Бугарска (тема) — разлика између измена

'''Тема Бугарска''' је била [[Тема (Византија)|тема]] [[Византијско царство|Византијског царства]] која је постојала у периоду од 1018. године до краја 12. века. Основана је након пада [[Самуилово царство|Самуиловог царства]]. Византијска власт над Бугарском окончана је стварањем [[Друго бугарско царство|Другог бугарског царства]] и [[Пад Цариграда (1204)|падом Цариграда]] 1204. године.

== Настанак ==

Последњи владар [[Прво бугарско царство|Првог бугарског царства]], [[Јован Владислав]], пао је 1018. године [[Битка код Драча (1018)|под]] зидинама Драча. Његова [[Марија (жена Јована Владислава)|удовица]] је покорно дочекала византијског цара на капијама Охрида. Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Једино је [[Сервон|намесник]] Сирмија накратко пружао отпор Византији. Власт Византијског царства поново је после више векова обухватала Балкан до Дунава.

Самуило је приликом стварања свог царства засновао и патријаршију у Охриду. Царство и патријаршија су тада сматрани највишим местима у хијерархији држава. Последњи патријарх Охрида био је [[Јован Охридски|Јован]] (1015-1019). Василије по реокупацији Балкана није укинуо охридску цркву већ је патријаршију спустио на ранг [[Охридска архиепископија|архиепископије]]. Нова Охридска архиепископија задржала је виши ранг од осталих византијских архиепископија. Архиепископ је био подређен цару, а не патријарху. Цар је и постављао архиепископе. Тиме је цар контролисао цркву која је окупљала највећи део Јужних Словена. Јован је остао на челу охридске цркве (до 1037). Током понтификата следећег архиепископа Лава почиње епоха постепеног, али брзог, грецизирања архиепископије. Василије је Охридској архиепископији издао три повеље. Првом је одредио које епископије улазе у њен састав. Списак је касније допуњен другим двема повељама. Јурисдикција архиепископије протезала се од Дунава до Тесалије и од планине Риле до Јадранског мора. Епископија је било 31, а српских 6 (Ниш, Браничево, Београд, Трамон , Призрен и Липљан). Касније је другом повељом цара Василија додата и епископија Рас.

== Устанак Петра Одељана ==

Након реокупације Балканског полуострва, [[Василије II Бугароубица|Василије]] је спровео фискалне мере са циљем да олакша нов режим становништву освојених крајева. Донео је одлуку да се државни намети не сакупљају у новцу, као у осталим деловима царства, већ у натури: за сваки пар волова давао се по модиј жита, модиј проса и врч вина. Једва неколико година након његове смрти Царство је запало у кризу те је потреба за новцем постала све већа. Централне власти одлучиле су да уведу порез у новцу. Фискално бреме постало је тешко за становништво, а резултат су чести устанци.

Устанак је избио 1040. године у Београду и у области Мораве. На његово чело стао је [[Петар Одељан]] који се издавао за Самуиловог унука тј. сина [[Гаврило Радомир|Гаврила Радомира]]. За кратко време устанак је захватио Ниш и Сердику. Становништво је било незадовољно увођењем дажбина у новцу и злоупотребама чиновника. У Македонији се Одељану покушао супротставити стратег грачке теме [[Василије Синадин]], али је он током устанка свргнут и збачен са положаја. Нови [[Михаило Дермокаит|стратег]] био је озлоглашен међу локалним становништвом које се, на вест да је он унапређен у стратега Драча, дигло на устанак. Вођство је преузео Словен [[Тихомир Бугарски|Тихомир]] кога су устаници извикали за цара. Устанак је сада имао двојицу вођа. Одељан је освојио Драч, нападао Солун и продирао у Грчку. На једном састанку Одељан је дигао устанике против Тихомира који је каменован. Одељан је постао једини вођа устанка, али само накратко. Почетком септембра 1040. године устанку се прикључио син Јована Владислава, [[Алусијан]], дотадашњи намесник у Јерменији. Као Самуилов потомак, Алусијан је добио положај Одељановог савладара. После неуспеле [[Друга битка код Солуна (1040)|опсаде Солуна]] мучки је ослепео Одељана и прибегао Византинцима. Устанак је после тога брзо угушен.

