Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

нема резимеа измене
Уверено да само држава уређена по начелима потпуних грађанских слобода, правне једнакости, културног и социјалног прогреса, може бити безбедна од опасности споља и изнутра, Народно претставништво је задовољно што је већ пре његова састанка проглашена даља немогућност феудалних аграрних одношаја..."
 
Дискусију о Адреси отворио је претседникпредседник Министарског савета Стојан Протић који је пред Народним претставништвом приказао унутрашњу и спољну ситуацију у којој се земља налазила. Он је нагласио да признање државе Срба, Хрвата и Словенаца од стране Савезника још није извршено, па је у вези са тим, отворено и јасно, изнео разне аспирације на поједине делове државне територије од стране суседа. Чинећи ове напомене и саопштења Протић се обратио посланицима:
 
{{цитат|Ви можете увидети колико је деликатан и тежак положај нашег младог Краљевства на Конгресу мира. После победе над непријатељем, ми сад морамо уверавати наше Савезнике и пријатеље, колико су наша пожртвовања оправдана, ми апелујемо на њихова начела и свечане изјаве и призивамо их у помоћ противу тајних уговора, раније начињених противу наших народних права. Ситуација заиста колико деликатна толико заплетена и мучна... Ми смо, по свом дубоком уверењу, имали право и дужност, да изнесемо и поставимо пред суд европски, који гради будући мир, цело наше народно питање. Ми сматрамо да би се огрешили и о свој народ и о будући мир кад то не бисмо учинили. Ми верујемо да смо дужни били бити искрени и према својим Савезницима казујући им целу истину и износећи им право стање целе ствари. Ми смо исто тако решени и одлучно бранити наше праведне захтеве, уверени да тиме чинимо једну свету дужност и према себи и према Савезницима, јер ни један свој захтев не заснивамо на принципима прошлости и принципима, који би данас сутра могли непријатељима слободе и напретка човечанства послужити као сретство за њихове сврхе и планове.
 
Ја се нећу овде дуго задржавати на оним тешким и у исто време деликатним односима између окупационе италијанске војске и нашег становништва на целом овом широком и дугом појасу нашег Краљевства, који по злој судбини долази у окупациону област. Ситуација је ова колико необична и неприродна толико за нас веома мучна јер ставља нерве онамошњег нашег становништва на врло тешку пробу. У тој области нашег Краљевства, која је по народу и која то живо жели да буде, саставни део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, сав је народ чисто наш, осим спорадичних и незнатних оаза талијанских. Па ипак у целој тој области талијанска војска да држи ред и поредак? Ја ћу споменути само неколико ноторних факата о држању окупаторских италијанских власти: оне свуда истичу талијанске заставе a наше народне и нашу нову државну заставу забрањују. Оне траже и изнуђавају заклетве, оне траже од свих чиновника нове нарочите молбе да ступе у службу талијанску и да се сматрају као талијански чиновници, оне депортирају наше виђене људе. Несугласице, неспоразуми па и сукоби су неизбежна и природна последица овога ненормалног стања ствари. A како морају дејствовати на сав тај део нашега народа, као и на нас саме, речи поштованог претседникапредседника талијанске владе, да се Италија не може оглушити позиву „најиталијанскије" вароши [[Ријека (град)|Ријеке]]? Лако вам је замислити и претставити, вама који тако исто добро знате као и ја сам, да нас хрватска Ријека не само зове него и преклиње да је ми што пре у наручја своја примимо и загрлимо, и да то исто чини и цела [[Истра]] и цела [[Горица (град)|Горичка област]]... Велики број Талијана у [[Трст]]у и Горици није довољан разлог не дати их нама, исто онако као што ни велики број Талијана у [[Њујорк]]у не би могао бити разлог одрицати га [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Земља, цела област тршћанска и горичка, као и ријечка наша је, као што је наша и цела област [[Бачка|Бачке]] и западног [[Банат]]а, коме природно припадају и [[Темишвар]], [[Вршац]] и [[Бела Црква]], без обзира на то што је непријатељ намерно, с планом и силом власти, променио сразмеру народних елемената у ове три вароши за последња два века.
 
