Савезнички рат (91—88. п. н. е.) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Правопис |
м Разне исправке |
||
Ред 17:
Неуспех Друздове савезничке реформе и његова смрт довели су со устанка савезника, познатог као Савезнички рат. У појединим изворима срећу се називи као што су ''-{Bellum Mariscium}-'' и ''-{Bellum Italicum-}''. Од II века н.е. користи се израз Савезнички рат, мада се нису сва савезничка племена побунила против Рима. Најпре су савезнички градови само склопили тајне савезе и како би једни другима загарантовали верност, размењивали су таоце. За једну такву размену у граду Аускулу сазнао је и римски проконзул Сервилије. Када се томе покушао успротивити, убијен је. Сви Римљани који су се тада налазили у Аускулу, такође су убијени, а њихова имовина је конфискова. Овај догађај је подстакао устанак. Осам племена која су чинила језгро побуне била су: Мрси, Плеини, Вестини, Самнити, Маруцини, Пицентини, Френтини и Хирпини (Апијан помиње и Помпејане, Венусине, Апулце и Лукане). Устанак се распламсавао у области средње Италије, на простору Самнија и Пиценијума. Времном са првим успесима устаника побуна се сирила. Уз Римљане верни су остали: Латини, Умбри и Етрурци. Латини нису имали разлога да учествују у овом рату јер су већ имали латинско грађанско право. У случају да су желели Римско грађанско право било је довољно да се преселе у Рим. Странци, тзв. Перегрини су ти који су се побунили. Постоји вероватноћа да су апетити устаника били већи од добијања римског грађанског права, већ да су желели државу. Ова претпоставка се изводи на основу чињенице да су побуњеници ковали свој новац, који је пронађен археолошким ископавањима, а ковање новца у извесном смислу означава и један вид аутономије.
Центар савезничке војске био је у граду Корфиниј. Савезници су се организовали институционално по угледу на римску државу, тако да је на челу био сенат од 500 чланова, 12 претора и 2 конзула. Као и у Риму војском су командовали конзули који су под својом влашћу имали по 6 претота. 90. године п. н. е. конзули савезничке војске су били Марс Квинт Помпедије Силон и Самнит Гај Папије Мутул. Територија је подељена на јужни и северни фронт. Помпедије је предводио војску на североистоку док је други конзул био на југу.
Римска војска је била сачињена од Нумидјана, трупа из Иберије и Галије, савезника који нису били у побуни и римских војника. 90. године конзули у Римској војсци су били Публије Рутилије Лупус и Луције Јулије Цезар.
Ред 25:
Прва година рата је савезницима донела успехе и постојала је опасност од ширења устанка. У Етрурији и Умбрији је конзул Јулије предложио да сви они који нису у побуни добију римско грађанско право.
89. године п. н. е. рат је настављен. Римски конзули за ову годину су били Порције Катон и Помпеј Страбон. Катон је погинуо код Фуцинског језера на територији Марса (на основу фрагмената из Сисенине историје) и војску је преузео Помпеј. Он је на северном фронту успео да победи Марсе, Маруцине и Вестине. Савезничка војска је свој центар полако спуштала према југу у Самијум. На јужном фронту римском војском је заповедао Сула. 89. године побуне на југу су јењавале и рат се приводио крају.
Исте године је донет закон ''-{Lex Plautia Papiria}-''. Народни трибуни су били Папирије Карбон и Плауције Силван. На основу Цицерона сазнајемо да су ова два трибуна предложила да ако се сви становници италских заједница, који су у време доношења закона пребивали у Италији, у року од 60 дана појаве пред претором у Риму добијају римско грађанско право, једино су становници Трансалпинске Галије добили латинско право. Ово је допринело уједињењу и хомогенизацији Италије.
88. године п. н. е. остаци ратоборних савезника молили су понтског краља Митридата за помоћ. Митридат је одбио да помогне, а у међувремену су савезници изгубили најталентованије војсковође што их је натерало да положе оружје. У то време у Риму је букнуо грађански рат између Марија и Суле.
| |||