Разговор:Лучани — разлика између измена

ПОЛОЖАЈ И ДЕМОГРАФСКИ РАЗВИТАК СТАНОВНИШТВА

Драгачево је област, у Западној Србији, која се простире на нешто више од 661 километар квадратни од чега општини Лучани припада 454 квадратна километра. Драгачево сачињавају четрдесетшест насеља, од чега општини Лучани припада тридесетшест насеља; од чега су Гуча и Лучани градска насеља.

После другог светског рата, административно-територијалним променама, које су вршене у неколико наврата, нека драгачевска насеља припала су другим општинама: Чачку, Краљеву, Ивањици, Ариљу, Пожеги.

Драгачево је један од мањих, али познатијих крајева у Србији. Брдско-планинско подручје Драгачева испресецано је рекама, а оивичено шумама и пашњацима. Драгачево уоквирују планине Овчар, Јелица и Чемерно и реке Моравица и Западна Морава.

С једне стране, може се рећи да Драгачево има повољан географско-саобраћајни положај; овај крај у западној Србији је смештен између Чачка, Краљева, Ивањице, Ариља и Пожеге; али, са друге стране, близина ових центара и недовољно улагање у економски и индустријски развој, становништва Лучани утицало је да се становништво исељава ка већим регионалним центрима.

У Драгачево се може доћи из четири правца: из Чачка преко Јелице, из Краљева преко Каоне, из Ивањице преко Котраже и из Ужица, Пожеге и Чачка с пута који води Овчарско-кабларском клисуром, а с којег скреће пут долином Бјелице према Драгачеву. Железничка пруга Краљево-Чачак-Пожега (спаја се са пругом Београд-Бар у Пожеги), пролази кроз Овчарско-кабларску клисуру и с овом пругом су повезани Лучани.

Драгачево има повољан положај и према афирмисаним туристичким крајевима и местима у даљој и ближој околини, што је од значаја за садржај боравка и кретања туриста према Драгачеву. То су Овчар Бања, Златибор, Ужице, Ивањица, Рудник, Матарушка Бања, Дивчибаре, Тара и сл.

Пописим 2002. године регистровано је 24614 становника. Упоредни преглед броја становника анализиран је на нивоу насеља за све пописе након Другог светског рата (табела број 1). У односу на 1953. годину становништво на нивоу општине је смањено је за 28,5 %. Посматрајући по насељима, оба градска (Гуча и Лучани) насеља општине и једно сеоско (Пухово) насеље бележе пораст у посматраном периоду.

Графикон број 1

Градско и сеоско становништво општине Лучани за период 1948-2002.

Извор: РЗС(2004), Попис становништва 2002, књига број 9: ``Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године``. Републички завод за статистику, Београд.

Табела број 1

Кретање броја становника по насељима општине Лучани, пописи 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. година

Редни Општина и насеља 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002

број

Извор: РЗС(2004), Попис становништва 2002, књига број 9: ``Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године``. Републички завод за статистику, Београд

Општи закључак да за развитак становништва општине је карактеристична демографска регресија, израженија на руралном подручју. Процеси који узрокују неповољне тенденције су: негативан природни прираштај, пад броја становника на руралном подручју и процес коме је у највећој мери посвећен овај рад - демографско старење.

СТАРОСНО-ПОЛНА СТРУКТУРА И ДЕМОГРАФСКО СТАРЕЊЕ

Типично биолошке структуре у великој мери утичу на кретање укупног становништва и то преко утицаја на све три компоненте популационе динамике (фертилитет, морталитет и миграције), али су оне истовремено значајно условљене управо нивоом рађања, смртности и обимом миграционих кретања.

Старосно-полна структура становништва само теоријски може бити стабилна. Емпиријски посматрано, она је једна динамичка категорија, променљива у времену, што је условљено нивоом, правцем и интензитетом промена све три компоненте кретања становништва. У зависности од кретања удела младог и старог становништва, мењање старосног састава може се одвијати у смеру његовог демографског подмлађивања (повећање удела младих) или његовог демографског старења (повећање удела старих). У развијеним земљама су јасно видљиви резултати процеса демографског старења који се у мањој или већој мери континуирано одвија током читаве друге половине XX века.

