Милисав Савић — разлика између измена

| држава_смрти =

}}

 

== Биографија ==

 

 

Био је уредник „Студента“ (1968—70) и „Младости“ (1970—72), главни и одговорни уредник „Књижевни речи“ (1972—1977) и „Књижевних новина“ (1980—82). У издавачком предузећу „Просвета“ радио је од [[1983]]. до [[2004]]. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у [[Рим]]у од [[2005]]. до [[2008]]. године. Био је и предавач [[српскохрватски језик|српскохрватског језика]] и југословенске [[књижевност]]и на [[Лондон]]ском универзитету (1987/88), [[Њујорк|Њујоршком]] државном [[универзитет]]у у [[Олбани]]ју (Албани, 1985/87), [[Универзитет у Фиренци|Универзитету у Фиренци]] (1990/92) и [[Универзитет у Лођу|Универзитету у Лођу]] (1999/2000). Од [[2010]]. године до [[2014]]. године био је редовни [[професор]] [[Универзитет у Новом Пазару|Државног универзитета у Новом Пазару]].

Објавио је више [[књига]] превода са енглеског и [[италијански језик|италијанског]]. Приредио је антологије савремене америчке приповетке „Психополис“ (1988), савремене аустралијске приповетке „Комуна те не жели“ (1990), „Савремена италијанска приповетка“ (1992), те „Модерну светску мини причу“ (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије „Најлепше српске приче“ (избор, предговор, коментари, 1996).

 

 

== Књиге приповедака ==