Стефан Радослав — разлика између измена

'''Стефан Радослав Немањић''' је био краљ [[Срби|Срба]] ([[1227]]/[[1228]]—[[1233]]/[[1234]]). Он је најстарији син [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] и наследио је оца 1227. године а његова владавина се окончала између краја септембра 1233. и почетка 1234.{{sfn|Логос|2017|p=169-170}}<ref name="automatski generisano1">Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 309.</ref>

 

 

 

 

[[Датотека:Epirus 1205-1230-en.svg|200px|мини|лево|Успон Епирске деспотовине у време владавине Теодора, Радославовог таста.]]

 

 

 

[[Датотека:Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa.jpg|250px|мини|Стефан Првовенчани, отац краља Радослава.]]

 

Три одлуке которских већа (две из 1221. и једна из 1227. године) узимају се као доказ да је Радослав стекао краљевску титулу. Он се помиње као "sub tempore domini regis Radoslavi". <ref>Бубало (2009), 210</ref> Савладарство краља Радослава такође доказују прикази на фрескама, где носи круну истоветну очевој, као и подаци из старих родослова и летописа. <ref>Бубало (2009), 217-222</ref>

 

[[Датотека:Loza Nemanjica Decani d 5 2.jpg|250px|мини|лево|Радослав на "[[Лоза Немањића (фреска у Дечанима)|Лози Немањића]]" у [[Високи Дечани|Дечанима]].]]

 

Документи из 1221. и 1227. године показују да је Радослав имао непосредну власт над Котором. Као владара Зете и Захумља га помиње и [[Мавро Орбин]] у свом "[[Краљевство Словена Мавра Орбина|Краљевству Словена]]". Идеју да је Радослав, попут свог стрица Вукана, носио краљевску титулу и владао над Зетом, први је изнео Константин Јиречек, позивајући се на наведене которске документе. Сумња у такву слику јавила се услед неповерења у корпус которских повељи. У прилог против Радославове управе над Зетом убраја се и положај Вукановог сина Ђорђа. Као владар Зете Вукан се последњи пут помиње 1207. године у уговору Дубровника и Котора. Следеће године у заклетви млетачком дужду [[Пјетро Зјани|Пјетру Зјанију]] на челу Зете налазимо Ђорђа, као и његовог брата [[Владин Немањић|Владина]]. <ref>Јечменица (2018), 51</ref> Ђорђе се 1208. године помиње као краљ, док се 1242. године помиње као владар краја око Улциња, али без краљевске титуле, већ са титулом принцепса. Нешто се морало променити у карактеру његове власти у овом временском периоду. [[Ђорђе Бубало]] сматра да је већ Стефан Првовенчани ставио тачку на краљевску титулу коју су носили зетски владари. Можда ту промену треба везати за добијање краљевске титуле од [[Папа Хонорије III|папе Хонорија]] 1217. године. Ђорђе се не јавља као владар крајева око Котора, већ око Улциња, те се са великом сигурношћу може претпоставити да су подаци из которских докумената ипак веродостојни и да је Радослав управљао деловима Зете у периоду између 1220/1221. и 1228. године. <ref>Бубало (2009), 210-217</ref>

 