За старосну структуру становништва општине најбитније детерминанте, у периоду након Другог свеског рата су, пад фертилитета и дејство наслеђене старосне структуре. Битне су и промене које су се десиле у домену смртности по старости. Промене, односно смањивање смртности по старости, у другој половини XX века, су деловале двојако. С једне стране, смањивање смртности одојчади и мале деце успоравало је ефекте пада фертилитета, док, с друге стране, смањивање смртности средовечног и старог становништва, доводило је до повећања средњег трајања живота. Старосно-полна структура се најсликовитије може представити преко старосне пирамиде. За актуелну старосну структуру становништва општине (графикон број 2, попис 2002.) карактеристично је да су најбројније генерације у групи 65 и више година, које се налазе на врху пирамиде. Основа пирамиде је врло сужена, што указује на последице опадајућег наталитета. Пирамида се постепено шири, да би достигла највећу ширину (после удела кохорти 65 и више година) у делу код генерација 45-49 и 50-54 година старости. То су генерације рођене у периоду 1952-1957. и 1947-1952. у послератном, baby boom, периоду. Генерације старости 55-59 година су лица рођена за време и непосредно после Другог светског рата, дакле, у време ниског фертилитета, па се запажа присуство тзв. крњих генерација. Пирамида се ка врху шири, да би достигла највећу ширину код генерација 65 и више година. Према облику пирамиде (најшири врх, а најужа основа) може се закључити да старосна структура становништва општине, на почетку XXI века, има типичне карактеристике регресивног типа. Опште карактеристике овог типа старосне структуре су, да је учешће деце и омладине у односу на старије генерације опадајуће. Стопе наталитета су све ниже и мање од општих стопа морталитета. Такви односи условљавају негативан природни прираштај, настаје депопулација и ако миграције нису изражене пораста становништва нема. Старосне пирамиде становништва општине ранијих пописа (графикон број 2, пописи 1971, 1981, 1991.) приказују нешто повољнију старосну структуру, која више има карактеристике стационарног, него регресивног типа. Старосне пирамиде становништва општине из ранијих пописа карактеришу релативно мањи удели младог становништва и повећани удели старијих генерација. Типичан пример стационарног типа је код пописа 1981. године. Код старосне структуре становништва општине из 1971. године запажамо „поремећеност“, изазвану периодима ниског фертилитета за време Првог и Другог светског рата. Осетно је нижи удео генерација 50-54 и 55-59 година, затим 25-29 година, генерације рођене за време и непосредно после светских ратова. Поред ових крњих генерација, запажа се повећан удео генерација рођених после ратова, у тзв. компензационом периоду. Попис 1991. године је јасно указивао да ће старосна структура прећи у типични регресивни тип, што је и евидентирано пописом 2002. године. Графикони број 3 и 4 приказују старосне структуре градског и сеоског становништва кроз посматране пописе. Општи је закључак да је сеоско подручје у посматраном периоду имало неповољнију старосну структуру него градско. Сеоско становништво је већ 1991. године имало типичне карактеристике регресивног типа старосне структуре (графикон број 4, попис 1991.), за разлуку од градског, код кога је оваква старосна структура забележена пописом 2002. године. Дакле, на оба подручја је старосна структура мењана из пописа у попис, с тим што је брзина промена код сеоског становништва била већа.

Графикон број 2

Становништво општине Лучани по старости и полу, 1971, 1981, 1991. и 2002. године

 

Извор: СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

Графикон број 3

Градско становништво општине Лучани по старости и полу, 1971, 1981, 1991. и 2002. године

Извор: СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

 

 

 

Извор: СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд

Узроци демографског старења

У општини Лучани је актуелна старосна структура формирана под непосредним утицајем све три компоненте кретања становништва (фертилитета, морталитета и миграција), али и под снажним дејством наслеђеног старосног састава односно под утицајем тзв. демографске инерције.

На примеру општине Лучани је врло очигледно дугорочно дејство наслеђене старосне структуре на њене будуће трансформације. Наиме, последице поремећаја у старосној структури изазваних Првим, затим Другим светским ратом, наглим порастом фертилитета током раних 1950-их година, и каснијим релативно интензивним смањењем нивоа наталитета, су били доминантни чинилац конкретних одлика старосне структуре становништва општине Лучани током читаве друге половине XX века.

Старење становништва је пре свега резултат великог пада фертилитета и његовог дугог задржавања на ниском нивоу. Тако је, на пример, у општини Лучани за четрдесет година (између 1976. и 2006. године) годишњи број живорођене деце више него преполовљен (са 373 у 1976. на 152 у 2000), што је битно сужавало основу старосне пирамиде (старење од базе).