Ми тражимо примену принципа, које су наши Савезници истакли у борби противу насилничких германских теорија: сва наша потраживања заснивамо на принципима слободе народног самоопредељења, начело народности независног и самосталног суда и изборног суда Америке. Ако други принципи вреде за друге, онда они треба да вреде и за нас, у толико пре што ми и сада њих тражимо само као помоћне принципе првих, a не као главне.}}
Први законски предлог који је поднет на решење Привременом народном претставништву био је предлог закона о ванредном кредиту од 130.000.000 динара. Буџет благовремено није могао бити израђен. Није било ни техничких услова, ни физичких могућности, па ни најпотребнијих приближних рачунских података. Министар финансија у своме експозеу о буџету за 1937/38 г. пред Финансијским одбором, задржао се и на завршним рачунима из ранијих година и том приликом приказао како је он, као чиновник са својим колегама у Министарству финансија, радио на пројекту овог првог буџета Краљевства СХС. По његовим речима тада је недостајало чак столова и столица и писаћег прибора. Улажући невероватне напоре да бар створе приближну слику државних расхода и прихода чиновници су радили и преко ноћи, седећи на столовима поред слабе светлости свећа. Како буџет из свих тих разлога није могао бити на време поднет Народном претставништву, министар финансија посебним законским предлогом тражио је одобрење овога кредита који се имао употребити за подмирење свих државних потреба у месецу априлу. Накнадно, при самом гласању, министар је затражио одобрење истог кредита у истом износу и за месец мај, с чим се Претставништво сагласило. У образложењу пред пленумом министар финансија др. [[Момчило Нинчић]] изнео је у кратким потезима преглед финансијске ситуације у земљи и изнео озбиљност њеног економског положаја. Он је рекао да треба уједно приступити решењу и буџетског и валутног и пореског проблема, тим пре што се испоставља да се већ у првој години државног живота појављује дефицит од једне милијарде динара. Отуда је на дневни ред дошло повећање пореских дажбина. Питање радикалне валутне реформе такође је једно од најактуелнијих, имајући у виду да су знатне количине српских новчаница изнете од стране непријатеља из земље, и да се у циркулацији налази огроман број аустријских круна са умањеном инфлационом вредношћу. Сем тога преко границе кријумчарени су читави џакови филсификованих круна. Министар др. Нинчић упознао је Народно претставништво са намерама у погледу валутне реформе, која би имала да се креће у правцу смањивања непотребних количина папирног новца и прилагођавања броја новчаница у циркулацији постојећој златној подлози. Замена круна вршила би се по једном утврђеном односу папирним новцем у динарима, који је био у раду. Др. Нинчић је тражио увођење здраве монете и одржавање њеног повољног курса према страној валута.
 
Дебата о овом првом кредиту била је претежно политичке природе. Многи говорници изнели су гледишта по важним државним и националним питањима, посматрајући критички рад владе. Министру унутрашњих послова [[Светозар Прибићевић|Светозару Прибићевићу]] чињени су приговори ради цензурисања и забране појединих листова и контроле над политичким зборовима. Изражавана је жеља да влада што пре допусти најшире грађанске слободе. Како је Матко Лагиња додирнуо случај са хапшењем хрватских народних заступника Стјепана Радића, др. Пазмана и др. Пребега у Загребу, министар унутрашњих послова Прибићевић дао је и о томе кратко објашњење: „Што се тиче цензуре, то ја, као професионални новинар, стојим на гледишту да треба да буде слободног изражавања мишљења. Али, немојте заборавити, да ми у овом часу још не живимо у нормалном времену, него да се ми још увек налазимо у националној револуцији и у ратном стању. Још међународна конференција у Паризу није свршила свој посао, и ја вас питам где имате у државама, које су у ратном стању, штампу без цензуре... Што се пак тиче хапшења која су јуче (25. марта) извршена у Загребу, тј. хапшења заступника г. Стјепана Радића и г. Пребега, те г. Пазмана, имам да изјавим ово: Пре свега што се тиче хапшења г. Стјепана Радића, ако треба да будем позван на одговорност, онда имам да будем позван зато што сам тако касно поступио, јер нека буде слободно свакоме ширење његовог мишљења и агитација за његово мишљење, али развијати разуздану хајку против јединства наше државе и развијати агитацију, која доноси као последицу обасипање нашега Владара погрдама, то ја, докле год сам ту, нећу дозволити . . . " Дискусију је завршио претседникпредседник владе Стојан Протић који је нагласио да се влади неоправдано пребацује и замера што није дала довољно слободе. Он даље истиче да треба имати на уму да се земља налази у „једном стадију државног живота, када је у првом реду најважније извојевати и одржати слободу пред иностранством".
 