Растко Немањић је провео у Хумској земљи две године, пре него што је отишао на Свету гору да се замонаши. У Хуму га је наследио велики кнез [[Петар Мирослављевић|Петар]] кога је, према Мавру Орбинију, изабрала хумска властела. Петар је протерао удовицу [[Мирослав Завидовић|Мирослава Завидовића]] и њиховог малолетног сина [[Андрија Мирослављевић|Андрију]]. Стефан Немања је стао у заштиту права свога нећака Андрије, док је Петар потражио помоћ угарског краља. Последица је упад угарског херцега [[Андрија II Арпадовић|Андрије]] у Хумску земљу 1198. године, у време када се и Стефан Немања повукао на [[Света Гора|Свету гору]]. Андрија у својој титулатури 1198. и 1200. године наводи, између осталог и да је "господар Хума". Херцег Андрија се није дуго задржао у Хумској земљи, већ се повукао остављајући Петра као представника угарских интереса на овим територијама. Услед рата са братом [[Вукан Немањић|Вуканом]], Стефан није могао активније учествовати у рестаурацији власти Мирослављевих потомака у Хуму. Тек 1207. године Стефан је покренуо поход на Хум. У бици у Бишћу код Благаја Петар је одлучно поражен и приморан на повлачење у предео између Неретве и Цетине и признао врховну власт српског краља. Његове територије су подељене. Према Мавру Орбину, Андрија је добио Стон са Пељешцем, Приморје и Попово, док је Источни Хум добио Стефанов син Радослав Немањић. Тома Архиђакон пише да су Сплићани изабрали Петра за свог господара у борбама против [[Шубићи|Шубића]]. Он је Сплитом владао до своје смрти (почетак 1227. године). Наследио га је брат [[Тољен II|Тољен]], док је Сплитом овладао [[Гргур Шубић]]. <ref>Мишић (1994), 50-52</ref>

 

[[Датотека:Prsten kraljevica radoslava.jpg|200px|мини|Венчани прстен краља Радослава на коме се потписује као "Дука".]]

Након очеве смрти, Радослав је био крунисан од стране стрица архиепископа [[Свети Сава|Саве I]] у Жичи.{{sfn|Стара српска књижевност, I|p=239. „Венча га на краљевство, да буде сапрестолник отачаства свога, и да се зове венчани краљ Радослав”}}{{sfn|Стојановић|1927|p=68-69}} Према кратком запису у [[Данилов зборник|Даниловом зборнику]]: „Овај Радослав краљ био је краљ у отачаству своме [српској земљи] шест година”. {{sfn|Логос|2017|p=170}} У старијој историографији преовладавало је мишљење да је Стефан Првовенчани умро 24. септембра 1227. године. <ref>Ковачевић (1879), 362-366</ref> Оваква претпоставка заснива се на Даниловим и вестима Мавра Орбина. Међутим, данас се верује да годину Стефанове смрти треба померити унапред, односно да је Стефан умро 1228. године, 24. септембра, односно да је Радослав владао од 1228. до 1234. године. <ref>Историја српског народа (1994), 308</ref>

 

Краљ Радослав је више пута наглашавао своју повезаност са византијском царском династијом. По мајци, Радослав је био потомак [[Династија Анђела|династије Анђела]], која је владала Царством у годинама пре пада Цариграда. Радославов таст Теодор употребљавао је равноправно сва три царска презимена (Анђео, [[Династија Комнина|Комнин]], [[Династија Дука|Дука]]). Још је Радославов отац Стефан покушавао да се родбински повеже са потомцима византијских Анђела, што објашњава његову упорност да сина ожени ћерком епирског владара Теодора или његовог претходника Михаила. На вереничком прстену кога је Радослав поклонио Ани стоји следећи натпис: "(Ово је) веренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими."<ref>Максимовић (2009), 143</ref> Такође, на новцу краља Радослава стајало је презиме "Дука". Пред крај владавине, 4. фебруара 1234. године, Радослав је издао повељу на којој се потписао на [[Византијски грчки|грчком језику]] као "Стефан Дука". <ref>Максимовић (2009), 144</ref>

 

[[Датотека:Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg|200px|мини|лево|Свети Сава у "[[Краљева црква у Студеници|Краљевој цркви]]" у Студеници.]]