У периоду 1976 - 2006 укупно је рођено 8136 лица. Најмање је рођено 152 лица (2006. године), а највише 373 лица (1976. године). Годишњи просек за посматрани период износи 262 лица. Стопа наталитета кретала се у распону од 6,6‰ (2006. године), до 12,1‰ (1976. године). Након ``зенита`` из 1976. године стопа наталитета се смањује, да би у периоду 2001-2004. забележила благи пораст и после тог периода поново почела да се смањује. Морталитет, негативна компонента природног кретања, у апсолутном износу за посматрани период износи 10956. Највише је умрло 421 лице (2004. године), а најмање 269 лица (1977. године). Годишњи просек за посматрани период је 353 лица. Општа стопа морталитета кретала се у распону од 8,7‰ (1977. године), до 17,6‰ (2004. године). Приметна је тенденција пораста опште смртности, нарочито после 1990. године, што се пре свега везује за демографско старење.

Природни прираштај је током посматраног периода прешао из позитивних у негативне вредности. Негативна вредност на нивоу општине се бележи 1980. године, када је у апсолутном износу природни прираштај био –4, односно, у релативном –0,1‰. Након 1980. године стално се бележе негативне вредности у распону од –0,1 ‰ (1980. година), до –10,8 ‰ (2005. године).

Графикон број 5

Природно кретање становништва општине Лучани. Период 1976 – 2006. године

Извор: РЗС (1976-2006), ``Општине у Србији``, Подаци о виталним демографским догађајима од 1976 до 2006. Републички завод за статистику, Београд.

Основни закључак који се може извести за природно кретање становништва општине је смањивање стопе наталитета уз повећање опште смртности. Снижавање наталитета је детерминисано многорбојним факторима, почев од биолошких, па све до социо-економских и психолошких. Значајна детерминанта наталитета је економска сфера. Обнављању становништва највећи допринос дају млади парови. Могло би се претпоставити да у условима немогућности отварања нових радних места, стамбених проблема, долази до смањења броја склопљених бракова, одлагања ступања у брак, рађање једног, или евентуално два детета (графикон број 6).

Графикон број 6

Закључени бракови у општини Лучани, период 1976-2005. година

Извор: РЗС (1976-2006), ``Општине у Србији``, Подаци о виталним демографским догађајима од 1976 до 2006. Републички завод за статистику, Београд.

Tоком педесетих и шездесетих година најзначајније смањење смртности у Србији остваривано код одојчади и мале деце, што је у знатној мери успоравало ефекте пада фертилитета (смртност одојчади је нпр. у Србији 1950. години износила 113 промила, 1975. она је сведена на 28 промила, 2000. на 11 промила, а 2001. и 2002. се стабилизовала на нивоу од 10 промила).

Графикон број 7

Стопе смртности одојчади општине Лучани, период 1976-2006. година

Извор: РЗС (1976-2006), ``Општине у Србији``, Подаци о виталним демографским догађајима од 1976 до 2006. Републички завод за статистику, Београд.

У развијеним западним земљама је од седамдесетих година остварено значајно продужење средњег трајања живота старих, што је у великој мери допринело убрзању тзв. демографског старења с врха старосне пирамиде. Посматран период 1970-2000, очекивано трајање живота је продужено само за 2 (мушкарци) односно за 3 година (жене), а од тога је око 90% било због смањења смртости одојчади. Ако се актуелно стање пореди са средином XX века, до продужења очекиваног трајања живота старих је ипак дошло и на просторима Србије, једино што је и тада оно било знатно мањег обима него у развијеним земљама, па је и његов утицај на одвијање процеса старења био знатно мање изражен.

Укупно становништво по старости

У општини Лучани је пописом из 2002. регистровано 3499 лица млађих од 15 година. Истовремено, старих (65 или више година) је било 5399. То значи да jе број старих по први пут премашио број младих. Само за 11 година (између 1991. и 2002. године) број младих (до 15 година) је смањен за 996 (процентуално то смањење је 22%) лица, ако поредим са централном Србијом, има за два процетна поена веће смањење младих. Док је истовремено број старих (65 или више година) повећан за 1509 (процентуално то повећање је 39%) лица, ако поредим са централном Србијом, има за један процетни поен мање старих. Удео младих је смањен са 16,5% на 14,2%, док је удео старих повећан са 14,4% на 22,0%. Сходно томе, забележен је нагли пораст вредности индекса старења (са 0,86 на 1,54). (Табела број 3).

