Акакијев раскол — разлика између измена

'''Акакијева шизма''' је назив за први велики раскол између западне и источне хришћанске цркве који је трајао од [[484]]. до [[519]]. године. Повод за избијање раскола била су [[Христологија|христолошка]] разилажења, односно раскол унутар [[Хришћанство|хришћанства]] настао након [[Четврти васељенски сабор|Халкедонског сабора]] од [[451.]]. године, а један од узрока јесу и специфичне политичке околности настале након [[пад Римског царства|пада Западног римског царства]] [[476.]]. године.

Пред почетак раскола, [[Источно римско царство|Источним римским царством]] је владао [[Зенон (цар)|Зенон]], непопуларни цар чије су прве године владавине обележене војничким побунама и династијским сплеткама који је због тога тражио подршку у [[Сирија|Сирији]], [[Палестина (регион)|Палестини]] и [[Египат|Египту]] чије се свештенство све више дистанцирало од правоверног, односно "халкедонског" хришћанства прихватајући уместо њега [[монофизитизам]]. Да би помирио две стране, Зенон је [[482.]]. године издао [[Хенотикон]], Указ о Јединству који је садржавао христолошку формулу која је требало да представља компромис између монофизита и халкедонаца.

Иако њиме нису били у потпуности задовољни, умерени монофизити су прихватили Указ, укључујући и александријског патријарха [[Петар Александријски|Петра Монгуса]]. За узврат је Зенон помиловао Монгуса који је осуђен на смрт као јеретик јер је деловао у илегали још од [[477.]]. године. Дотадашњег патријарха [[Јован Талај|Јована Талаја]] је прогнао из земље.

Хенотикон, међутим, није прихватао папа Симплиције, једини хришћански патријарх чије се седиште — [[Рим]] — тада није налазило под царском влашћу. Симплиције није прихватио Указ делом због тога што се цар са њим није консултовао нити сазивао црквени синод. Његов наследник [[Папа Феликс III|Феликс III]] пружио је Јовану Талаји уточиште и [[484.]]. године од Зенона и [[Акакије Цариградски|Акакија]] затражио да повуку Хенотикон и осуде Петра Монгуса. Када су ови то одбили, Феликс је екскомуницирао Акакија и Монгуса. Тада су по први пут у историји прекинуте везе између Константинопоља и Рима.

Након Акакијеве смрти (488), његови наследници Фравита и Еуфемије су се покушали измирити са Римом, али су ти напори остали узалудни због новог цара [[Анастасије I|Анастасија I]] који је симпатизовао монофизите. Раскол је завршен тек [[518.]]. године уз помоћ византијског цара [[Јустин I|Јустина I]] и патријарха [[Јован Кападокијски|Јована Кападокијског]] који су склопили споразум са папом [[папа Хормизд|Хормиздом]]. Шизма је формално окончана 24. марта [[519.]]. године.

* {{Cite book| ref=harv|last=Meyendorff|first=John|author-link=John Meyendorff|year=1989|title=Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D.|series=The Church in history|volume=2|location=Crestwood, NY|publisher=St. Vladimir's Seminary Press|url=https://books.google.com/books?id=6J_YAAAAMAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Мајендорф|first=Џон|author-link=Џон Мајендорф|title=Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године|year=1997|location=Крагујевац|publisher=Каленић}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}