимиста и, како је Бекет говорио, „најважнији лик у „Годоу“, он представља интелектуалну страну двоје главних ликова, контрастно свом пријатељу Естрагону и његовој „земаљској“ једноставности. Једно од битних објашњења његовог интелектуализма је да је он раније био филозоф. То би могло да објасни његове константне покушаје да укључи Естрагона у филозофско религиозну дебату.
Vladimir je optimista i, kako je Beket govorio, „najvažniji lik u „Godou“, on predstavlja intelektualnu stranu dvoje glavnih likova, kontrastno svom prijatelju Estragonu i njegovoj „zemaljskoj“ jednostavnosti. Jedno od bitnih objašnjenja njegovog intelektualizma je da je on ranije bio filozof. To bi moglo da objasni njegove konstantne pokušaje da uključi Estragona u filozofsko religioznu debatu.
 
Владимир много мање пажње поклања свом изгледу и много се труди да се постара да Естрагон пристојно изгледа и да се лепо понаша, како његово достојанство не би било нарушено. Он у неким тренуцима подсећа на миша: он са собом носи сву храну (коју никада неће успети да поједе) и има разноразно друго бесмислено ђубре у својим дубоким џеповима. Још један његов битан реквизит је његов цилиндар. Он тврди да њему смета, чак га и жуља и да би вероватно одговарао Лакију. После дугих периода размишљања (или, тачније, кад год му је досадно) он га баца горе-доле и игра се његовом ивицом. Ово фокусирање на шешир, тачније то што је сконцентрисан искључиво на шешир, се може тумачити као представљање његовог вишег статуса у односу на Естрагона и уједно његове интелектуалне природе. Баш због овога, он је углавном представљен као да је виши од Естрагона, али то је начин приказа у позоришту, јер у самом делу није наглашено.
Vladimir mnogo manje pažnje poklanja svom izgledu i mnogo se trudi da se postara da Estragon pristojno izgleda i da se lepo ponaša, kako njegovo dostojanstvo ne bi bilo narušeno. On u nekim trenucima podseća na miša: on sa sobom nosi svu hranu (koju nikada neće uspeti da pojede) i ima raznorazno drugo besmisleno đubre u svojim dubokim džepovima. Još jedan njegov bitan rekvizit je njegov cilindar. On tvrdi da njemu smeta, čak ga i žulja i da bi verovatno odgovarao Lakiju. Posle dugih perioda razmišljanja (ili, tačnije, kad god mu je dosadno) on ga baca gore-dole i igra se njegovom ivicom. Ovo fokusiranje na šešir, tačnije to što je skoncentrisan isključivo na šešir, se može tumačiti kao predstavljanje njegovog višeg statusa u odnosu na Estragona i ujedno njegove intelektualne prirode. Baš zbog ovoga, on je uglavnom predstavljen kao da je viši od Estragona, ali to je način prikaza u pozorištu, jer u samom delu nije naglašeno.
 
Упркос његовој понекад раздражљивој природи, Владимир је једини који има неки социјални поглед и знање у делу и чини се да доста мари за начин на који се људи односе према Естрагону. Тако, он постаје љут и бесан на Поцоа због његовог опхођења према Лакију, свом робу, и изиграва нешто попут родитеља понекад детињастом Естрагону. Не можемо рећи да Владимир не пати ни од каквих личних емотивних потешкоћа. Он мрзи снове, јер они представљају окрутну лажну наду и он није способан да се сложи са Естрагоновом логиком, том једноставношћу од које му се повраћа. Владимир такође не подноси глупост: Поцову декаденцију и Естрагонову незрелост које му дају много повода за огорченост. Али, све у свему, он је дефинитивно најзрелији лик у делу.
Uprkos njegovoj ponekad razdražljivoj prirodi, Vladimir je jedini koji ima neki socijalni pogled i znanje u delu i čini se da dosta mari za način na koji se ljudi odnose prema Estragonu. Tako, on postaje ljut i besan na Pocoa zbog njegovog ophođenja prema Lakiju, svom robu, i izigrava nešto poput roditelja ponekad detinjastom Estragonu. Ne možemo reći da Vladimir ne pati ni od kakvih ličnih emotivnih poteškoća. On mrzi snove, jer oni predstavljaju okrutnu lažnu nadu i on nije sposoban da se složi sa Estragonovom logikom, tom jednostavnošću od koje mu se povraća. Vladimir takođe ne podnosi glupost: Pocovu dekadenciju i Estragonovu nezrelost koje mu daju mnogo povoda za ogorčenost. Ali, sve u svemu, on je definitivno najzreliji lik u delu.
 
За разлику од других ликова, Владимир има утисак о пролазности времена. То се види из ситуације када видимо да се једино он сећа догађаја из првог чина, иако је могуће да је Лаки изазвао то присећање. Било како било, он сматра своје памћење непоузданим јер никада не може бити проверено и потврђено, из разлога што Естрагон има проблема са сопственим памћењем. На крају дела, Владимир је онај који уочава непрекидни круг у коме су се они нашли. Ипак, одбија да то прихвати, када схвати да је тај начин живота немогућ, и приморава себе да то одбаци. Одлучује да настави да чека Годоа.
Za razliku od drugih likova, Vladimir ima utisak o prolaznosti vremena. To se vidi iz situacije kada vidimo da se jedino on seća događaja iz prvog čina, iako je moguće da je Laki izazvao to prisećanje. Bilo kako bilo, on smatra svoje pamćenje nepouzdanim jer nikada ne može biti provereno i potvrđeno, iz razloga što Estragon ima problema sa sopstvenim pamćenjem. Na kraju dela, Vladimir je onaj koji uočava neprekidni krug u kome su se oni našli. Ipak, odbija da to prihvati, kada shvati da je taj način života nemoguć, i primorava sebe da to odbaci. Odlučuje da nastavi da čeka Godoa.
 