Хармонија световне и црквене власти карактерише готово читаву владавину династије Немањића. Ипак, током владавине краља Радослава долази до сукоба између краља и архиепископа. Разлог за то било је обраћање краља Радослава охридском архиепископу Димитрију Хоматијану са 14 питања црквеноправног, догматског и обредног карактера. Писмо краља Радослава са питањима охридском архиепископу познато је у науци још од претпоследње деценије 19. века. Свети Сава је 1219. године издејствовао признање аутокефалности српске цркве од стране никејског цара [[Теодор I Ласкарис|Теодора]] и патријарха [[Манојло I Цариградски|Манојла]]. У старијој историографији постојала је хипотеза да се Радослав после десет година хтео одрећи аутокефалности српске цркве и вратити је под јурисдикцију Охридске архиепископије, због чега је Свети Сава огорчено напустио Србију и кренуо на ходочашће у Свету земљу. <ref>Јиречек (1952), 172</ref> Умеренија мишљења правдала су Радославов поступак могућношћу да се Свети Сава, у тренутку када су његовом синовцу требали савети, налазио на ходочашћу и да нема речи о покушајима да се оспори аутокефалност цркве. Свакако је Радослав са Хоматијаном био у далеко бољим односима него Свети Сава. Познат је спор између српског и охридског архиепископа који је избио убрзо након 1219. године. <ref>Миљковић (2015), 260, 270-271</ref>

Питања која је Радослав упутио Димитрију Хоматијану односила су се на следеће теме: 1) крштавање деце искључиво суботом и недељом; 2) број хлебова који се приносе на проскомидији; 3) време одржавања Службе Господње; 4) да ли је после чина освећења воде по завршетку вечерње службе уочи [[Богојављење|Богојављења]] дозвољено јести месо; 5) да ли јереј који прати краља на путу треба приликом узношења светих дарова да помиње архијереја који га је хиротонисао или месног архипастира; 6) да ли свештеник започиње јутарњу и вечерњу службу речима Εὐλόγησον, δέσποτα или возгласом Εὐλογητὸς ὁ Θεός; 7) узношење панагије после обеда и да ли она може бити од бесквасног хлеба; 8) настанак τῶν ἀζύμων (празник пресних хлебова код [[Јевреји|Јевреја]]); 9) шта је "очишћење"; 10) објашњење стиха Ὅλον ἑαυτὸν ἐκένων ἀφράστως ἐν μήτρᾳ σου; 11) да ли у одсуству свештеника и ђакона анагност сме читати дневно јеванђеље; 12) може ли се литургија одржати у шатору или у колиби од грања, ако се неко нађе на путу без храма у близини; 13) да ли се на литургији могу читати три јеванђеља; 14) од када је римска црква почела да обавља богослужење са пресним хлебом. <ref>Миљковић (2015), 260-265</ref>

 

 

У разлоге због којих је српски краљ заобишао свог стрица у тражењу савета треба убројати и чињеницу да је Хоматијан бар до 1219. године био духовни поглавар највећег дела српског народа. Њему су се за савете обраћали и многи други који нису били под јурисдикцијом Охридске архиепископије: атонски монаси, Солуњани, један ђакон и хартофилакс из Драме, митрополити Драча и Керкире. Такође, Ана, супруга Радослава, била је ћерка Теодора Комнина Дуке Анђела кога је средином 1227. године управо Хоматијан крунисао за цара. Радослав се такође осећао као Византинац. Пада у очи заинтересованост коју је Радослав показивао за црквена питања. <ref>Миљковић (2015), 267</ref> Бојан Миљковић објашњава Радославов поступак и жељом да се ослободи утицаја стрица. Гркофилија ће Радослава коначно коштати краљевске круне. <ref>Миљковић (2015), 271</ref>

 

[[Датотека:Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa.jpg|250px|мини|Стефан Владислав, фреска у [[Милешева|Милешеви]].]]

Стефан Радослав је убрзо изгубио главни спољни ослонац. У априлу 1230. године у [[Битка код Клокотнице|бици код Клокотнице]], притока Марице, његов таст цар Теодор I и [[Епирска деспотовина|Епир]] су доживели тежак пораз од [[Бугарска|Бугара]] и њиховог цара [[Јован Асен II|Ивана (Јована) Асена II]] (1218-1241). Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата [[Стефан Владислав|Стефана Владислава]].

Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата [[Стефан Владислав|Стефана Владислава]].{{sfn|Стара српска књижевност, I|p=267. Доментијан уопштено пише како је Бог допустио да Стефан Владислав „лиши земље старијег брата” и узме престо свога оца}} Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године.{{sfn|Логос|2017|p=171-173 са напоменом 852}} Хронологију овог догађаја знамо захваљујући повељи Радослава [[Дубровачка република|Дубровчанима]] од 4. фебруара 1234. године у којој он губитак престола смешта у 6742. годину. Она је отпочела 1. септембра 1233. године, те Радославов пад треба сместити између та два датума. <ref>Историја српског народа (1994), 309, нап. 42</ref>

 

 

Међутим, Владислав је вршио велики притисак на Дубровник. Радослав је покушао да потражи заштиту код босанског бана [[Матеј Нинослав|Матеја Нинослава]], у чему није имао успеха. Стога је напустио Дубровник и побегао у Драч ког деспота [[Михајло II Комнин Дука|Михаила II]]. Тамо се развео од Ане. Извори кажу да му је један „Фруз“ (Француз) запретио мачу и отео жену. Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве тврдње да је Француз отео жену бившег српског краља. Драч се до 1258. године налазио у рукама епирских Грка, након чега прелази под власт [[Манфред Сицилијански|Манфреда Сицилијанског]]. У време када је Теодосије писао "Житије Светог Саве" Драч се налазио под влашћу Анжујаца, чиме Ласкарис објашњава грешку Савиног биографа. Такође, Ласкарис, као и [[Станоје Станојевић]] сумња у читаву причу о разводу, будући да се Радослав и Ана помињу у српским поменицима. Он допушта могућност да се са Радославом вратила у Србију и замонашила и Ана. <ref>Ласкарис (1997), 48</ref>

Троношки родослов даје донекле другачију слику развода Радославовог брака: Радослав и Ана су најпре побегли у Зету, код Вуканових синова, а како их ови тамо нису примили, продужили су за Драч, где су се растали. Из Драча је Радослав отишао на Свету гору стрицу Сави, те су се заједно вратили у Србију. Сава је потом замонашио Радослава. <ref>Ласкарис (1997), 47</ref>

 

[[Датотека:Serbia under Stefan Nemanja and Stefan the First-Crowned.jpg|250px|мини|лево|Србија у време владавине краља Радослава.]]

 

 

Сумња у причу о Савином монашењу Радослава јавља се услед чињенице да монашење не помиње Доментијан који није пропустио да наведе ниједно дело свог учитеља. Будући да је овим чином Сава спречио наставак грађанског рата, мало је вероватно да би Доментијан изоставио да га помене. <ref>Станојевић (1894), 2</ref>

 

 

Након смрти, бивши краљ сахрањен је у [[Студеница (манастир)|Студеници]], задужбини свога деде. <ref>Историја српског народа (1994), 310</ref> По црквеном праву, ктиторска права над Студеницом уживали су потомци Стефана Немање који је манастир и подигао. Радослав је први искористио своја ктиторска права и предузео градитељске радове над манастиром. Радослав је подигао спољну припрату пред Богородичином црквом, а на западној страни је изградио високу кулу. Фреска која приказује архиепископа Саву и његовог наследника [[Арсеније I Сремац|Арсенија]] наводила је истраживаче на претпоставку да је ове радове ипак извео Владислав. Међутим, [[Сима Ћирковић]] је упозорио да Радослав, за разлику од Владислава, Стефана Првовенчаног и Уроша, није имао своју гробну цркву, што оснажује тврдњу да је радове извео управо Радослав. Положај Радославовог гроба у Студеници није идентификован. Градитељски радови на Студеници окончани су до 1230. године. <ref>Чанак-Медић (2016), 165-169</ref>

 

[[Датотека:Novac kralja Radoslava.jpg|250px|мини|Новац краља Радослава.]]