Табела број 3

Становништво по великим старосним групама и полу општине Лучани (1961, 1971, 1981, 1991 и 2002. године) и централне Србије (1981, 1991 и 2002. године)

15-64 3646774 1805130 1841644 67.2 68.3 66.2

65 и више 925320 398666 526654 17.1 15.1 18.9

Извор: СЗС (1963), Попис становништва 1961, књига број 11: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.; СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

Радно способно становништво општине Лучани је према резултатима пописа из 2002. године бројало укупно 15716 лица што је представљало 63,8% укупног становништва општине. За овај функционални контингент је карактеристично безмало континуирано повећање обима током читавог посматраног периода од 1961. до 2002. године и релативно стабилно учешће у укупном становништву (око 67%).

Табела број 4

Стопе маскулинитета општине Лучани, пописи 1981, 1991 и 2002. године

55-59 909 921 995

60-64 894 929 893

65 и више 828 784 779

Извор: СЗС (1963), Попис становништва 1961, књига број 11: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.; СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

Дистрибуција становништва, по полу и старости, по петогодишњим старосним групама, за пописе 1981, 1991. и 2002. године, као и стопе маскулинитета (опште и специфичне), показује да је удео мушког становништва у укупном становништву већи од женског (табела број 4). Попис 1981. године бележи 49,73% женског, а 50,27% мушког становништва. Наредни попис 50,19% мушко, а 49,81% женско становништво. Код пописа 2002. године 50,31% чине женска, а 49,69% мушка лица. На агрегатном нивоу присутна је у сва три пописа незнатна разлика у корист мушке популације, али са тенденцијом повећавања. Ако се посматра ниво насеља ситуација је другачија. У неким насељима се јавља вишак мушкараца. Према попису 2002. године таква појава је забележена у 18 насеља (од укупно 36 насеља). Вишак мушкараца се јавља код села са повољнијим положајем у односу на град и у селима која су удаљенија од града. Велики број младића на селу остаје неожењен, због ``мањка`` девојака, које радије одлазе, него што склапају брак и остају да живе на селу (Поповић, Марковић, 2006).

Код посматраних пописа, општа стопа маскулинитета показује теденцију опадања. Специфичне стопе по петододиштима су изнад 1000, све до категорије 55 и више година, долази до ``доминације`` женског становништва, тако да су стопе испод 1000. Доминација стопе маскулинитета се види све до петогодишње старосне групе 25-29 година, с тим што се разлика смањује са старошћу.

Стадијуми демографске старости

Становништво општине Лучани се, на основу резултата последњег пописа из 2002. године, према свим обележјима демографске старости, може сврстати у групу изразито старих општина. Уједно, промене остварене у последњих неколико деценија, а посебно у протеклом међупописном периоду, указују да је становништво општине Лучани било изложено веома интензивном процесу демографског старења. Удео младих је низак и опадајући, док је удео старих висок и стално расте.

Један од метода за одређивање карактера старосне структуре становништва је базиран на сврставању популација у стадијуме демографске старости (Пенев, 1995). На основу вредности изабраних показатеља (просечна старост, процентни удео младих до 20 година, процентни удео лица млађих од 40 година, удео старих 60 или више година и индекс старења), свака популација се може сврстати у један од седам стадијума: од ране демографске младости (први стадијум) до стадијума најдубље демографске старости (седми стадијум). Према конкретним вредностима сваког од пет изабраних показатеља, становништво општине Лучани се 2002. године налазило у стадијуму најдубље демографске старости (седми од седам стадијума).

Према вредностима изабраних показатеља и одговарајућих стадијума, формирана је табела број 5, на основу података пописа становништва из 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године.

Табела број 5

Индикатор 1961 1971 1981 1991 2002

1 2 1 2 1 2 1 2 1 2

Индекс старења 0.49 4 0.72 5 1.03 6

1 Вредност

Извор: СЗС (1963), Попис становништва 1961, књига број 11: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.; СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

Можемо приметити да је старење становништва много брже одвијало у општини Лучани, него у централној Србији. Тај процес је наручито изражен од пописне 1991. године. Пре свега је условљено наглим повећањем популације старије од 60 година (22,59% у 1991. години, у односу на 1981. годину када је тај удео био 15,41%). Пописом 2002. године општина Лучани налази се у последњем стадијуму старости, док централна Србија у предпоследњем. За општину Лучани карактеристично је континуирано и велико повећање индекса старења, што нам говори колико брзо демографски стари ова општина.

Разлике по типу насеља

Резултати пописа становништва Србије из 2002. године потврдили су познату констатацију да је женско становништво демографски старије од мушког и то према вредностима свих изабраних критеријума.

У општини Лучани је, према резултатима пописа из 2002. године, просечна старост женског становништва износила 43,1 године и била је 2,1 године већа од просечне старости мушког становништва.

