Википедија

Просветитељство — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
исправке формата датума
Ред 32:
Не постоји сагласност око тачног почетка доба просветитељства, најчешће се као почетак просветитељства узима почетак [[18. век]]а (1701) или средина [[17. век]]а (1650). Ако се његов почетак повуче назад до средине 17. века, просветитељство вуче своје порекло из [[Рене Декарт|Декартовог]] -{''Discours de la méthode''}-, објављеног [[1637]]. У Француској се често као почетак сматра [[Исак Њутн|Њутнова]] -{''[[Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica|Principia Mathematica]]''}- из [[1687]].<ref>J. B. Shank, ''The Newton Wars and the Beginning of the French Enlightenment'' (2008), "Introduction"</ref> Многи историчари и филозофи сматрају да је просветитељство почело кад је Декарт помакао епистемолошку базу од спољашњег ауторитета на унутарњу извесност његовом фразом -{''[[cogito ergo sum]]''}- објављеном 1637.<ref name="Heidegger1938emancipated">Martin Heidegger [1938] (2002) ''The Age of the World Picture''</ref><ref name="Ingraffia95p126">{{harvnb|Ingraffia|1995|p=126}}</ref>{{sfn|Swazo|2002|p=97}}
 
Као крај просветитељства већина научника узима задње године 18. века: или [[Француска револуција|Француску револуцију]] [[1789]]. или почетак [[Наполеонски ратови|Наполеонских ратова]] (1804—1815).<ref>{{citation| url = http://www.martinfrost.ws/htmlfiles/enlightenment_age.html| title = The age of Enlightenment|last=Frost|first = Martin|year=2008| accessdate=18. 011. 2008| archiveurl = https://web.archive.org/web/20071010041056/http://www.martinfrost.ws/htmlfiles/enlightenment_age.html| archivedate=10. 10. 2007|url-status=dead}}</ref>
 
Осим тога, појам просветитељство сматра се анакроним и често се примењује и на друга раздобља. У свом делу „Дијалектика просветитељства“, Макс Хоркхејмер и Теодор В. Адорно виде, на пример, нагли развој друштва у [[20. век]]у као касну последицу просветитељства: људи су се самопрогласили „господарима“ света ослобођеног магије; истина се подразумева као састав; рационалност је постала инструмент и идеологија којом апарати моћи чувају власт; цивилизација је склизла у [[варварство]] и [[фашизам]]; цивилизацијски ефекти просветитељства преокренули су се у њихову супротност; и баш је то, како тврде они, последица проблематичне структуре начина размишљања у просветитељству. [[Јирген Хабермас]] се не слаже с гледиштем својих учитеља (Адорна и Хоркхејмера) о просветитељству као процесу пропадања. Он прича о „недовршеном пројекту модерности“<ref>Die Moderne – Ein unvollendetes Projekt. Philosophisch-politische Aufsätze, Leipzig 1990.</ref> који, у процесу комуникацијског деловања, увек захтева рационално размишљање.
Ред 40:
Мада су мислиоци просветитељства генерално делили сличан скуп вредности, њихова су се филозофска гледишта и методолошки приступ у постизању циљева битно разликовали и често су били контрадикторни. Као што је Оутрам приметио, просветитељство је обухватало „многе различите путеве, који су се и географски и временски разликовали, усмерених ка постизању заједничких циљева напретка, толеранције и уклањања злоупотреба унутар цркве и државе“.<ref>Outram, Dorinda. ''Panorama of the Enlightenment''. Getty Publications (2006). pp. 29.</ref>
 
У својем есеју „Шта је просветитељство?“ (1784), Имануел Кант га једноставно описује као слободу појединца да користи властиту интелигенцију.<ref>{{citation| url = http://www.stewarthomesociety.org/ai.htm|last=Blissett|first = Luther| title = Anarchist Integralism: Aesthetics, Politics and the Après-Garde|year=1997| accessdate=18. 011. 2008 | archiveurl= https://web.archive.org/web/20071222225043/http://www.stewarthomesociety.org/ai.htm| archivedate=22. 12. 2007 |url-status=live}}</ref> У ширем смислу, просветитељство је окарактерисано повећаним [[емпиризам|емпиризмом]], научном прецизношћу и [[редукционизам|редукционизмом]], паралелно с повећаним довођењем у питање религиозне ортодоксије.
 