 
* '''ESTRAGON''' je drugi od dvojice glavnih likova. Vladimirov je najbolji prijatelj, uprkos tome što je mnogo puta predložio da se rastanu. Manji je, slabiji i manje bistar od Vladimira, te je zato uvek pod njegovom zaštitom.
 
Естрагон је представљен као импулсивна, једноставна страна двоје главних ликова, великим делом као супротност свом пријатељу Владимиру, ког одликује интелектуализам и разборитост. Не мари нешто посебно за изглед и утисак који оставља, и једино што га интересује је да једе и спава. С обзиром на његов песимистички поглед на живот, оставио је наду у икакав вид искупљења из њихове патње и, сумњајући, чека Годоа.
Estragon je predstavljen kao impulsivna, jednostavna strana dvoje glavnih likova, velikim delom kao suprotnost svom prijatelju Vladimiru, kog odlikuje intelektualizam i razboritost. Ne mari nešto posebno za izgled i utisak koji ostavlja, i jedino što ga interesuje je da jede i spava. S obzirom na njegov pesimistički pogled na život, ostavio je nadu u ikakav vid iskupljenja iz njihove patnje i, sumnjajući, čeka Godoa.
 
Можда Естрагон има такав став, баш из разлога што њега Годоов долазак брине много више него Владамира. Естрагон је, од њих двојице, онај који много више физички пати. Њега удара Лаки, неколико пута се саплиће и клати и бива претучен сваке ноћи од стране неке банде. Такође, он има огромних проблема са својим чизмама. У првом чину, чизме му не одговарају и изазивају му бол. На крају чина оставља их са једне стране пута, гадећи се. У другом чину, налази их на истом месту где их је оставио у првом чину, али му сада савршено одговарају. Овакво фокусирање пажње на чизме, узимајући у обзир да је то заправо фокусирање на сопствена стопала, може се протумачити као представљање његовог нижег статуса у односу на Владимира, али и његове „земаљске“ природе – његова љубав према шаргарепи, луку и осталом поврћу.
Možda Estragon ima takav stav, baš iz razloga što njega Godoov dolazak brine mnogo više nego Vladamira. Estragon je, od njih dvojice, onaj koji mnogo više fizički pati. Njaga udara Laki, nekoliko puta se sapliće i klati i biva pretučen svake noći od strane neke bande. Takođe, on ima ogromnih problema sa svojim čizmama. U prvom činu, čizme mu ne odgovaraju i izazivaju mu bol. Na kraju čina ostavlja ih sa jedne strane puta, gadeći se. U drugom činu, nalazi ih na istom mestu gde ih je ostavio u prvom činu, ali mu sada savršeno odgovaraju. Ovakvo fokusiranje pažnje na čizme, uzimajući u obzir da je to zapravo fokusiranje na sopstvena stopala, može se protumačiti kao predstavljanje njegovog nižeg statusa u odnosu na Vladimira, ali i njegove „zemaljske“ prirode – njegova ljubav prema šargarepi, luku i ostalom povrću.
 
Естрагон има мизантропско виђење људског рода: он сматра да су људи „иритантне гориле“ и жели да га оставе на миру. Било како било, веома је привржен и везан за Владимира (иако се понекад хошкају): њему треба заштита, а Владимир је онај који му је пружа. Естрагон је често сматран дететом, у односу на Владимирову зрелост, што изгледа као да он у Владимиру тражи родитељску заштиту.
Estragon ima mizantropsko viđenje ljudskog roda: on smatra da su ljudi „iritantne gorile“ i želi da ga ostave na miru. Bilo kako bilo, veoma je privržen i vezan za Vladimira (iako se ponekad hoškaju): njemu treba zaštita, a Vladimir je onaj koji mu je pruža. Estragon je često smatran detetom, u odnosu na Vladimirovu zrelost, što izgleda kao da on u Vladimiru traži roditeljsku zaštitu.
 
Естрагон, ипак, не би требало да се окарактерише као превише детињаста личност. Он веома лако парира Владимиру у вербалним обрачунима. Заправо, он уводи главну увреду у дело, називајући га „критичарем“. Такође, он повезује и своју уметничку страну и чак тврди да је некада био песник. Његов кратак, али веома речит монолог о мапама „Свете земље“ је веома поетичне природе.
Estragon, ipak, ne bi trebalo da se okarakteriše kao previše detinjasta ličnost. On veoma lako parira Vladimiru u verbalnim obračunima. Zapravo, on uvodi glavnu uvredu u delo, nazivajući ga „kritičarem“. Takođe, on povezuje i svoju umetničku stranu i čak tvrdi da je nekada bio pesnik. Njagov kratak, ali veoma rečit monolog o mapama „Svete zemlje“ je veoma poetične prirode.
 
Естрагон је скоро најмање описан у делу. Једино се говори да носи рите и да је светлије пути од Владимира. Одећа коју носи је прљавија од Владимирове и чини се да је он у много горем физичком стању и са мање кондиције. То показује и потврђује његову немарност о животу и одсуство икаквих навика.
Estragon je skoro najmanje opisan u delu. Jedino se govori da nosi rite i da je svetlije puti od Vladimira. Odeća koju nosi je prljavija od Vladimirove i čini se da je on u mnogo gorem fizičkom stanju i sa manje kondicije. To pokazuje i potvrđuje njegovu nemarnost o životu i odsustvo ikakvih navika.
 
* '''POCO''' je sporedan lik u ovoj drami. On je mudri putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Likijem. Glavne likove uči mnogim stvarima. U drugom činu je gubi vid. Tada mu je jedini oslonac Liki.
 