Уопште узевши у целокупном раду Привременог народног претставништва веома је карактеристичан однос између владе и Народног претставништва. Народни посланици савесно и до крајњих граница користили су своја права у вршењу мандата. Над радом владе осећао се пун надзор Претставништва. Небројене интерпелације упућиване су свакодневно на чланове Министарског савета. Кратким питањима и тражењем обавештења од појединих министара пропраћен је велики део седнице пленума. Министри су такође са своје стране најчешће одмах примали дискусију и тако личном увиђавношћу и осећајем одговорности пред Народном скупштином јачали ауторитет Народног претставништва.
 
Па уз све то, рад у Привременом народном претставништву није текао глатко и без трзавица, нарочито стога што су често мењане владе и што није било једног устаљеног односа међу странкама, јер није било завршено страначко претапање и превирање. Ради тога је Привремено народно претставништво имало дуже паузе нерада, нарочито у временима министарских криза. Прва таква дужа пауза била је од 11. априла до 6. маја 1919, a после ње рад је настављен живљим темпом све до пада кабинета Стојана Протића, што је саопштено Народној скупштини на седници од 4. августа 1919. Протићев кабинет демисионирао је што су, између министра претседникапредседника Стојана Протића и министра унутрашњих послова Светозара Прибићевића, наступили неспоразуми који су искључивали заједнички рад. Ти односи, према обавештењу које је Народном претставништву у мотивацији своје странке дао Протић, постали су „ненормални и без потребног узајамног поверења", a сем тога избиле су и друге несугласице, од којих је нарочито било тешко питање епископске столице у [[Ђаково|Ђакову]]. На тај начин престао је да функционише први заједнички кабинет a њега је 16. августа 1919. заменио кабинет [[Љубомир Давидовић|Љубомира Давидовића]]. Влада Љубомира Давидовића била је коалициона, [[Демократска странка (Југославија)|демократско]]-[[Југословенска социјалдемократска странка|социјалистичка]], и у њој није било претставника других политичких странака.
 
