Парагвајски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Исправљање ситних грешака |
м razne izmene; козметичке измене |
||
Ред 30:
Лопезови су поступци били наставак његовог гомилања војске (састављена од 50.000 људи, била је тада најјача у Латинској Америци) и препознати су од многих као агресија због самопромоције и повећања националног територија, али, како се рат продужавао, многи Аргентинци и други су почели рат гледати као освајачки поход свог предсједника Митреа и Педра II.
На почетку сукоба, [[1865]], Парагвајске су снаге напредовале на сјевер у бразилску провинцију [[Мато Гросо|Мату Гросу]] и јужно у провинцију [[Рио Гранде до Сул|Рио Гранди ду Сул]]. Логистички проблеми и гомилање савезничких снага, које су ускоро надјачале парагвајске у односу од десет према један, присилили су Парагвајце да се повуку иза својих граница. У јуну [[1865]]. бразилска морнарица је потукла парагвајску флоту на ријеци [[Парана (река)|Парана]], близу Аргентинског града Коријентеса; до јануара 1866, савезници су блокирали све ријеке према Парагвају. У априлу Митре је повео савезничку инвазију у југозападни Парагвај, али је двије године спречаван у напредовању. Вођене су жестоке битке; најзнаменитија, у којој је Парагвај (под вођством храброг генерала Хосе Едувихиса Дијаза) код Курупаитија (''Curupayty'') у септембру 1866. извојевао побједу, која је зауставила сваку даљу савезничку офанзиву на годину дана. Обје стране су у кампањи претрпјеле тешке губитке.
У јануару [[1868]], Митре је замјењен на позицији главног заповједника бразилским маркизом (касније војводом) де Кашиас. У фебруару бразилска оклопна пловила су пробила парагвајску линију одбране код ријечне тврђаве Умаита (''Humaitá''), близу ушћа ријека Парана и Парагвај, и продужиле да бомбардују главни град, [[Асунсион]]. У кампањи Ломас Валентинас у децембру, парагвајска војска је уништена. Непријатељ улази у Асунсион 5. јануара 1869. Лопез се са преосталом војском повукао на сјевер гдје је водио герилски рат све док није убијен [[1. март]]а [[1870]]. на локацији Серо Кора (Cerro Cora). Током сукоба је било неколико покушаја да се дође до мирног решења, међутим савезници (нарочито Бразил) жељели су потпуну елиминацију Парагваја као регионалне силе. Истакнути Парагвајски генерали Бернардино Кабаљеро (Bernardino Caballero) и Франсиско Исидоро Рескин (Francisco Isidoro Resquin) су преживјели рат, као и Лопезова супруга Елиза Линч (Eliza Lynch).
Ред 64:
| journal = Geographical Review
| volume = 8
| issue = 4/5|pages=259-265|ref =
| jstor = 207840
}}
Линија 96 ⟶ 95:
| volume = 38
| issue = 4|pages=463-479
| jstor = 981208|ref =
}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Pomer|first=León|year=2008
Линија 136 ⟶ 134:
|journal=Luso-Brazilian Review|publisher=University of Wisconsin Press
|volume=17
|issue=1|pages=17-40|jstor=3513374| ref = harv}}
* {{cite journal|last=Williams|first=John Hoyt
|date=April 2000|title=The Battle of Tuyuti
Линија 157 ⟶ 154:
{{Authority control}}
{{DEFAULTSORT:Парагвајски рат}}
[[Категорија:Историја Парагваја]]
[[Категорија:Историја Аргентине]]
| |||