На први поглед се чини да је Поцо помпезан, кицош и аристоркрата. Он тврди да живи на имању, поседује много робова и Стејверн клавир, окрутно користећи и искориштавајући оне који га окружују. Посебно се ружно понаша према свом робу Лакију и, мање изражено, према Естрагону. Носи одећу сличну Владимировој и Естрагоновој (цилиндар и одело), али његова није у јадном стању попут њихове. Понекад има на себи огромни, тешки капут, који обично носи Лаки. Такође, са собом носи бич, лулу, монокл, освеживач даха и џепни сат.
Na prvi pogled se čini da je Poco pompezan, kicoš i aristorkrata. On tvrdi da živi na imanju, poseduje mnogo robova i Stejvern klavir, okrutno koristeći i iskorištavajući one koji ga okružuju. Posebno se ružno ponaša prema svom robu Lakiju i, manje izraženo, prema Estragonu. Nosi odeću sličnu Vladimirovoj i Estragonovoj (cilindar i odelo), ali njegova nije u jadnom stanju poput njihove. Ponekad ima na sebi ogromni, teški kaput, koji obično nosi Laki. Takođe, sa sobom nosi bič, lulu, monokl, osveživač daha i džepni sat.
 
Иако он није представљен као негативац у конвенционалном смислу речи, Поцо је понекад сматран антагонистом у „Чекајући Годоа“. Иако он није технички супродстављен такозваним херојима дела, Владимиру и Естрагону, он уноси хаос у њихов добро чуван, може се рећи, улогорен свет. Приликом свог првог уласка на сцену, он моментално покушава да се наметне као ауторитет беспомоћним Дидију и Гогоу, тако што виче на њих, наређује им и генерално прави будалу од себе. Све то време, он без милости злоставља Лакија (физички и ментално), терајући га да испуњава бесмислене и неразумне задатке. Упркос својој ауторитативној природи он има тенденцију да се јако нервира, буквално због испуштања шешира. У одређеним тренуцима у првом чину и у добром делу другог, доживљава мање нервне сломове када се ствари не одвијају онако како је он замислио. С друге стране, Поцоа не треба посматрати као непромишљеног, слабог, опсесивно-умишљено-доминантног човека. Он развија и интелектуалну страну личности: он филозофира интелигентно и оптимистично.
Iako on nije predstavljen kao negativac u konvencionalnom smislu reči, Poco je ponekad smatran antagonistom u „Čekajući Godoa“. Iako on nije tehnički suprodstavljen takozvanim herojima dela, Vladimiru i Estragonu, on unosi haos u njihov dobro čuvan, može se reći, ulogoren svet. Prilikom svog prvog ulaska na scenu, on momentalno pokušava da se nametne kao autoritet bespomoćnim Didiju i Gogou, tako što viče na njih, naređuje im i generalno pravi budalu od sebe. Sve to vreme, on bez milosti zlostavlja Lakija (fizički i mentalno), terajući ga da ispunjava besmislene i nerazumne zadatke. Uprkos svojoj autoritativnoj prirodi on ima tendenciju da se jako nervira, bukvalno zbog ispuštanja šešira. U određenim trenucima u prvom činu i u dobrom delu drugog, doživljava manje nervne slomove kada se stvari ne odvijaju onako kako je on zamislio. S druge strane, Pocoa ne treba posmatrati kao nepromišljenog, slabog, opsesivno-umišljeno-dominantnog čoveka. On razvija i intelektualnu stranu ličnosti: on filozofira inteligentno i optimistično.
 
Поцо доживљава доста радикалну трансформацију између првог и другог чина. Он ослепљује, када чини свој други и коначни улазак на сцену, скоро истог тренутка пада и не може да устане. Остаје у том положају до краја те сцене, беспомоћно жалећи и проклињући своју судбину у стање у ком је. Та промена се, чини се, десила тек дан пре. Неки критичари објашњавају ово као представљање његове немогућности да види патњу других, већ може једино да пати због себе и да жали самог себе.
Poco doživljava dosta radikalnu transformaciju između prvog i drugog čina. On oslepljuje, kada čini svoj drugi i konačni ulazak na scenu, skoro istog trenutka pada i ne može da ustane. Ostaje u tom položaju do kraja te scene, bespomoćno žaleći i proklinjući svoju sudbinu u stanje u kom je. Ta promena se, čini se, desila tek dan pre. Neki kritičari objašnjavaju ovo kao predstavljanje njegove nemogućnosti da vidi patnju drugih, već može jedino da pati zbog sebe i da žali samog sebe.
 
 
* '''LIKI''' je Pocov verni sluga. On je već star i nije naročito sposoban ni u čemu, te zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može, u nadi da će ga Poco zadržati. Ranije je umeo mnoge stvari, poput plesa, čitanja i razmišljanja. Na Pocovu naredbu jednom je plesao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Liki gluv.
 