Историчар [[Peter Gay|Питер Геј]] тврди да је просветитељство продрло кроз „свети круг“,{{sfn|Gay|1996|pp=}} чија је догма ограничавала размишљање. „Свети круг“ је појам који он користи за опис међузависног односа између наследне [[аристократија|аристократије]], црквених вођа и библијских текстова. Ова се међузависност манифестује код призивања доктрине „Божјег права краљева на владавину“ од стране самих краљева. Црква је стога благосиљала владавину краља, а краљ је штитио цркву.
Ред 64:
[[Датотека:AdamSmith.jpg|мини|усправно|лево|200px|Један од предводника шкотског просветитељства био је [[Адам Смит]], отац модерне економске науке.]]
 
До [[1750]]. у већим [[Шкотска|шкотским]] градовима већ је била створена умрежена интелектуална инфраструктура [[универзитет]]а, дебатних друштава, [[библиотека]], часописа, [[музеј]]а и масонских ложа.{{sfn|Israel|2013|pp=248—249}} Ова мрежа институција у Шкотској била је „претежно либерално калвинистичка, њутновска и по карактеру орјентирана на дизајн,‏ што је играло велику улогу у даљем развоју прекоатлантског просветитељства“.<ref name="HermanTwo">{{harvnb|Herman|2001|pp=}}</ref> [[Волтер]] је у [[Француска|Француској]] изјавио „ми гледамо на Шкотску за све наше идеје о цивилизацији“, а Шкоти су исто тако будно пратили француске просветитељске идеје.{{sfn|Harrison|2012|p=92}} Историчар Брус Ленман је изјавио да је „средишње достигнуће Шкота била нова способност препознавања и интерпретације друштвених прилика.“{{sfn|Houston|Knox|2001|pp=342}} Први значајни филозоф шкотског просветитељства био је [[Francis Hutcheson|Франсис Хачесон]], професор филозофије на [[Универзитет у Глазгову|Универзитету у Глазгову]] од [[1729]]. до [[1746]]. Био је филозоф [[морал]]а који је осмислио алтернативу идејама [[Томас Хобс|Томаса Хобса]], а једна од његових значајнијих доприноса филозофији је [[Утилитаризам|утилитаристички]] и [[конзеквенцијализам|конзеквенцијалистички]] принцип да је врлина оно што по његовим речима „доноси највећу срећу што већем броју људи“. Велики део његових мисли инкорпорисан је у [[научна метода|научну методу]] (природа знања, доказа, искуства и узрока), а неке модерне ставове о односу науке и религије развили су његови штићеници [[Дејвид Хјум]] и [[Адам Смит]].<ref name="Denby">{{Citation| last = | title = The Scottish enlightenment and the challenges for Europe in the 21st century; climate change and energy| journal = The New Yorker| date = 11. 10. 2004.| url = http://www.newyorker.com/archive/2004/10/11/041011crat_atlarge| archiveurl = https://web.archive.org/web/20140422184249/http://www.newyorker.com/archive/2004/10/11/041011crat_atlarge| archivedate = 22. 044. 2014| accessdate = 14. 055. 2017|url-status=dead| df = }}</ref> Хјум је постао значајна личност традиције [[скептицизам|скептицизма]] и [[емпиризам|емпиризма]] у филозофији. Он и други мислиоци шкотског просветитељства развили су [[наука о људској природи|науку о људској природи]],<ref name="Magnusson">{{Citation |last=M. Magnusson | title=Review of James Buchan, ''Capital of the Mind: how Edinburgh Changed the World'' | journal=New Statesman |date=10. 11. 2003 | url=http://www.newstatesman.com/200311100040 | archiveurl=https://www.webcitation.org/5z3JQonlV?url=http://www.newstatesman.com/200311100040 |url-status=dead | archivedate=29. 055. 2011 | accessdate=27. 044. 2014 | df= }}</ref> историјски изражену у делима [[James Burnett|Џејмса Бернета]], [[Адам Фергусон|Адама Фергусона]], [[Џон Милар (филозоф)|Џона Милара]], и [[Вилијам Робертсон (историчар)|Вилијама Робертсона]]. Они су спојили научне студије о томе како се људи понашају у древним и примитивних културама с јаком свешћу о детерминантним силама [[модернитет]]а. Из овог се покрета развила модерна [[социологија]]<ref>A. Swingewood, "Origins of Sociology: The Case of the Scottish Enlightenment", ''The British Journal of Sociology'', tom 21, broj 2 (juni ). (1970). pp. 164.—180. [http://www.jstor.org/pss/588406 in JSTOR].</ref> и Хјумови су филозофски концепти директно утицали на [[Џејмс Медисон|Џејмса Медисона]] (последично и на [[Устав Сједињених Америчких Држава]]) и популаризовани су од стране [[Dugald Stewart|Дугалда Стјуарта]], те су тако постали темељ класичног [[либерализам|либерализма]].<ref>D. Daiches, P. Jones and J. Jones, ''A Hotbed of Genius: The Scottish Enlightenment, 1730-1790'' (1986).</ref> Адам Смит објављује „Богатство нација“ (-{''[[The Wealth of Nations]]''}-), често сматрано првим делом модерне економије. Оно је имало тренутни учинак на британску економску политику која траје и данас у [[21. век]]у.<ref name="Fry">M. Fry, ''Adam Smith's Legacy: His Place in the Development of Modern Economics'' (Routledge, 1992).</ref> Фокус шкотског просветитељства кретао се од интелектуалних и економских тема до научних, као што су радови физичара и хемичара [[William Cullen|Вилијама Кулена]], [[агрономија|агронома]] [[James Anderson|Џејмса Андерсона]], хемичара и физичара [[Joseph Black|Џозефа Блека]] и [[Џејмс Хатон|Џејмса Хатона]], првог модерног [[геологија|геолога]].<ref name="Denby"/><ref name="Repcheck">{{harvnb|Repcheck|2003|pp=117-143}}</ref>
 
