Милисав Савић — разлика између измена

стандардизација увода; референцирање нове тврдње
(нова нагарада Багдалин прстен)
(стандардизација увода; референцирање нове тврдње)
| држава_смрти =
}}
'''Милисав Савић''' је([[Власово]], српски[[15. прозниаприл]] [[писац1945]], књижевни) [[историчарСрбија|српски]] је прозни писац, књижевни историчар и преводилац, доктор [[Доктор (титула)|доктор наука]].
 
== Биографија ==
 
Рођен је [[15. април]]а [[1945]]. у [[Власово|Власову]] крај [[Рашка|Рашке]], 15. априла 1945. године. Гимназију је завршио у [[Нови Пазар|Новом Пазару]], а студије југословенске и светске књижевности на [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|Филолошком факултету]] у [[Београд]]у. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878“. У браку је са нашом прослављеном глумицом [[Александра Николић|Александром Николић]], са којом има сина Страхињу, такође има и ћерку Мирјану Савић Удовичић из претходног брака.
 
Био је уредник „Студента“ (1968—70) и „Младости“ (1970—72), главни и одговорни уредник „Књижевни речи“ (1972—1977) и „Књижевних новина“ (1980—82). У издавачком предузећу „Просвета“ радио је од [[1983]]. до [[2004]]. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у [[Рим]]у од [[2005]]. до [[2008]]. године. Био је и предавач [[српскохрватски језик|српскохрватског језика]] и југословенске [[књижевност]]и на [[Лондон]]ском универзитету (1987/88), [[Њујорк|Њујоршком]] државном [[универзитет]]у у [[Олбани]]ју (Албани, 1985/87), [[Универзитет у Фиренци|Универзитету у Фиренци]] (1990/92) и [[Универзитет у Лођу|Универзитету у Лођу]] (1999/2000). Од [[2010]]. године до [[2014]]. године био је редовни [[професор]] [[Универзитет у Новом Пазару|Државног универзитета у Новом Пазару]].
Објавио је више [[књига]] превода са енглеског и [[италијански језик|италијанског]]. Приредио је антологије савремене америчке приповетке „Психополис“ (1988), савремене аустралијске приповетке „Комуна те не жели“ (1990), „Савремена италијанска приповетка“ (1992), те „Модерну светску мини причу“ (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије „Најлепше српске приче“ (избор, предговор, коментари, 1996).
 
За животно дело добио је следеће награде: Стефан Првовенчани (2008), Рамонда Сербика, Милован Видаковић (2014), Витез српске књижевности (2015), Прстен деспота Стефана Лазаревића (2019). За целокупно приповедачко дело: Вељкова голубица (2012). За живтноживотно дело: Багдалин златни прстен деспота Стефана Лазаревића (2019).<ref>{{Cite web|url=https://www.kurir.rs/vesti/srbija/3351049/svecanost-u-krusevackom-pozoristu-bagdalin-zlatni-prsten-despota-stefana-lazarevica-urucen-milisavu-savicu|title=Свечаност у Крушевачком позоришту: Багдалин златни прстен деспота Стефана Лазаревића уручен Милисаву Савићу|last=Миленковић|first=Живомир|date=2. 11. 2019|website=[[Курир (новине)|Курир]]|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=17. 11. 2019}}</ref>
 
== Књиге приповедака ==