== Устанак Ђорђа Војтеха ==

Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета [[Нићифорица|Нићифорице]]. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни [[Јован Скилица|Скиличин]] настављач. Устаници су за вођу изабрали [[Михаило Војислављевић|Михаиловог]] сина [[Константин Бодин|Константина Бодина]] јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом [[војвода Петрило|Петрилом]] у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и [[Ђорђе Војтех|Ђорђа Војтеха]] из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир Светог Сергија одакле је пребачен у [[Антиохија|Антиохију]]. Михаило га је ослободио потплативши [[Млетачка република|млетачке]] трговце. Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Византијом.

== Бугарска у 12. веку ==

Крајем 11. века Бугарска је постала поприште сукоба између Византијског царства са једне и Нормана са друге стране. [[Роберт Гвискар|Роберт Гвискард]]д је пустошио византијске области на Балкану све до своје смрти 1085. године. Његов син, [[Боемунд Тарентски]], такође води ратове против цара [[Алексије I Комнин|Алексија Комнина]]. Крсташи [[Први крсташки рат|Првог]] (1096-97) и [[Други крсташки рат|Другог]] (1146-47) крсташког рата пустоше Бугарску. Најпогубнији су били походи [[Печенези|Печенега]] и [[Кумани|Кумана]]. [[Нормани]] 1185. године поново [[опсада Драча (1185)|опседају Драч]]. Коначно, у [[Устанак Асена и Петра|устанку]] [[Јован Асен I|Јована Асена]] и [[Петар IV|Петра IV]] створено је [[Друго бугарско царство]], а [[Пад Цариграда (1204)|падом Цариграда]] 1204. године окончана је византијска власт у Бугарској.

== Извори ==

* {{Cite book| ref=harv|last1last=Благојевић|first1first=Милош|authorlink1=Милош Благојевић|last2=Медаковић|first2=Дејан|authorlink2=Дејан Медаковић|title=Историја српске државности|volume=1|year=2000|url=https://books.google.com/books?id=O2M_AQAAIAAJ|location=Нови Сад|publisher=Огранак САНУ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Коматина|first=Предраг|chapter=Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије|title=Византијски свет на Балкану|year=2012|volume=1|location=Београд|publisher=Византолошки институ САНУ|pages=41-56|url=http://www.byzinst-sasa.rs/srp/uploaded/PDF%20izdanja/Vizantijski%20svet%20na%20Balkanu%201.pdf}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Крсмановић|first=Бојана|chapter=О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије|title=Византијски свет на Балкану|year=2012|volume=1|location=Београд|publisher=Византолошки институ САНУ|pages=17-39|url=http://www.byzinst-sasa.rs/srp/uploaded/PDF%20izdanja/Vizantijski%20svet%20na%20Balkanu%201.pdf}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Максимовић|first=Љубомир|authorlink=Љубомир Максимовић|chapter=Тријумф Византије почетком XI века|title=Историја српског народа|volume=књ. 1|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|year=1981|url=https://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ|pages=170-179}}

* {{Cite book| ref=harv|editor-last1last=Острогорски|editor-first1first=Георгије|editor-link1=Георгије Острогорски|editor-last2=Баришић|editor-first2=Фрањо|title=Византијски извори за историју народа Југославије|year=1966|volume=3|location=Београд|publisher=Византолошки институт|url=https://www.scribd.com/document/15762924/SANU-Posebna-Izdanja-Vizantijski-Izvori-Za-Istoriju-Naroda-Jugoslavije-Tom-3}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|title=Историја Византије|year=1969|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.com/books?id=glVoAAAAMAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|title=Византија и Словени|year=1970|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.com/books?id=mX8JAQAAIAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp Jr.|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century|year=1991|origyear=1983|location=Ann Arbor, Michigan|publisher=University of Michigan Press|url=https://books.google.com/books?id=Y0NBxG9Id58C}}