[[Francis Hutcheson|Френсис Хачесон]], [[Адам Смит]] и [[Дејвид Хјум]] утрли су пут модернизацији Шкотске и целог атлантског света.{{sfn|Israel|2011|pp=233–269, 443-479}} Хачесон, отац шкотског просветитељства, заговарао је политичку слободу и право народа на побуну против тираније. Адам Смит, у свом делу ''[[Богатство нација]]'' (-{''Wealth of Nations''}-) (1776), залагао се за слободу у сфери трговине и светске економије. Хјум је пак развио филозофске концепте који су директно утицали на [[Џејмс Медисон|Џејмса Медисона]] и последично на [[Устав САД]].{{sfn|Daiches|Jones|Jones|1986|pp=}}
Ред 78:
Године [[1651]]. [[Томас Хобс]] објављује књигу ''[[Левијатан (спис)|Левијатан]]'', стварајући тако основе за теорију [[друштвени уговор|друштвеног уговора]]. Иако је био заговарач [[апсолутизам|апсолутистичке монархије]], Хобс је такође развио неке од основа европске [[класични либерализам|либералне мисли]]: право појединца, природну једнакост свих људи, вештачки карактер политичког уређења (који је касније довео до разликовања између [[цивилно друштво|цивилног друштва]] и [[држава|државе]]), стајалиште да свака легитимна политичка власт мора бити „заступничка“ и утемељена на пристанку људи, те либерално тумачење закона које оставља људе слободнима да чине шта год желе све док то није експлицитно забрањено законом.<ref>Pierre Manent, ''An Intellectual History of Liberalism'' (1994). pp. 20-38.</ref>
 
[[Џон Лок]] је био један од најутицајнијих мислилаца просветитељства.<ref>{{cite web|url=http://plato.stanford.edu/entries/locke/influence.html | title = John Locke > The Influence of John Locke's Works (Stanford Encyclopedia of Philosophy) | publisher = Plato.stanford.edu |date=| accessdate=14. 011. 2014}}</ref> Утицао је на многе друге мислиоце, између осталих и на [[Жан Жак Русо|Русоа]] и [[Волтер]]а. „Он је један од отприлике десет мислилаца који су остали у сећању по утицајним доприносима у широком спектру филозофских подподручја – у Локовом случају то је [[епистемологија]], филозофија језика, филозофија ума, [[метафизика]], рационална теологија, [[етика]] и политичка филозофија.“<ref>{{citation|last=Mack|first = Eric| title = John Locke: 2 (Major Conservative and Libertarian Thinkers)|year=2009|pages=3}}</ref>
 
