Гео Милев — разлика између измена

Гео Милев је завршио средњу школу у Старој Загори (1907 - 1911). У то доба, са дванаест година, састављао је рукописне новине и збирке, илуструјући себе, писајући духовите, патриотске и интимне песме, преводећи руске песме Александра Пушкина, Мајкла Лермонтова, Николаја Некрасова, Алексеја Колтсова, Афанасија Фетта и других.Студира римску филологију на [[Софијски универзитет|Софијском универзитету]] "Ст. Климент Охридски "(1911 - 1912), а затим наставља школовање у Лајпцигу.Стигао је у [[Лајпциг|Лајпциг,]], али су га догађаји присилили да се ускоро врати у Бугарску (1915).

У Бугарској, Гео Милев штампа у ограниченом броју [[Lirika|лирске]] "летеће" листове, за Стефана Маларма, Рихард Демел, Пол Верлен, Емил Верхан и Фридрх Ниче, који садже стихове који су преведени од њега. Сваки лист је посвећен неком од младих [[Песник|песникапесник]]а- Николај Лилиев, Димчо Дебељанов, Теодор Трајанов, Људмил Стојанов и Николај Рајнов. Гео Милев води рачуна о књизи свог оца, који се мобилише.У зиму 1915. - 1916., заједно са Николом Икономов организује у Старој Загори позоришну трупу, која игра неколико представа.

Гео Милев умире 15. маја 1925. године, у Софији. Његови посмртни остаци откривени су током педесетих година прошлог века у масовној гробници у близини Софије (Илиенци). Препознаје се по вештачком оку, постављеног током операција у Немачкој. Иван Валков је пред судом, 1954. године доказао да је Гео Милев био подвргнут физичком насиљу. Кућа у којој је Гео Милев живио у Старој Загори претворена је у музеј. У фебруару 2013. породичну кућа у Радневу купила је општина Раднево, чија је сврха била да се овај историјски дом обнови и отвори као музеј. Гео Милев је један од ликова у документарној књизи Николаја Христозова "На путу несталих" (1978). 2015. године у Народном позоришту "Иван Вазов" постављена је продукција "Гео" по роману Карастојанова, који је режирао Иван Добчев.