Лаки је Поцоов роб. Јединствен је у комаду у ком већина ликова говори бесмислено: он, заправо, само спаја по две реченице, такве да једна од њих садржи више од седамсто речи. Монолог. Лаки пати у Поцоовим рукама, својевољно и без оклевања. Он је везан. То би се могло посматрати као једна од омиљених тема у „Годоу“. Он је везан за Поцоа и то смешним дугачким конопцем у првом чину, а затим исто толико смешним кратким конопцем у другом чину. Оба су везана око његовог врата. Када не услужује Поцоа, он обично седи у једном месту, држећи корпу за пикник, капут и торбу.
Laki je Pocoov rob. Jedinstven je u komadu u kom većina likova govori besmisleno: on, zapravo, samo spaja po dve rečenice, takve da jedna od njih sadrži više od sedamsto reči. Monolog. Laki pati u Pocoovim rukama, svojevoljno i bez oklevanja. On je vezan. To bi se moglo posmatrati kao jedna od omiljenih tema u „Godou“. On je vezan za Pocoa i to smešnim dugačkim konopcem u prvom činu, a zatim isto toliko smešnim kratkim konopcem u drugom činu. Oba su vezana oko njegovog vrata. Кada ne uslužuje Pocoa, on obično sedi u jednom mestu, držeći korpu za piknik, kaput i torbu.
Лакијева улога у „Чекајући Годоа“ је често била предмет жестоких расправа. Чак иако је његово име помало недостижно, неки га називају „Срећком“ јер он јесте срећник у контексту дела: он нема потребе да тражи ствари које би окупирале његово време, које за остале представља највеће време разоноде. Поцо му говори шта да ради, он то и ради и управо због тога и јесте „срећан“.
Lakijeva uloga u „Čekajući Godoa“ je često bila predmet žestokih rasprava. Čak iako je njegovo ime pomalo nedostižno, neki ga nazivaju „Srećkom“ jer on jeste srećnik u kontekstu dela: on nema potrebe da traži stvari koje bi okupirale njegovo vreme, koje za ostale predstavlja najveće vreme razonode. Poco mu govori šta da radi, on to i radi i upravo zbog toga i jeste „srećan“.
 
Бекет, међутим, тврди да је Лаки срећан јер нема апсолутно никаква очекивања. Друго тумачење је да је он срећан јер има само два говора. У француској верзији комада, задржано је име Лаки, није превођено на француску реч за „срећко“.
Beket, međutim, tvrdi da je Laki srećan jer nema apsolutno nikakva očekivanja. Drugo tumačenje je da je on srećan jer ima samo dva govora. U francuskoj verziji komada, zadržano je ime Laki, nije prevođeno na francusku reč za „srećko“.
 
Лаки је најбоље познат по свом говору из првог чина. Монолог је наредио Поцо када су Естрагон и Владимир затражили од њега да натера Лакија да мисли. Он их је замолио да му додају Лакијев шешир: када Лаки носи свој шешир на глави, тек тада је способан да размишља. Монолог је дугачак, речи су измешане, постављене без икаквог смисла и реда, а и нема очигледног краја; зауставља се тек када му Владимир скине шешир. Ако се занемаре бесмислице које Лаки изговара, он заправо начињава коментаре о производњи, природи вере, Богу, људској тенденцији да чезне и избледи и, како се ближи крају, о распаду стања на земљи. Ове расплинуте изјаве би могле да се тумаче као лабаво повезане са теоријама ирског филозофа Бишопа Берклија.
Laki je najbolje poznat po svom govoru iz prvog čina. Monolog je naredio Poco kada su Estragon i Vladimir zatražili od njega da natera Lakija da misli. On ih je zamolio da mu dodaju Lakijev šešir: kada Laki nosi svoj šešir na glavi, tek tada je sposoban da razmišlja. Monolog je dugačak, reči su izmešane, postavljene bez ikakvog smisla i reda, a i nema očiglednog kraja; zaustavlja se tek kada mu Vladimir skine šešir. Ako se zanemare besmislice koje Laki izgovara, on zapravo načinjava komentare o proizvodnji, prirodi vere, Bogu, ljudskoj tendenciji da čezne i izbledi i, kako se bliži kraju, o raspadu stanja na zemlji. Ove rasplinute izjave bi mogle da se tumače kao labavo povezane sa teorijama irskog filozofa Bišopa Berklija.
 
* '''DEČAK''' radi za Godoa. Svaki dan obaveštava Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo ne dolazi. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo povremeno tuče dečakovog brata.
 
Дечак у првом чину, локални водич, убеђује Владимира да је то први пут да га види. Он говори да никада раније није био ту. Потврђује да ради за господина Годоа као чувар његових коза. Његов брат, кога Годо бије, је пастир. Годо их храни обојицу и дозвољава им да спавају у његовој појати.
Dečak u prvom činu, lokalni vodič, ubeđuje Vladimira da je to prvi put da ga vidi. On govori da nikada ranije nije bio tu. Potvrđuje da radi za gospodina Godoa kao čuvar njegovih koza. Njagov brat, koga Godo bije, je pastir. Godo ih hrani obojicu i dozvoljava im da spavaju u njegovoj pojati.
Дечак у другом чину такође уверава Владимира да није он био онај који је био ту дан раније. Инсистира да је то његова прва посета. Када Владимир пита шта Годо ради, Дечак му одговара: „Он не ради ништа, господине.“ Такође сазнајемо да он можда има белу браду, али Дечак није ни у то сигуран. И овај Дечак има брата за ког се чини да је болестан, али нема директног и очигледног разлога који би указао да је његов брат онај дечак који је долазио у првом чину или онај који је долазио дан пре тог.
Dečak u drugom činu takođe uverava Vladimira da nije on bio onaj koji je bio tu dan ranije. Insistira da je to njegova prva poseta. Кada Vladimir pita šta Godo radi, Dečak mu odgovara: „On ne radi ništa, gospodine.“ Takođe saznajemo da on možda ima belu bradu, ali Dečak nije ni u to siguran. I ovaj Dečak ima brata za kog se čini da je bolestan, ali nema direktnog i očiglednog razloga koji bi ukazao da je njegov brat onaj dečak koji je dolazio u prvom činu ili onaj koji je dolazio dan pre tog.
 
