Битка код Балата — разлика између измена

'''Битка код Балата''' позната и под називима '''Битка на Крвавом Пољу''', '''Битка код Сармаде''' или '''Битка на Агер Сангуинису''' одиграла се [[28. јун]]а [[1119]]. године између крсташке војске [[Кнежевина Антиохија|кнежевине Антиохије]] предвођене [[Руђер од Салерна|Руђером од Салерна]] и војске [[Алеп]]а предвођене [[Ил Гази]]јем. Битка је део Крсташких ратова и завршена је потпуним поразом крсташа.

[[Руђер од Салерна]] је још од малих ногу био [[Танкред Галилејски|Танкредов]] вазал. Прочуо се доста по витешкој вештини и код хришћана и код муслимана. Велика победа у [[Битка код Сармина|бици код Сармина]] (14. септембар 1115. година) донела му је углед какав није имао ниједан од крсташких вођа и једино ће касније [[Ричард I Лавље Срце|Ричард Лавље Срце]] моћи да му се приближи. Био је жељан освајања што ће му на крају донети и пропаст.

Руђеров првенствени интерес био је [[Алеп]]о са којим се његова кнежевина граничила. Док је Алепом владао евнух Лала мировао је, међутим када је овај убијен, Руђер од Салерна се одлучио на освајање Алепа. Ово је свакако био смели потез јер је Алепо био један од најутврђенијих градова у Светој Земљи. Правилно осећајући опасност, емир од Мардина Ил Гази и атабег из Дамаска [[Тугтигин|Тугигин]] су се веома лако сложили и своје армије покренули ка Алепу. Ускоро су им се придружили и [[Тухан Арслан]], емир од Битлиса ([[Јерменско краљевство|Велика Јерменија]]), емир од Шазара и многобројна арапска племена из околине Антиохије. Руђер је у помоћ позвао јерусалимског краља [[Балдуин II Јерусалимски|Балдуина II Јерусалимског]] и [[Понс од Триполија|Понса од Триполија]]. Обојица су се одазвала и кренула ка Антиохији. Тада је дошла до изражаја врела Руђерова крв.

Немајући стрпљења да чека савезнике, Руђер је са својом малобројном војском кренуо да тражи Турке. Заправо, он је хтео да спречи састајање Ил Газијеве и Тигигинове војске. На пола пута између Антиохије и Алепа, код места Балат сусреле су се војске Руђера од Салерна и Ил Газија. Руђер је сместио своју војску у узан гркљан између две планине, како наводи Кемал ад Дин. Ту се утврдио у намери да сачека остале крсташке вође.

Његови вазали из региона Антиохије тражили су од њега да изведе војску и потражи Турке плашећи се да им Турци не опљачкају земљу. Ил Гази је нагло ударио 28. јуна (по неким изворима са војском од 40.000 људи) на Руђерову војску од тек 700 витезова и 3000 пешака (углавном лошег квалитета јер су регрутовани међу домаћим живљем). Ил Гази је претходно затворио све пролазе где су крсташи могли побећи тако да је за кратко време целокупна хришћанска армија исечена. У бици је погинуо и сам Руђер од Салерна.

* {{Cite book| ref=harv|last=Фајфрић|first= Жељко|authorlink= Жељко Фајфрић|title= Историја крсташких ратова|year=2006|url= |publisher= Табернакл|location= Сремска Митровица|isbn=978-86-85269-05-9|pages=}}