Радослав и Ана имали су потомка, али науци није познат његов идентитет. О његовом постојању сведочи "[[Пљевљански требник]]" писан око 1290. године. Тамо се бележи вечнаја памјат "Стевану благочестивом краљу Радославу, Јовану монаху и Ане благочестиве краљице и чедам јеју." Радослав и Ана су, дакле, имали децу, али се не зна ни то да ли су имали синове или кћери. [[Миодраг Пурковић]] опрезно претпоставља да су у време писања Требника Радославови потомци већ били мртви. <ref>Пурковић (1996), 28</ref>

 

Нумизматички материјал још један је показатељ утицаја византијских традиција на краља Радослава. Његов новац темељио се на византијском новчаном систему, чије су основе постављене од стране цара [[Алексије I Комнин|Алексија I Комнина]] 1092. године. Новчани систем краља Радослава почивао је на биметализму, односно на две номинале: сребрни и бакарни трахеј. Сребрни новац садржао је примесе злата. Просечна тежина трахеја краља Радослава била је 2,75 грама, по узору на новац Солунског царства, односно на новац Теодора Анђела. На аверсу сребрног трахеја краља Радослава приказано је попрсје арханђела Михаила са нимбом, у дивитисиону, манијаку и лоросу, окренуто лицем, са мачем у десној и канијом у левој руци. На реверсу је представљен краљ на левој и [[Исус Христ]] са јеванђељем у руци, који га благосиља (на десној страни). Представа на реверсу директно је преузета са новца Теодора Анђела. Бакарни трахеј имао је искован само реверс на коме се налазио Христ који благосиља краља, идентичан оном на сребрном трахеју. Осамнаест примерака овог новца пронађени су у тврђави Рас. Почетак ковања оваквог новца смешта се у период након 1230. године. Постоје претпоставке да су калупи за емисије српског новца резали солунски мајстори, док је новац можда кован у Солуну, а можда у Србији. Једна ковница постојала је у тврђави Рас. <ref>Иванишевић (1998), 87-95</ref>

 

== Извори и литература ==

{{refbegin|2}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Божић|first=Иван|authorlink=Иван Божић|title=О положају Зете у држави Немањића|journal=Историски гласник|year=1950|volume=3|issue=1-2|pages=97-122|url=https://books.google.com/books?id=dRfjAAAAMAAJ}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Ковачевић|first=Јован|title=Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића|journal=Историски часопис|year=1955|volume=5|pages=291-294|url=https://books.google.com/books?id=TO96CgAAQBAJ}}

* Бубало, Ђорђе, Да ли су краљ Стефан и Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ46 (2009) 201–227

* Иванишевић, Вујадин, Новац краља Радослава, ЗРВИ 37 (1998), 87-95

* Јечменица, Дејан. Немањићи другог реда, Београд: Филозофски факултет, 2018.

* Кисас, Сотириос, О времену склапања брака Стефана Радослава са Аном Комнином, ЗРВИ 18 (1978), 132–133

* Ковачевић, Љубомир. „Неколико хронолошких исправка у српској историји“, Државна штампарија у Београду, 1980. 1-93.

* Максимовић, Љубомир, "Византизми" краља Стефана Радослава, ЗРВИ 46 (2009), 139-147

* Миљковић, Бојан, Сава, Стефан Радослав и Димитрије Хоматин, ЗРВИ 52 (2015), 259-275

* Станојевић, Станоје, Кад је умро краљ Радослав, 1894

* Ћирковић, Сима и Максимовић, Љубомир. Историја српског народа, књига 1, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд: Српска књижевна задруга, 1994.

* Ферјанчић, Божидар, Максимовић, Љубомир, Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, Зборник радова, Свети Сава у српској историји, Београд (1998), 13-25

 

{{DEFAULTSORT:Радослав}}

[[Категорија:Рођени 1192.]]

[[Категорија:Немањићи]]