Друго намесништво (1868—1872) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
Нема описа измене |
||
Ред 7:
== Устав из 1869. године ==
Припреме за доношење устава вршио је још кнез Михаило који је дао председнику Апелационог суда [[Радивоје Милојковић|Радивоју Милојковићу]] да сачини нацрт устава. Уставна реформа морала се одложити због атентата на кнеза. Нацрт Милојковића битан је због тога што се њиме по први пут предвидело дводомно Народно представништво са законодавном влашћу. Пре отварања уставног питања, Намесништво се споразумело са либералима у две тачке: 1) установити државну управу са представничким системом; 2) оспособити војне снаге Србије ради народног ослобођења и уједињења. Милутин Гарашанин је говорио да је циљ намесника, због кога је донет устав, био да се спречи долазак нових људи у Намесништво (према дотадашњем закону мандат Намесништва трајао је 3 године, а намесници су га хтели продужити). Намесништво је сазвало одбор од 76 лица, претежно интелектуалаца, трговаца и виших чиновника. То је тзв. Светоникољски одбор који је са радом отпочео децембра 1868. године. Одбор је између 18. и 31. децембра одржао 9 седница којима је председавао председник владе и министар правде Ђорђе Ценић, док је
Уставом је уведен у Србији представнички систем. Народна скупштина добила је удео у законодавној власти. Устав је садржао 133 члана у 10 поглавља. Народне посланике Скупштине постављао је кнез (1/4). Бирачко право ограничено је имовинским цензусом; имао га је сваки пунолетни грађанин који плаћа порез на рад или приход. Кнез је имао надмоћнији положај у законодавној власти. Он је и сазивао Народну скупштину и одређивао место њеног одржавања, отварао и закључивао њене седнице, одлагао је и распуштао. Законодавну иницијативу имао је кнез. Кнез је могао да издаје привремене законе у вандредним ситуацијама. Буџетско право припадало је влади. Министре је бирао и постављао кнез. Слобода и права грађана нису довољно прецизиране. Слобода штампе је била више декларативна него стварна. Ипак, и поред свих ограничења, Устав из 1869. године је по први пут омогућио народу да учествује у државним пословима. Такође, он је први делимично ограничио моћ владара. Њиме је поправљен положај Србије према Порти, јер је онемогућио њено било какво мешање у унутрашње послове Кнежевине. Устав је нападан и са лева и са десна; конзервативци су га сматрали превише либералним, а либерали недовољно либералним (замерали су му што Скупштини није дао право законодавне иницијативе и право доношења буџета).
|