* '''GODOГОДО'''
 
Годоов идентитет је био предмет многих дебата. Чак су једном и Бекета питали да ли је желео да укаже да је Поцо, заправо, Годо, на шта је аутор одговорио: „Не, то је само имплицирано у тексту, али није тачно.“
Godoov identitet je bio predmet mnogih debata. Čak su jednom i Beketa pitali da li je želeo da ukaže da je Poco, zapravo, Godo, na šta je autor odgovorio: „Ne, to je samo implicirano u tekstu, ali nije tačno.“
Бекет је такође рекао, када је био упитан шта и кога Годо представља, да му се само указало из сленга у француском за реч „чизма“, јер се уклапа као проминентан лик у комаду. Ово је најчешће давано објашњење.
Beket je takođe rekao, kada je bio upitan šta i koga Godo predstavlja, da mu se samo ukazalo iz slenga u francuskom za reč „čizma“, jer se uklapa kao prominentan lik u komadu. Ovo je najčešće davano objašnjenje.
 
Такође је говорио да је зажалио што је одсутном лику дао име Годо, јер све теорије укључују Бога, што је овоме дало већи успех. Објашњавао је да, да је под Годоом подразумевао Бога, онда би и рекао „Бог“, а не „Годо“. Рекао је и да би било неприкладно с његове стране да се претвара да није свестан значења које се везује за реч Годо, и мишљење многих да указује на Бога. Али, да се морамо сетити да је дело писао на француском и да, чак и да је имао ту мисао на памети, она је некако била негде у његовој подсвести и он није био свестан ње.
Takođe je govorio da je zažalio što je odsutnom liku dao ime Godo, jer sve teorije uključuju Boga, što je ovome dalo veći uspeh. Objašnjavao je da, da je pod Godoom podrazumevao Boga, onda bi i rekao „Bog“, a ne „Godo“. Rekao je i da bi bilo neprikladno s njegove strane da se pretvara da nije svestan značenja koje se vezuje za reč Godo, i mišljenje mnogih da ukazuje na Boga. Ali, da se moramo setiti da je delo pisao na francuskom i da, čak i da je imao tu misao na pameti, ona je nekako bila negde u njegovoj podsvesti i on nije bio svestan nje.
 
== Интерпретација дела ==
== Interpretacija dela ==
 
Из разлога што је дело толико огољено, толико сведено на елементарно, просто је произвело најразличитија тумачења, између осталих социјална, политичка и религијска. И сам Бекет је припадао различитим школама и правцима мишљења. Покушаји да му се прикачи један одређени правац су били неуспешни. „Мање“ нас тера да тражимо „више“.
Iz razloga što je delo toliko ogoljeno, toliko svedeno na elementarno, prosto je proizvelo najrazličitija tumačenja, između ostalih socijalna, politička i religijska. I sam Beket je pripadao različitim školama i pravcima mišljenja. Pokušaji da mu se prikači jedan određeni pravac su bili neuspešni. „Manje“ nas tera da tražimo „više“.
 
Драму „Чекајући Годоа“, публика може да посматра религиозно, филозофски, класично, психоаналитички или биографски. Постоје и ритуалистички аспекти и елементи узети директно из водвиља и постоји опасност од претеривања у анализи, те самим тим и извлачење поука којих заправо у делу нема. Комад приказује неколико архетиповских форми и ситуација, а све оне се могу подвести под комедију и патос. Бекет се убрзо уморио од „бескрајног неспоразума“. Давно је говорио: „Зашто људи морају да компликују нешто толико једноставно? Не могу да схватим...“
Dramu „Čekajući Godoa“, publika može da posmatra religiozno, filozofski, klasično, psihoanalitički ili biografski. Postoje i ritualistički aspekti i elementi uzeti direktno iz vodvilja i postoji opasnost od preterivanja u analizi, te samim tim i izvlačenje pouka kojih zapravo u delu nema. Кomad prikazuje nekoliko arhetipovskih formi i situacija, a sve one se mogu podvesti pod komediju i patos. Beket se ubrzo umorio od „beskrajnog nesporazuma“. Davno je govorio: „Zašto ljudi moraju da komplikuju nešto toliko jednostavno? Ne mogu da shvatim...“
Није предњачио ничим више од критичких страхова, али, како се сећа Питер Видроп (који је играо Естрагона), на питање о чему се заправо ради у делу, Бекет је одговорио: „То је симбиоза, Питер, то је симбиоза...“
Nije prednjačio ničim više od kritičkih strahova, ali, kako se seća Piter Vidrop (koji je igrao Estragona), na pitanje o čemu se zapravo radi u delu, Beket je odgovorio: „To je simbioza, Piter, to je simbioza...“
Бекет је режирао овај комад за Шилерово позориште 1975. год. Иако је видео много продукција, ово је био први пут да је преузео потпуну контролу. Валтер Азмус је био његов млади асистент редитеља. За комад је Бекет рекао следеће:
Beket je režirao ovaj komad za Šilerovo pozorište 1975. god. Iako je video mnogo produkcija, ovo je bio prvi put da je preuzeo potpunu kontrolu. Valter Azmus je bio njegov mladi asistent reditelja. Za komad je Beket rekao sledeće:
„То је игра, све је игра. Када њих четворо леже на земљи, то не може бити тумачено натуралистички. Мора бити урађено уметнички, балетски. Друкчије све постаје имитација, имитација реалности. Треба да буде чисто и транспарентно, не суво. То је игра која се игра да би се преживело.“
„To je igra, sve je igra. Кada njih četvoro leže na zemlji, to ne može biti tumačeno naturalistički. Mora biti urađeno umetnički, baletski. Drukčije sve postaje imitacija, imitacija realnosti. Treba da bude čisto i transparentno, ne suvo. To je igra koja se igra da bi se preživelo.“
Током година, Бекет је схватио да је успех „Годоа“ добрим делом потекао од чињенице да је био отворен варијацијама читања и да то није неопходно лоша ствар. Представа која је играна у Бехатер позоришту је често описивана као експлицитна политичка продукција. Оно што је таква реакција показала је било што, иако се дело не треба узети као политичка алегорија, има елемената који су релевантни било којој локалној ситуацији у којој је један човек експлоатисан или поседован од стране другог.
Tokom godina, Beket je shvatio da je uspeh „Godoa“ dobrim delom potekao od činjenice da je bio otvoren varijacijama čitanja i da to nije neophodno loša stvar. Predstava koja je igrana u Behater pozorištu je često opisivana kao eksplicitna politička produkcija. Ono što je takva reakcija pokazala je bilo što, iako se delo ne treba uzeti kao politička alegorija, ima elemenata koji su relevantni bilo kojoj lokalnoj situaciji u kojoj je jedan čovek eksploatisan ili posedovan od strane drugog.
 
