Салаш (имање) — разлика између измена

Сваки од локалних народа и народности додао је нешто своје оригиналном концепту салаша, на пример другачији изглед забати, али је сваки од салаша у основи задржао исти практичан концепт становања и газдовања у равници. У примеру [[Сеоска кућа панонског типа с окућницом у Бачкој Тополи|етно-куће у Бачкој Тополи]] саграђеној 1843. године, која је припадала мађарској породици види се пример газдинске куће типичне за било који део Војводине – преовадавајућа словачко плава боја у њој чак даје дојамутисак споја култура: живећи једни до других, националне разлике Војвођана су се губиле, занемаривале, сводиле на нијансе, а најважнија је била функционалност и удобност.<ref>

По традицији, салаши су грађени од специјалном методом набијене земље (набој), од непечене цигле сушене на сунцу и ветру ([[черпић]]) или од плетера, мешавине земље богате глином, воде и сецкане сламе. Према положају, односно основи разликују се куће на бразду, преке куће и куће на лакат. Такође по традицији, план по коме се салаши подижу подразумева да имају по две собе, централно смештену кухињу (кујну) и „ганг“ (улазни ходник, код шваба гонк или конк). У централном делу сваког салаша је пећница, често са отвореним димњаком, а у саму кућу је често уграђена и штала. То је практично решење, мањи су трошкови ложења, боље је и газди и животињама. Улаз у кућу је из дворишта, преко полу-отвореног ганга или трема, који има стубове или по укусу ограду са полулуковима. Соба до улице је предња соба у којој се одвија свакодневни живот, а стражња соба је гостинска или „чиста соба“ у којој стоји боље покућство. Понегде, постојала је и „летња“ кухиња, која се користила искључиво у топлој сезони. Пећи су биле [[фуруна|фуруне]], где се пекао сеоски хлеб, а у окућници обавезни су били чардак, кокошињац, голубарник, амбар и друго.