Википедија

Сан у црвеном павиљону — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne izmene
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne izmene
Ред 18:
У раном 20. веку, мада је [[New Culture Movement|Нови културални покрет]] имао критичко становиште према конфуцијанским класицима, научник [[Hu Shih|Ху Ших]] је користио оруђа [[Filološka kritika|филолошког критицизма]] да стави роман под потпуно другачије светло, и да га декларише темељом националне културе. Ху и његови ученици, [[Gu Jiegang|Гу Ђеганг]] и [[Yu Pingbo|Ју Пингбо]], први су утврдили да је Цао Сјуећин био аутор дела. Озбиљан третман питања ауторства је произвео виши ниво поштовања фикције, с обзиром на то да мање обимни облици књижевности традиционално нису били приписивани специфичним индивидуама.<ref>{{cite journal|authorlink=Haun Saussy |last=Saussy |first=Haun |title=The Age of Attribution: Or, How the ''Honglou Meng'' Finally Acquired an Author |journal=Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR) |volume=25 |year=2003 |pages=119-132|doi=10.2307/3594284|jstor=3594284}}</ref> Ху је затим надоградио [[Cai Yuanpei|Цај Јуенпеја]] истраживањима штампане историје раних издања да би припремио поздане текстове за читање. Финални, и у неким аспектима најважнији задатак, било је проучавање речника и употреба Цајевог пекиншког дијалекта као основе за модерни [[Стандардни мандарински језик|мандарински]].
 
Током 1920-их, научници и посвећени читаоци су развили ''Хунгсјуе'', или [[Redology|редологију]] у научно поље и популарну авокацију. Међу жудним читаоцима је био млади [[Мао Цедунг]], који је касније тврдио да је прочитао новелу пет пута и величао ју је као једно од највећих кинеских књижевних дела.<ref>Li Zhisui, ''The Private Life of Chairman Mao'' . {{page1|location=New York|publisher=Random House|year=1994|id=|pages=82}}.</ref> Утицај тема и стила новеле су евидентни у многим модерним кинеским прозним радовима. Почеткак 1950-их је био богат период за редологију. Тад је дошло до објављивања главних студија Ју Пингба. [[Zhou Ruchang|Џоу Жучанг]], који је као млади научник привукао пажњу Ху Шиха крајем 1940-их, објавио је своју прву студију 1953. године, која је постала бестселер.<ref name="books.google.com">Editor's Preface, Ruchang Zhou, ''[https://books.google.com/books?id=1ROFO8h-e6IC Between Noble and Humble: Cao Xueqin and the Dream of the Red Chamber]'' . {{page1|location=New York|publisher=Peter Lang|year=2009|id=|pages=}}, xiv.</ref> Међутим, 1954. године Мао је лично критиковао Ју Пингба због његовог „буржоаског идеализма” у виду пропуштања да нагласи да је роман изложио декаденцију „феудалног” друштва, као и одсуства разматрања теме класне борбе. Током [[Кампања стотину цветова|Кампање стотине цветова]], Ју је био тешко критикован, али су напади били толико екстензивни и пуни цитата из његовог рада да су заправо ширили Јуове идеје до многих људи који иначе не би знали за њихово постојање.<ref>Joey Bonner, "Yü P'ing-Po and the Literary Dimension of the Controversy over ''Hung Lou Meng''," ''The China Quarterly'' 67 (1976): 546–581 {{doi|10.1017/S0305741000035517}}; Merle Goldman, ''Literary Dissent in Communist China'' (Cambridge, MA. {{page1|location=|publisher=Harvard University Press|year=1967|id=|pages=}}).</ref>
 