* ''' PolitičkaПолитичка stranaстрана '''
 
Дело је тумачено као алегорија хладног рата или француски отпор Немачкој. Приказ Поцоа и Лакија делује као ништа више до метафора ирског виђења матичне Британије, где је друштво одувек било заслепљено и вођено похлепном, владајућом елитом која је држала радничку класу за пасивну и игнорантну у сваком смилсу, Владимир и Естрагон су увек играни са ирским акцентом као у Бекетовом пројекту „Филм“. Ово неки виде као последицу Бекетове ритмичности и фразеологије, али није наглашено у тексту. У било ком смислу, нису изворни Енглези: у једном делу текста, на самом почетку дела, Естрагон исмева енглески изговор речи „миран“ и забавља се причом о Енглезу у борделу.
Delo je tumačeno kao alegorija hladnog rata ili francuski otpor Nemačkoj. Prikaz Pocoa i Lakija deluje kao ništa više do metafora irskog viđenja matične Britanije, gde je društvo oduvek bilo zaslepljeno i vođeno pohlepnom, vladajućom elitom koja je držala radničku klasu za pasivnu i ignorantnu u svakom smilsu, Vladimir i Estragon su uvek igrani sa irskim akcentom kao u Beketovom projektu „Film“. Ovo neki vide kao posledicu Beketove ritmičnosti i frazeologije, ali nije naglašeno u tekstu. U bilo kom smislu, nisu izvorni Englezi: u jednom delu teksta, na samom početku dela, Estragon ismeva engleski izgovor reči „miran“ i zabavlja se pričom o Englezu u bordelu.
 
* ''' PsihološkaПсихолошка stranaстрана '''
 
• PoПо FrojduФројду
 
Бернард Дукор је развио триадичну теорију засновану на Дидију, Гогоу и одсутном Годоу, базирану на опису психе у „Егу и Иду“; Сигмунда Фројда и користећи ономастичне технике. Дукор дефинише карактере по ономе што су њихове слабости: рационални Гого представља некомплетиран его, недостајући принцип задовољства: (е)го-(е)го; Ди-ди (ид-ид) – који је више интелектуалан и ирационалан – посматрано је као „ид“ уназад или као субверзија рационалног принципа. Годо испуњава функцију супер ега или моралних стандарда. Поцо и Лаки су само поновни прикази главних ликова. Дукор коначно види Бекетов комад као метафору за узалудност човековог постојања када се спасење очекује из спољног ентитета, а самосвест је одрекнута интроспекцијом.
Bernard Dukor je razvio triadičnu teoriju zasnovanu na Didiju, Gogou i odsutnom Godou, baziranu na opisu psihe u „Egu i Idu“; Sigmunda Frojda i koristeći onomastične tehnike. Dukor definiše karaktere po onome što su njihove slabosti: racionalni Gogo predstavlja nekompletiran ego, nedostajući princip zadovoljstva: (e)go-(e)go; Di-di (id-id) – koji je više intelektualan i iracionalan – posmatrano je kao „id“ unazad ili kao subverzija racionalnog principa. Godo ispunjava funkciju super ega ili moralnih standarda. Poco i Laki su samo ponovni prikazi glavnih likova. Dukor konačno vidi Beketov komad kao metaforu za uzaludnost čovekovog postojanja kada se spasenje očekuje iz spoljnog entiteta, a samosvest je odreknuta introspekcijom.
 
• PoПо JunguЈунгу
 
Четири архетипичне личности или четири аспекта душе су груписани у два пара: его и сенку, личност и слику душе (анимус или анима). Сенка је контејнер за све наше одбачене емоције, које је елиминисао его. Лаки, сенка-слуга као поларна супротност егоцентричног Поцоа, прототипа просперитетног медиокритета, који контролише и управља својом субдоминантом, симболишу супротност несвесности сенке од тиранског ега. Лакијев монолог у првом чину се појављује као манифестација потиснуте свести, јер једино његов господар може да му дозволи да мисли.
Četiri arhetipične ličnosti ili četiri aspekta duše su grupisani u dva para: ego i senku, ličnost i sliku duše (animus ili anima). Senka je kontejner za sve naše odbačene emocije, koje je eliminisao ego. Laki, senka-sluga kao polarna suprotnost egocentričnog Pocoa, prototipa prosperitetnog mediokriteta, koji kontroliše i upravlja svojom subdominantom, simbolišu suprotnost nesvesnosti senke od tiranskog ega. Lakijev monolog u prvom činu se pojavljuje kao manifestacija potisnute svesti, jer jedino njegov gospodar može da mu dozvoli da misli.
 