Према резултатима пописа из 2002. године, градско становништво је демографски млађе од становништва осталих насеља, разлике су наглашене – градска насеља налазе се у стадијуму демографске старости , док остала насеља налазе се у стадијуму најдубље демографске старости . Тако је, на пример, просечна старост градског становништва мања од просечне старости становништва у тзв. осталим насељима, а разлика је 5,5 година. У градским насељима је мањи и удео лица старијих од 60 година (17,5% према 32,9%), као и вредност индекса старења.

Табела број 6

Важнији показатељи демографске старости становништва по полу и типу насеља општине Лучани (1981, 1991 и 2002. године)

Тип насеља Пол Број становника Просечна старост Велике старосне групе Индекс старења

0-19 20-39 40-59 60 и више

м 9135 42.2 1746 2228 2512 2649 1.52

ж 9148 44.8 1668 1879 2220 3381 2.03

Извор: СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

У сеоској средини старење је раније започело и увелико је одмакло, али се у последњем међупописном периоду примећује тенденција убрзаног смањивања разлика због наглог старења градске популације.

Код становништва на општинском нивоу, запажа се да број становника у старосној доби до 19 година осцилира у зависности од генерација, док процентуално учешће константно пада. Становништво старости од 20 до 39 година, у процентуалном учешћу, такође бележи смањење. У апсолутном износу евидентира се осцилација. Старије средовечно становништво (40-59 година) код пописа 1981. године бележи 31,40% укупног становништва, да би се удео смањио 2002. године на 27,54%. Процентуалну превагу у односу на младо становништво у свим посматраним пописима бележи група 20 до 39 година, односно, млађе средовечно становништво. Лица стара 60 и више година чине једину категорију која бележи сталан пораст из пописа у попис и у апсолутном и у релативном смислу. Код градског становништва, категорија 0 до 19 година, стално бележи смањење из пописа у попис у процентуалном учешћу. Код сеоске средине младо становништво и у апсолутном и у релативном уделу из пописа у попис бележи смањење. Градско становништво старости 20 до 39 година у апсолутном износу бележи стални пораст из пописа у попис, али у процентуалном учешћу перманентно смањење. Код сеоског становништва ова иста категорија у релативном учешћу бележи смањење, а такође и у апсолутном смислу. Лица стара 60 и више година и код градске и код сеоске средине бележе повећање из пописа у попис и у процентуалном и у апсолутном износу. Такође, запажа се да је доста већи удео старог становништва у укупном код сеоске средине, него код градске. Код градског становништва удео младог становништва је у свим пописима већи од удела старог становништва. Оваква ситуација је забележена и код сеоског становништва до пописа 1991. године. Међутим, пописи 1991. и 2002. године бележе превагу старог у односу на младо становништво.

Табела број 7

Дистрибуција насеља по стадијумима демографске старости општине Лучани (1981, 1991 и 2002. године)

Стадијум демографске старости Пописи

1961 1971 1981 1991 2002

Свега насеља 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0

Извор: СЗС (1963), Попис становништва 1961, књига број 11: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.; СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

Посматрано по појединачним насељима, резултати Пописа 2002. године још сликовитије указују на праве размере одмаклости процеса старења становништва општине Лучани. Од укупно 36 насеља у 31 (86,2%) становништво се према старосној структури налазило у последњем стадијуму демографске старости, а чак у преко 94% свих насеља се становништво налазило у једном од два последња стадијума демографске старости (стадијум дубоке односно стадијум најдубље демографске старости).

Пописом 1961. године евидентирано је 20 насеља у стадијуму демографске зрелости. То су насеља која се простиру у средишњем делу општинске територије, и која су мале демографске јачине. На „прагу демографске старости“ било је 15 насеља. Ова насеља налазе се у западним рубним деловима општине, нису близу ниједном већем центру а, такође, је и њихова инфраструктурна опремљеност слаба. Остали стадијуми демографске старости нису били забележени код посматраног пописа.

Попис 1971. године регистровао је промену старосне структуре, код већине насеља у правцу демографског старења. Уколико се овај попис пореди са пописом из 1961. године, запажа се да су: нека насеља остала у истом стадијуму. То се односи на Гучу, Лучани, Доњи Дубац и Ђерађ. За разлику од Гуче и Лучана, код свих преосталих демографско старење је било интензивније. Остала насеља су променила стадијум старости за један степен више. Дакле, за разлику од градских насеља општине Лучани, која бележе стагнацију у посматраном периоду, преосталу руралну средину одликује интезвиније демографско старење.