Током [[Културна револуција|Културне револуције]], роман је иницијално био под ватром, али је у наредним годинама брзо повратио свој престиж. Џоу Жучанг је наставио свој животни рад, и до краја је објавио више од шездесет биографских и критичних студија.<ref name="books.google.com"/> Године 2006, Џоу, који је дуго били неповерљив према Гаовим издањима, заједно је са новелистом [[Liu Xinwu#Redology|Љу Синвуом]], аутором популарних студија о роману, произвео је нову верзију 80 поглавља. У том раду је Џоу елиминисао Ченг-Гаове измене. Љу је комплетирао завршетак који је наводно био веродословнији првобитној намери аутора.<ref>[http://www.danwei.org/books/conspiracy_of_the_red_mansions.php Conspiracy of the Red Mansions]. Danwei (December 6, 2006).</ref>
Ред 34:
Први забележени покушај превођења романа на енглески је извршио 1812. године чувени протестантски мисионар и синолог [[Robert Morrison (missionary)|Роберт Морисон]] (1782–1834) када је он преовео део четвртог поглавља новеле, с циљем његовог објављивања у другом тому своје књиге -{''Horae Sinicae''}- (ова књига никад није била објављена). Године 1816, Морисон је објавио превод конверзације из поглавља 31 у свом уџбенику кинеског језика ''Дијалоги и самостална реченице на кинеском језику''. Године 1819, кратак одломак из поглавља 3 превео је познати британски дипломата и синолог [[John Francis Davis|Џон Франсис Дејвис]] (1795–1890) и објавио је свој превод у часопису ''Лондонски журнал кварталних прегледа'' (-{''London Journal Quarterly Review''}-). Дејвис је исто тако објавио поему из поглавља 3 новеле 1830. године у журналу ''Трансакције'' у издању [[Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland|Краљевског азијског друштва]].<ref>Gray, Ronald "The Stone's Curious Voyage to the West: A Brisk Overview of Honglou Meng’s English Translation History and English Hongxue." ''Journal of Sino-Western Communication'' 3.2 (December, 2011).</ref>
 
Следећи превод на енглески је била дословна транслација одабраних пасуса припремљених за стране студенте кинеског језика коју је објавила издавачка кућа Штампа пресбитеријске мисије (-{''Presbyterian Mission Press''}-) из [[Нингбо]]а 1846. године.<ref>Robert Thom, ''The Chinese Speaker; or, Extracts from Works Written in the Mandarin Language, as Spoken at Peking'' . {{page1|location=Ningpo|publisher=Presbyterian mission Press|year=1846|id=|pages=}}.</ref> [[Edward Charles Bowra|Едвард Чарлс Баура]] из [[Chinese Imperial Maritime Customs|Кинеске поморске царинске службе]] објавио је превод првих осам поглавља 1868. године,<ref>E. C. Bowra ''The China Magazine'' (Hong Kong: Noronha & Sons, 1868–1870) University of Virginia Chinese Text Initiative (This etext contains only the Preface and Chapter 1) {{cite web|url=http://etext.lib.virginia.edu/chinese |title=Chinese Text Initiative |accessdate=12. 10. 2011 |url-status=dead |archiveurl=https://web.archive.org/web/20111014065444/http://etext.lib.virginia.edu/chinese/ |archivedate=14. 10. 2011. |df=dmy-all }}</ref> а Х. Бенкрофт Џоли првих четрдесет шест поглавља 1892. године.<ref>The Dream of the Red Chamber or (Hung Lou Meng) . {{page1|location=Hong Kong|publisher=Kelly & Walsh|year=|id=|pages=}} 1891, 1892. ''Hung Lou Meng'', from the [[Project Gutenberg]], Hong Kong: Kelly & Walsh, 1892–1893, paper published edition is also available. {{page1|location=|publisher=Wildside Press|year=|isbn=978-0-8095-9268-5|pages=}}; and Hard Press, November 3. {{page|year=2006|isbn=978-1-4069-4079-4|pages=}}. [http://ebooks.adelaide.edu.au/c/cao_xueqin/c2359h/complete.html Text of the 1892–1893 English translation] at [[University of Adelaide]]; rpr. with a new foreword by [[John Minford]], Tokyo; North Clarendon, Vt.:. {{page|year=2010|isbn=978-0-8048-4096-5|pages=}}</ref>
 