Естрагоново име има другу конотацију, осим оне за ароматичну биљку, терагон: „естрагон“ је слична реч „естрогену“, што је назив за за женски полни хормон. То нас упућује да њега идентификујемо као аниму, женску представу Владимирове душе. То објашњава Естрагонову склоност ка поезији, његову осећајност и сањалачку природу, његова понекад ирационална расположења.
Estragonovo ime ima drugu konotaciju, osim one za aromatičnu biljku, teragon: „estragon“ je slična reč „estrogenu“, što je naziv za za ženski polni hormon. To nas upućuje da njega identifikujemo kao animu, žensku predstavu Vladimirove duše. To objašnjava Estragonovu sklonost ka poeziji, njegovu osećajnost i sanjalačku prirodu, njegova ponekad iracionalna raspoloženja.
 
Владимир се појављује као комплементарни мушки принцип или можда рационална личност контемпативног типа.
Vladimir se pojavljuje kao komplementarni muški princip ili možda racionalna ličnost kontempativnog tipa.
 
* ''' FilozofskaФилозофска stranaстрана '''
 
- Егзистенцијална
- Egzistencijalna
 
Егзистенцијалисти се држе неколико фундаменталних питања са којима се свако људско биће мора суочити, ако жели да своје субјективно постојање посматра озбиљно и са вредношћу инстинкта. Питања попут смрти, сврхе људског постојања и место (или недостатак) Бога изнад њих. Теорије егзистенцијализма говоре да свесна реалност јесте веома комлексна и без објективне или „универзалне“ вредности. Човек треба да креира вредности тако што ће их прихватити и живети по њима, а не тако што ће једноставно говорити или филозофирати о њима у свом уму. Тако се овај комад може посматрати као да дотиче свако од тих питања.
Egzistencijalisti se drže nekoliko fundamentalnih pitanja sa kojima se svako ljudsko biće mora suočiti, ako želi da svoje subjektivno postojanje posmatra ozbiljno i sa vrednošću instinkta. Pitanja poput smrti, svrhe ljudskog postojanja i mesto (ili nedostatak) Boga iznad njih. Teorije egzistencijalizma govore da svesna realnost jeste veoma komleksna i bez objektivne ili „univerzalne“ vrednosti. Čovek treba da kreira vrednosti tako što će ih prihvatiti i živeti po njima, a ne tako što će jednostavno govoriti ili filozofirati o njima u svom umu. Tako se ovaj komad može posmatrati kao da dotiče svako od tih pitanja.
 
- Етичка
- Etička
 
Одмах након што сазнајемо да су Диди и Гого парцијално себични и задебљалих сензора за осећања, долази Дечак који им говори да Годо неће доћи. Дечак (или један од дечака) се може посматрати као да представља блаженство и наду, више него саосећајност која је свесно искључена самим еволуирањем личности и њихових карактера. Годо представља саосећање, али не успева да дође ни једног дана, иако говори да хоће. Преокупирани тиме, нико од ликова није забринут што је дечак претучен. У овом тумачењу се види иронија, јер једино ако се ликови промене и постану саосећајни, иако су до тада били везани за дрво, моћи ће да продуже даље и престану да чекају Годоа.
Odmah nakon što saznajemo da su Didi i Gogo parcijalno sebični i zadebljalih senzora za osećanja, dolazi Dečak koji im govori da Godo neće doći. Dečak (ili jedan od dečaka) se može posmatrati kao da predstavlja blaženstvo i nadu, više nego saosećajnost koja je svesno isključena samim evoluiranjem ličnosti i njihovih karaktera. Godo predstavlja saosećanje, ali ne uspeva da dođe ni jednog dana, iako govori da hoće. Preokupirani time, niko od likova nije zabrinut što je dečak pretučen. U ovom tumačenju se vidi ironija, jer jedino ako se likovi promene i postanu saosećajni, iako su do tada bili vezani za drvo, moći će da produže dalje i prestanu da čekaju Godoa.
 
- Хришћанска
- Hrišćanska
 
Много се може сазнати из Бекетовог уводног текста о два лопова, узетог из јеванђеља по Луки, и њиховој дискусији и постојању. Лако се може посматрати да је дрво у делу представа Хришћанског крста, или, тачније, дрво живота. Многи виде Бога и Годоа као једно исто. Владимирова реплика: „Христ има милости за нас!“, може бити узета као доказ да је то, најзад оно у шта он верује.
Mnogo se može saznati iz Beketovog uvodnog teksta o dva lopova, uzetog iz jevanđelja po Luki, i njihovoj diskusiji i postojanju. Lako se može posmatrati da je drvo u delu predstava Hrišćanskog krsta, ili, tačnije, drvo života. Mnogi vide Boga i Godoa kao jedno isto. Vladimirova replika: „Hrist ima milosti za nas!“, može biti uzeta kao dokaz da je to, najzad ono u šta on veruje.
 
Већи део дела се бави религијом. Цело дело се одвија на врху брда, што многи тумаче као да су ликови на тај начин ближи Рају, што даје смисао и сврху као религиозна парабола. Такође, Годо поседује и чува овце и козе.
Veći deo dela se bavi religijom. Celo delo se odvija na vrhu brda, što mnogi tumače kao da su likovi na taj način bliži Raju, što daje smisao i svrhu kao religiozna parabola. Takođe, Godo poseduje i čuva ovce i koze.
 
 
== Однос човека и света у делу ==
== Odnos čoveka i sveta u delu ==
 
 
Ликови у овом делу су представљени као припадници најнижег слоја друштва а самим тим су психолошки недефинисани, са ниским прагом толеранције или чак и нетолерантни, јер ни сами нису сигурни шта је толеранција.
Likovi u ovom delu su predstavljeni kao pripadnici najnižeg sloja društva a samim tim su psihološki nedefinisani, sa niskim pragom tolerancije ili čak i netolerantni, jer ni sami nisu sigurni šta je tolerancija.
 