Попис 1981. године евидентирао је 2 насеља у стадијуму „демографске зрелости“ (Гуча и Лучани). Ова градска насеља су била привлачна за досељавање, јер се осамдесетих у градском насељу Лучанима отворила фабрика „Милан Благојевић“. У „демографској старости“ налазило се 18 насеља, односно 50%. Села, која су се налазила у овом стадијуму, су углавном концентрисана око градског насеља Гуча. У „дубокој демографској старости“ евидентирано је 30,6% насеља, односно 11 села. То насеља удаљенија од града, у рубном делу општинске територије. Већ 1981. године имамо два насеља која се налазе у стадијуму „најдубље демографске старости“ (Властељице и Дучаловићи).

Попис 1991. године бележи промене. У „прагу демографске старости“ остала је Гуча и Лучани. У стадијуму „демографске старости“ било је 3 насеља, углавном су то села ближа Гучи. У „дубокој демографској старости“ било је 12 насеља, али је знатно повећан број села у стадијуму „најдубље демографске старости“. Таквих насеља било је 19, док су код пописа 1981. евидентирана 2 насеља у овом стадијуму.

Попис 2002. године указује на драматичност достигнуте етапе у демографском развитку. Изузев Гуче и Лучана, где је евидентиран стадијум „демографске старости“, сва остала насеља су се налазила у последња два стадијума. У „дубокој демографској старости“ било је 3 насеља. У највишем стадијуму, тј. „најдубљој демографској старости“ је 31 насеље, односно, 86,2% од укупног броја свих насеља.

 

ПОСЛЕДИЦЕ ДЕМОГРАФСКОГ СТАРЕЊА

Старење становништва оставља одговарајуће последице. Демографске последице су вишеструке. Промена старосне структуре у правцу старења доводи до опадања опште стопе наталитета. С друге стране, услед повећаног обима старијег становништва, долази до пораста опште стопе смртности (иако су специфичне стопе смртности ниске). Дакле, услед повећања oпште стопе смртности и опадања наталитета, долази до снижавања природног прираштаја и уласка у негативне вредности. У таквим условима, доведено је у питање нормално обнављање становништва, јер замена генерација више није обезбеђена. Такође, са интезивирањем старења популације долази и до наглашених разлика у полној структури. Опште стопе маскулинитета временом исказују тенденцију смањивања. У категоријама старијег становништва, већа је бројност женских лица, што представља тзв. феминизацију старијег становништва. Услед старења становништва, јављају се и многе здравствене последице. Пре свега, постепено се мења општа популацијска патологија у дистрибуцији умрлих према узроку смрти (Јакич-Козарчанин, 2003). По правилу, старије становништво је чешће и више изложено различитим болестима, него млађе становништво. Старија лица се обично дуже лече, њима је потребна болничка нега, а дешава се да су непокретна, често и за дужи период времена. Услед процеса старења велики део бруто националног дохотка се издваја за пензиони систем, а са интезивирањем се мора вршити реформација овог система и прилагођавање демографским и економским приликама. Производња, потрошња и инвестиције у великој мери зависе од старосне структуре одговарајуће популације. Старење становништва је један од чинилаца, који може бити веома значајан за формирање обима и структуралних карактеристика функционално старосно-полних контигената. У разматрање су узети предшколски и школообавезни контигент, пунолетно становништво, радно способно становништво и женски фертилни контигент.

Табела број 8

Старосни функционални контигенти становништва општине Лучани, 1981, 1991. и 2002. године

Функционалниконтигент Број %

1981 1991 2002 1981 1991 2002

Женско фертилно (15-49) 7192 5901 5290 24.2 21.7 21.5

Жене у оптималном репродуктивном добу (20-34) 2723 2502 1989 9.2 9.2 8.1

Извор: СЗС(1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд; СЗС(1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд; РЗС(2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

Предшколски контингент (0-6 година). Преко обима овог старосног контингента се најнепосредније одражава кретање нивоа фертилитета или конкретније кретање броја живорођене деце у непосредној прошлости. Попис 1981. године у овој категорији бележи 8,2% од укупног броја становника. Код наредног пописа број се смањио и у апсолутном и у релативном износу, 2057 лице, односно 7,6%. Попис 2002. године евидентирао је 1428 лица, односно 5,8%. Општи је закључак да се обим предшколског контигента смањивао, што је пре свега резултанта смањивања фертилитета.

Школообавезни контигент (7-14 година). На општинском нивоу бележи се континуирани пад. Од пописа 1981. године и 3078 лица, односно, 10,5% укупног становништва, до пописа 2002. године и 2071 лица, тј. 8,4% општинског становништва. У читавом посматраном периоду на општинском нивоу најмањи обим школообавезног контигента је регистрован пописом 2002. године.