Скраћени превод аутора [[Wang Chi-Chen|Ванг Чи-Чена]], у коме је наглашена централна љубавна прича је објављен 1929. године, са предговором који је написао [[Arthur Waley|Артур Вејли]]. Вејли је рекао да у одломцима који преносе снове „највише осећамо симболичку или универзалну вредност” ликова. „Пао Ју”, наставио је Вејли, представља „машту и поезију”, а његов отац „све те мрачне моћи педантерије и ограничења која ометају уметника ...”<ref>''Dream of the Red Chamber'' (Wang Chi-Chen), (New York: Doubleday; London: Routledge, 1929) enlarged version (New York: Twayne:. {{page|year=1958|isbn=978-0-385-09379-8|pages=}}).</ref> У једном прегледу из 1930. године Вангове верзије превода, Хари Клеменс из часописа ''[[The Virginia Quarterly Review|Вирџинијски квартални преглед]]'' написао је „ово је сјајан роман,” и заједно са ''[[Romance of the Three Kingdoms|Романсом три краљевства]]'', он се „рангира међу најважнијим” новелама класичне кинеске литературе.<ref name=Clemons/> Мада је Клеменс сматрао да је „значење само фрагментарно откривено” у енглеском преводу прозе и да је „велики број инцидената” и „већина поезије” изостављена, ипак је сматрао да је „у сваком случају напор читања ''Сна у црвеном павиљону'' еминентно вредан прављења.”<ref name=Clemons>{{cite journal|url=http://www.vqronline.org/articles/1930/spring/clemons-dream-red/|last=Clemons|first=Harry|title=Book Reviews: The Dream of the Red Chamber|journal=[[The Virginia Quarterly Review]]|year=1930|volume=6|issue=2}}</ref> Године 1958 Ванг је објавио проширену верзију свог ранијег скраћеног издања, мада је она још увек била скраћена за 60 поглавља.
Ред 40:
Ток превода и књижевних студија на Западу је стално растао, потпомогнут повећаним степеном познавања кинеског језика. Превод на немачки језик из 1932. године аутора [[Franz Kuhn|Франца Куна]]<ref>''Der Traum Der Roten Kammer'' (Leipzig: Insel-verlag, 1932).</ref> био је базиран на скраћеној верзији. Превод ''Сна у црвеном павиљону'' аутора Флоренс и Исабле Макхју објављен 1958,<ref>(New York: Pantheon:. {{page|year=1958|isbn=978-0-8371-8113-4|pages=}}). Available at [[Open Library]] ([http://openlibrary.org/books/OL7107883M/The_dream_of_the_red_chamber link]).</ref> и каснија француска верзија Брамвела Ситона Бонсала, комплетирали су транслацију дела у 1950-тим, која је у данашње време доступна на вебу.<ref>{{cite web |url=http://lib.hku.hk/bonsall/hongloumeng/index1.html |title=Red Chamber Dream. Translation from Chinese by B.S. Bonsall |publisher=Lib.hku.hk |accessdate=10. 04. 2013 |archive-url=https://web.archive.org/web/20130101114346/http://lib.hku.hk/bonsall/hongloumeng/index1.html |archive-date=01. 01. 2013 |url-status=dead |df= }}</ref> Критичар [[Anthony West (author)|Антони Вест]] писао је у часопису ''[[The New Yorker|Њујорчанин]]'' 1958. године да је ова новела за кинеску књижевност „попут оног што је рад ''[[Браћа Карамазови]]'' за руску и ''[[У трагању за изгубљеним временом]]'' за француску литературу”, и „да је то без сумље један од највећих романа у целокупној књижевности.”<ref name=newyorkerwest>{{cite journal|title=Through a Glass, Darkly|work=[[The New Yorker]]|last=West|first=Anthony|date=22. 11. 1958}}</ref> [[Kenneth Rexroth|Кенет Рексрот]] је у једном прегледу из 1958. године написао да Макхјуев превод, сврстава новелу међу „највеће радове прозне фикције у целокупној историји књижевности”, због његове „дубоке хуманости”.<ref>{{cite web|url=http://www.sas.upenn.edu/~traister/rexroth.html|title=The Chinese Classic Novel in Translation|last=Rexroth|first=Kenneth|publisher=[[University of Pennsylvania]] [[University of Pennsylvania School of Arts and Sciences|School of Arts and Sciences]], original from Kenneth Rexroth 1958}}</ref>
 