Свет око себе скоро и да не примећују. Потпуно им је свеједно шта се око њих дешава, ко долази или пролази, постаје или нестаје или можда остаје крај њих. Они седе и чекају нешто или некога, неку појаву зправо, за коју чак и нису сигурни да ли уопште постоји или је производ њихове маште, поткрепљене монотоношћу свакодневног једноличног животарења.
Svet oko sebe skoro i da ne primećuju. Potpuno im je svejedno šta se oko njih dešava, ko dolazi ili prolazi, postaje ili nestaje ili možda ostaje kraj njih. Oni sede i čekaju nešto ili nekoga, neku pojavu zpravo, za koju čak i nisu sigurni da li uopšte postoji ili je proizvod njihove mašte, potkrepljene monotonošću svakodnevnog jednoličnog životarenja.
 
Они се препуштају судбини, некој колотечини који ни не разумеју у потпуности. Али, ни сами нису свесни своје незаинтересованости. Они свакога дана долазе на исто место, разговарају о истим стварима, у недоглед понављајући исте реченице и изнова ишчекујући спасење из тог бедног живота. Чак им ни самоубиство не представља грех, већ логичан излаз из те ситуације. Годо у делу може представљати Бога. Али, чудан је угао посматрања. Чекајући Годоа, они индиректно чекају спасење, али то спасење не долази. Заправо, није да спасења нема, већ нема њихове решености да предузму нешто, да покушају да се отргну из окова сулуде, умишљене стварности. Они нису сигурни ни да ли желе да Годо дође, да ли желе да га упознају. Тачније, они нису сигурни ни у шта. Чак ни у то да постоје. Ништа не доводе у питање, али ништа ни не потврђују. Дани им делују једнако, не увиђају промене света око себе, не региструју да време тече, за њих свет стоји, време је замрзнуто и, заједно са њима, ишчекује долазак Годоа. Питање које им се ипак враћа је: „Да ли је, можда, он већ био ту? Да ли је долазио баш онда када они нису били ту?“
Oni se prepuštaju sudbini, nekoj kolotečini koji ni ne razumeju u potpunosti. Ali, ni sami nisu svesni svoje nezainteresovanosti. Oni svakoga dana dolaze na isto mesto, razgovaraju o istim stvarima, u nedogled ponavljajući iste rečenice i iznova iščekujući spasenje iz tog bednog života. Čak im ni samoubistvo ne predstavlja greh, već logičan izlaz iz te situacije. Godo u delu može predstavljati Boga. Ali, čudan je ugao posmatranja. Čekajući Godoa, oni indirektno čekaju spasenje, ali to spasenje ne dolazi. Zapravo, nije da spasenja nema, već nema njihove rešenosti da preduzmu nešto, da pokušaju da se otrgnu iz okova sulude, umišljene stvarnosti. Oni nisu sigurni ni da li žele da Godo dođe, da li žele da ga upoznaju. Tačnije, oni nisu sigurni ni u šta. Čak ni u to da postoje. Ništa ne dovode u pitanje, ali ništa ni ne potvrđuju. Dani im deluju jednako, ne uviđaju promene sveta oko sebe, ne registruju da vreme teče, za njih svet stoji, vreme je zamrznuto i, zajedno sa njima, iščekuje dolazak Godoa. Pitanje koje im se ipak vraća je: „Da li je, možda, on već bio tu? Da li je dolazio baš onda kada oni nisu bili tu?“
Али, и то питање убрзо заборављају, враћајући се филозофирању о филозофији постанка и нестанка, чек се ни не трудећи да размисле и прате оно о чему говоре.
Ali, i to pitanje ubrzo zaboravljaju, vraćajući se filozofiranju o filozofiji postanka i nestanka, ček se ni ne trudeći da razmisle i prate ono o čemu govore.
 
Њихов однос према свету је тужан за посматрача. Они се препуштају току живота и променама света. Ништа им није важно, ништа не оставља утисак на њих, немају циљ, нити разлог. Самим тим, немају живот. И то је, заправо, оно што је најтужније од свега, јер они немају ништа чему би тежили, што би желели да постигну, ништа што би желели да промене.
Njihov odnos prema svetu je tužan za posmatrača. Oni se prepuštaju toku života i promenama sveta. Ništa im nije važno, ništa ne ostavlja utisak na njih, nemaju cilj, niti razlog. Samim tim, nemaju život. I to je, zapravo, ono što je najtužnije od svega, jer oni nemaju ništa čemu bi težili, što bi želeli da postignu, ništa što bi želeli da promene.
 
Они, једноставно, постоје на овом свету, дишу, хране се, верују да мисле, чекајући да им се некада, нешто, коначно деси. Свет и живот сматрају небитним и пролазним, нечим што може, али не мора постојати.
Oni, jednostavno, postoje na ovom svetu, dišu, hrane se, veruju da misle, čekajući da im se nekada, nešto, konačno desi. Svet i život smatraju nebitnim i prolaznim, nečim što može, ali ne mora postojati.
 
Они остају да чекају све док не дочекају, а можда и после јер, питање је да ли би уопште били свесни да су дочекали оно што су чекали, зато што ни сами не знају да ли би регистровали и запамтили икакву промену у свом једноличном, испразном животу.
Oni ostaju da čekaju sve dok ne dočekaju, a možda i posle jer, pitanje je da li bi uopšte bili svesni da su dočekali ono što su čekali, zato što ni sami ne znaju da li bi registrovali i zapamtili ikakvu promenu u svom jednoličnom, ispraznom životu.
 
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Чекајући_Годоа”