Пунолетно становништво (18 или више година). Контингент пунолетног становништва је најбројнији. За посматрани период карактеристично је да се обим овог контигента смањивао у апсолутном износу, а повећавао у релативном. Највећи апсолутни удео регистрован је 1981. године, када је пунолетних било 21966 (односно 73,9% општинског становништва). Највећи релативни удео регистрован је 2002. године, када је пунолетних било 82,3% општинског становништва (односно 20244 у апсолутном износу).

Радно способно становништво (мушко: 15-64 и женско: 15-59 година). Анализа кретања величине радног контингента је нарочито значајна за сагледавање демографских оквира понуде радне снаге. Са интезивирањем старења популације опада број лица која улазе у радну доб, а повећава се број лица која су близу горње границе радне доби. Процентни удео је од пописа 1981. године и 67,5% опао на 60,1% код пописа 2002. године.

Женско фертилно становништво (15-49). Број жена у репродуктивном добу представља један од најважнијих чинилаца обима рађања. У том смислу, динамика женског фертилног становништва Србије у последњем међупописном периоду је могла да има позитиван утицај на ниво рађања. Ипак, такав закључак се може стећи само на први поглед. Наиме, број жена старих 15-49 година је између 1991. и 2002. године повећан за готово 20 хиљада (са 1.790,0 хиљада на 1.809,3 хиљаде). Међутим, у укупном повећању обима овог контингента, најинтензивније је било повећање броја жена које су ближе крају него почетку свог репродуктивног периода живота. Тако имамо смањење броја жена у тзв. оптималном репродуктивном добу, на оба посматрана подручија. Од 1981. године и 24,2% од укупног становништва, процентни удео пада на 21,5% код пописа 2002. године. Битно сагледати динамику кретања броја жена у тзв. оптималном репродуктивном добу (жене старе 20-34 године) . На општинском нивоу од 1981. године и 9,2%, удео жена у оптималном репродуктивном добу у укупном становништву је 2002. године смањен на 8,1%.

ЗАКЉУЧАК

Демографско старење представља основну карактеристику промене старосне структуре становништва општине Лучани. Закључак о одвијању потпуног старења важи за све посматране међупописне периоде и за градско и за сеоско становништво. Међутим, иако су обе субпопулације демографски старе, међу њима постоје разлике, не само у достигнутом ступњу старости , већ и према интезитету којим се старење одвијало. Наталитет сеоског становништва је брже опадао, што је условило брже старење ове популације. Старија старосна структура становништва сеоских насеља је представљала врло важну детерминанту брзог снижавања наталитета. Затим, врло је важан обим миграционих кретања на релацији село-град, јер је ова компонента демографског развитка била врло важан чинилац формирања старосне структуре и сеоског и градског становништва. Тако је нпр. за међупописни период 1981-1991. витално-статистичким методом добијен податак да је миграциони салдо Лучана негативан и да износи 1857, док је природни прираштај, за исти период -601. Мигранти су углавном лица са сеоског подручја, која су прешла у општински центар. С обзиром на селективност миграната по старости, прелазак становништва из села у град је нужно утицао на јачање процеса старења сеоског становништва. Истовремено, таласи придошлица са села освежавали су старосну структуру градског становништва, односно, успоравали су процес његовог демографског старења.

Како је старење становништва реалност, постаје очигледно да се последице не могу игнорисати и да је потребно предузети одговарајуће мере. Како се повећава број старих лица потребно је друштво припремити за одговарајући одговор. Пре свега, потребно је препознати потребе старих људи, што се односи на пружање здравствене заштите и економске сигурности у старости. Потребна је и едукација становништва о здравственим, психолошким и социјалним аспектима старења, што подразумева разбијање многобројних стереотипа и неразумевања везаних за старост. Најзначајнију улогу у пружању помоћи старим особама има породица и породична солидарност. На подручју општине у најтежој ситуацији се налазе стара сеоска домаћинства, пре свега, у брдским пределима. Ова домаћинства се оријентишу на узгајање оних култура за које је потребно мање ефективног рада, а самим тим и приходи ових домаћинстава су знатно мањи, што додатно отежава њихову социјалну ситуацију. У оваквим приликама, породична солидарност често изостаје, јер потомци живе у граду, или их уопште нема. Због тога је битна улога државе у сарадњи са локалним властима и адекватно пружање сваке врсте помоћи старим лицима, почев од организације здравствене службе до материјалних и новчаних давања. Чињеница је да људи који живе у руралним срединама имају ограничен приступ услугама и инфраструктури, што се мора променити.