Кабинет Љубомира Давидовића претставио се Народном претставништву једном опширном декларацијом која је предвиђала убрзан рад Народног претставништва, настављање послова који се имају завршити пре избора за Уставотворну скупштину и рад на унутрашњим реформама. Декларација изражава наду да ће Конференција мира признати Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца све њене интересе. „Ми немамо ништа да исправљамо у својим гледиштима и захтевима", каже се у декларацији. „Наша је дужност да их бранимо, до краја, свуда где су угрожени. Ми живо саосећамо са још неуједињеном браћом из свих наших крајева која су гоњена због њихове љубави према своме народу". Влада ће настојати да се што пре изађе из досадашњег провизориума у коме се земља налази. Међутим је у октобру 1919. поново избила криза владе, па је кабинет Давидовићев морао да демисионира, али је убрзо састављена нова Давидовићева влада, на својој претходној основи, са врло малим личним изменама.
За време трајања овога демократско-социјалистичког кабинета, Привремено народно претставништво мало је радило, a влада је намеравала да га потпуно распусти и да одмах распише изборе за Уставотворну скупштину. То гледиште владе Љубомира Давидовића нису заступали и остали фактори, a против њега су биле и све странке које су стајале у опозицији према влади Давидовића, па је Давидовић демисионирао a нову владу образовао је поново Стојан Протић 19. фебруара 1920. Влада Стојана Протића претставила се Привременом народном претставништву на седници која је одржана 5. марта, једном декларацијом у којој се нарочито истиче да прошла влада није радила са Привременим народним претставништвом, па је оно било одгађано од рока до рока. Давидовићева влада предложила је 14. фебруара Круни, да се Привремено народно претставништво распусти и распишу избори за Уставотворну скупштину, ради тога што је рад са Привременим претставништвом сматрала не само као немогућ, већ и као штетан. Влада која се претставља Привременом претставништву стоји на гледишту, да је немогуће и штетно распуштати сада Привремено народно претставништво. Све дотле, док то Претставништво не изради оно што је потребно за Уставотворну скупштину оно не може бити распуштено. Томе се противи и дата реч Наследника Престола од 24. децембра 1918, за коју су одговорни и сви саветници Круне, и они са деснице и они са левице, јер су је премапотписали. Распуштати сада Привремено народно претставништво било би противно и свим принципима модерне демократске државе, јер се не би смело догодити да се Уставотворна скупштина изабере на основу једног октроисаног изборног реда, који би влада промулговала без контроле парламентарног тела. У декларацији владе Стојана Протића наводи се све оно што треба да буде посвршавано пре расписивања избора за Уставотворну скупштину.
 
После тога влада је намеравала да настави рад са Привременим народним претставништвом, али су околности ипак биле такве да се на стваран рад за дуже времена није могло прећи. Средином априла 1920. избио је штрајк на железницама и бродовима, па Народна скупштина није радила, јер посланици нису могли да допутују у Београд. Како се, међутим, влада Стојана Протића у Народном претставништву ослањала на претставнике и присталице [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]], и на претставнике неких мањих политичких странака из Хрватске и Далмације, рад у Народном претставништву није могао тећи глатко, јер је опозиција била и велика и снажна. Крајем априла у Народном претставништву почела је опструкција коју су вршиле опозиционе странке, a она се продужила и у току првих дана месеца маја. Опструкција је била тако организована да се седнице Претставништва од 27. и 28. априла и 3, 5, 7, 12. и 14. маја нису уопште могле одржати, јер се увек констатовало да нема кворума за рад. Влада Стојана Протића такође није долазила на седнице, у знак протеста, о чему је претседништвопредседништво Привременог народног претставништва било писмено обавештено. У томе акту, датираном 28. априла 1920, шеф владе Стојан Протић писао је: „Не желећи, у интересу парламента и земље, извргавати ни парламенат ни земљу поново призорима којима је Привремено народно претставништво било до сада позорница, a земља наша сведок, a сагласно са мислима изложеним у мом експозеу о политичкој ситуацији, поднесеном Њ. В. Наследнику Престола, Краљевска влада не може под таквим околностима долазити у седнице Народног претставништва све дотле, док опозиција буде остала при томе своме држању".
 
Народно претставништво наставило је рад 19. маја али и овај пут чланови владе нису присуствовали седници. Неколико дана доцније влада Стојана Протића демисионирала је, па је образован [[Прва влада Миленка Веснића|кабинет]] др. [[Миленко Веснић|Миленка Веснића]] који је био концентрациони и у коме су били претставници свих главнијих политичких странака. Веснићева влада претставила се Народном претставништву 26. маја 1920 декларацијом која је наглашавала да је први, основни и једини владин циљ припремање Устава за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и свршавање предрадњи за Уставотворну скупштину. Ради тога је Народно преставништво одмах прешло на претрес изборног закона за Уставотворну скупштину, радећи у исто време и неке друге важније законске основе. Тај рад настављен је и после пада прве и образовања [[Друга влада Миленка Веснића|друге владе]] др. Миленка Веснића, што је извршено у другој половини августа 1920.