Први комплетни превод на енглески је објавио [[David Hawkes (Sinologist)|Дејвид Хокс]], неких век и по након првог енглеског превода. Хокс је већ био признати [[Redology|редолог]] и претходно је превео ''[[Chu Ci|Чу Ци]]'' кад му је издавачка кућа Пингвин класици предложила 1970. године да припреми превод који би могао привући читаоце на енглеском језику. Након што је оставио свој професорски положај, Хокс је објавио првих осамдесет поглавља у три књиге (1973, 1977, 1980).<ref name="obit">{{cite web|last=Gittings|first=John |url=https://www.theguardian.com/books/2009/aug/25/obituary-david-hawkes |title=Obituary for the Scholar and translator David Hawkes|work=[[The Guardian]] |date=25. 08. 2009 |accessdate=16. 07. 2011}}</ref> ''Прича о камену'' (-{''The Story of the Stone''}-) (1973–1980), првих осамдесет поглавља које је Хокс превео и задњих четрдесет које је превео [[John Minford|Џон Минфорд]] састоји се од пет томова, 2.339 страна стварног основног текста (не рачунајући предговор, уводе и апендиксе).<ref>([[Penguin Classics]] and Bloomington: Indiana University Press, five volumes, 1973–1980. {{page|year=|isbn=ISBN 978-0-14-044293-9|pages=}}. {{page|year=|isbn=ISBN 978-0-14-044326-4|pages=}}. {{page|year=|isbn=ISBN 978-0-14-044370-7|pages=}}. {{page|year=|isbn=ISBN 978-0-14-044371-4|pages=}}. {{page|year=|isbn=978-0-14-044372-1|pages=}}).</ref> Укупни број речи у овом издаљу енглеског превода Пингвин класика се процењује да је 845.000. Године 1980. у једном прегледу Хоксовог и Минфордовог превода објављеном у магазину ''[[Њујорк ривју оф букс]]'', [[Frederic Wakeman, Jr.|Фредерик Вејкман млађи]] описује новелу као „ремек-дело” и рад „књижевног генија”.<ref>{{cite journal|title=Review (Book review): The Genius of the Red Chamber|author=Wakeman Jr., Frederic|publisher=[[The New York Review of Books]]|date=12. 06. 1980}}</ref> Синтија Л. Ченаулт са [[University of Florida|Универзитета у Флориди]] је изјавила да је „''Сан'' признат као један од највише психолошки пенетрирајућих романа светске књижевности”.<ref>{{cite web|url=http://www.clas.ufl.edu/users/cchenna/DRC%20-%20syllabus%20S09.pdf|title=CHT 4111, "Dream of the Red Chamber"|last=Chennault|first=Cynthia|publisher=[[University of Florida]]}}</ref> Мајкл Ортофер са онлајн књижевног сајта ''[[Complete Review|Комплетни преглед]]'' проглашава ову новелу једном од неколико дела која се могу узети у обзир за наслов „књиге миленијума”, као и ретким књижевним комадом „у коме особа може у потпуности да изгуби себе”.<ref name=review>{{cite web|url=http://www.complete-review.com/reviews/orientalia/tsots.htm|title=The Story of the Stone (The Dream of the Red Chamber)|publisher=[[Complete review]]}}</ref>
 
Године 2014, један скраћени превод ''Сна'' аутора [[Lin Yutang|Лина Јутанга]] поново се појавио у јапанској литератури. Линов превод, око половине садржаја оригинала, се не сматра дословним.<ref>{{cite web|url=http://www.szdaily.com/content/2015-07/30/content_11999399.htm|title=Lin Yutang's 'Red Chamber Dream' discovered|first=|last=庄春雷|website=www.szdaily.com}}</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Сан_у_црвеном_павиљону”