Примарни узрок демографског старења је опадање наталитета, тако да тај проблем захтева решавање у циљу постизања просте замене генерација, или макар, даље спречавање пада наталитета. Поред државе, најзначајнију карику представља и локална власт. Локална власт је веома битна, јер би она требало да најбоље познаје проблеме на својој територији. У стратегији општине Лучани дате су и одговарајуће мере, на локалном нивоу, али се види недостатак, као и несхватање озбиљности проблема недовољног рађања и последица до којих тај феномен доводи. Затим, проблему демографског старења у стратегији није посвећена пажња. Дакле, сви проблеми у развитку становништва општине захтевају доста озбиљнији, студиознији приступ и не могу се краткорочно решавати. А један од проблема који заслужује највећу пажњу и ангажовање је демографско старење, израженије на руралном подручју, него у градској средини. Сеоска насеља остају демографски девастирана, осуђена на лагано изумирање.

ЛИТЕРАТУРА

1. Брезник Душан (1980): ``Демографија-анализа, методи и модели``. Научна књига, Београд.

2. Брезник Душан (1991): ``Становништво Југославије``. Chronos, Београд.

3. Група аутора (2006): ``Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године``. РЗС, ИДН-Центар за демографска истраживања, Друштво демографа Србије, Београд.

4. Alica Wertheimer – Baletić: ''Демографија – становништво и економски развитак''. Информатор, Загреб 1973.

5. Јакич-Козарчанин Лидија (2003): ``Старост између државе и породице``. Clio, Београд.

6. Пенев Горан (2006): ``Природно кретање становништва Србије и Црне Горе``. Преглед СЦГ, број 1/2006, Београд.

7. Пенев Горан (2004): ``Демографске промене у Србији 1991-2002``. Преглед СЦГ, број 2/2004, Београд.

8. Пенев Горан (1998): ``Трендови демографског старења и феминизација старих у Србији``. Становништво, број 3-4, јул-децембар 1998, Београд.

9. Пенев Горан (1998): ``Демографско старење старих у Србији``. Геронтологија, број 1/98, Београд.

10. Пенев Горан (1997): ``Демографске детерминанте старења становништва СР Југославије-моделски приступ``. Становништво, број 3-4, јул-децембар 1997, Београд.

11. Стевановић Радослав (1994): ``Допринос миграција популационом расту градских насеља Србије``. Становништво, Београд.

12. РЗС (1976-2006): ``Општине у Србији``, Подаци о виталним демографским догађајима од 1976-2006. Републички завод за статистику, Београд.

13. РЗС (2003), Попис становништва 2002, књига број 2: ``Пол и старост``. Републички завод за статистику, Београд.

14. РЗС (2004), Попис становништва 2002, књига број 9: ``Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002.``. Републички завод за статистику, Београд.

15. СЗС (1963), Попис становништва 1961, књига број 11: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.

16. СЗС (1973), Попис становништва 1971, књига број 8: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.

17. СЗС (1984), Попис становништва 1981, свеска број 9: ``Стално становништво, становништво у земљи и основни скупови``. Савезни завод за статистику, Београд.

18. СЗС (1984), Попис становништва 1981, свеска број 46: ``Становништво у земљи и иностранству према годинама старости и полу``. Савезни завод за статистику, Београд.

19. СЗС (1993), Попис становништва 1991, књига број 4: ``Пол и старост``. Савезни завод за статистику, Београд.

20. СЗС (1994), Попис становништва 1991, књига број 15: ``Основни скупови становништва у земљи и иностранству``. Савезни завод за статистику, Београд.

21. Стратегија развоја општине Лучани

22. Јовиша М. Славковић (1996): ''Становништво Драгачева''; Гуча

23. Радован М. Маринковић, Томислав Протић, Јован Радовановић (1981): ''Драгачево'';

Чачак-Лучани

24. др Драгоје Тодоровић (1988): ''Школство Драгачева у 19. веку''; Лучани

25. Коста Јовановић (1921): Горње Драгачево – ''Насеље српских земаља'' (књига V); Београд

26. Јован Ердељановић (1922): ''Доње Драгачево – Насеља српских земаља'' (кљига IV);

Београд

27. www.solucani.org

28. Мирјана Рашевић (1995): Развитак становништва Србије 1950-1991.; Београд

29. Милош Радојковић (2008): ``Демографско старење у општини Чачак``, Београд