Чврсто везан за [[Ентони Ешли Купер (1. гроф Шафтесберија)|Ентонија Ешлија Купера]], првог грофа Шафтесберија, вође парламентарне групе која је касније израсла у партију [[Виговци|виговаца]]. Лок је и данас познат по свом либерализму у политичкој теорији. Познат је по томе што је додатно развио теорију друштвеног уговора, идеју у политичкој филозофији типично повезану за Лока и [[Жан Жак Русо|Русоа]]. Теорија наводи да влада и њени субјекти улазе у неизговорени уговор кад влада преузме моћ. Уговор претпоставља да у замену за пренос неких друштвених слобода на владу и права владе да успостави законе, људи добијају и имају право да добију заштиту. Ауторитет владе лежи у пристанку оних којима се влада.<ref>Lessnoff, Michael H. Social Contract Theory. New York: New York U, 1990. Print.</ref> Лок је добро познат по својој изјави да појединци имају право на „живот, слободу и власништво“, и по свом веровању да природно право на власништво произлази из рада. Под подучавањем Лока, [[Anthony Ashley Cooper (3. гроф Шафтесберија)|Ентонија Ешлија Купера]], трећег грофа Шафтесберија, написао је [[1706]].: „Постоји снажно светло које се шири светом, посебно из ове две слободне нације, Енглеске и Холандије, према којима се европски послови сада окрећу.“<ref>{{citation|first = B.|last=Rand| title = The Life, Unpublished Letters and Philosophical Regimen of Anthony, Earl of Shaftesbury|year=1900|pages=353}} citirano u
* {{Citation|last=Porter|first = Roy| title = Enlightenment, Britain and the Creation of the Modern World| publisher = Allen Lane, The Penguin Press|year=2000|pages=3}}</ref>
 
[[Мери Вулстонкрафт]] је била једна од најранијих енглеских [[феминизам|феминистичких]] филозофкиња.<ref>{{cite web|last=Kreis|first = Steven| url = http://www.historyguide.org/intellect/wollstonecraft.html | title = Mary Wollstonecraft, 1759-1797 | publisher = Historyguide.org |date=13. 044. 2012 | accessdate=14. 011. 2014}}</ref> Залагала се за друштво утемељено на разуму, и да жене исто као и мушкарци буду третиране као разумна бића. Највише је позната по свом делу -{''[[A Vindication of the Rights of Woman]]''}- ([[1791]].).<ref>Mary Wollstonecraft, ''A Vindication of the Rights of Woman'' (Renascence Editions, 2000.) [https://scholarsbank.uoregon.edu/xmlui/bitstream/handle/1794/785/vindication.pdf?sequence=1 online]</ref>
 
==== Тринаест америчких колонија ====
Ред 108:
 
=== Италија ===
У [[Италија|Италији]] је дошло до великих промена за врјеме просветитељства, што је имало утицаја и на италијанску филозофију.<ref name="history-world.org">{{cite web | url = http://history-world.org/enlightenment_throughout_europe.htm | title = The Enlightenment throughout Europe | publisher = History-world.org | date = | accessdate = 25. 011. 2013 | archive-url = https://web.archive.org/web/20130123082708/http://history-world.org/enlightenment_throughout_europe.htm | archive-date = 23. 011. 2013 |url-status=dead | df = }}</ref> Просвећени мислиоци често су се окупљали у приватним салонима и кафанама, те организовали дебате, највише у [[Милано|Милану]], [[Торино|Торину]] и [[Венеција|Венецији]]. Градови с важним универзитетима као [[Падова]], [[Болоња]], [[Напуљ]] и [[Рим]] остали су, међутим, велики центри школства с истакнутим интелектуалцима као што је [[Ђанбатиста Вико]] (1668–1744){{sfn|Robertson|2005|p=45}} и [[Antonio Genovesi|Антонио Ђеновези]].<ref>John Robertson, "Antonio Genovesi: The Neapolitan Enlightenment and Political Economy," ''History of Political Thought'' (1987) 8#2 str.: 335.–344.</ref> Делови италијанског друштва драматично су се променили током просветитељства, [[Leopold II od Toskane|Леополд -{II}- од Тоскане]] је на пример укинуо [[смртна казна|смртну казну]] у Тоскани. Утицај цркве је значајно смањен, што је довело до раздобља јаког интелектуалног развоја и изума, током којег су научници [[Алесандро Волта]] и [[Луиђи Галвани]] дошли до нових открића и изразито много допринели западној науци.<ref name="history-world.org" /> [[Чезаре Бекарија]], један од највећих италијанских писаца просветитељства, постао је познат по свом капиталном делу ''О злочинима и казнама'' (1764), касније преведеном на 22 језика.<ref name="history-world.org" /> Други истакнути интелектуалац био је [[Francesco Mario Pagano|Франческо Марио Пагано]], аутор важнијих студија као што су -{''Saggi Politici''}- („Политички есеји”, 1783), једном од значајнијих дела просветитељства у Напуљу, и -{''Considerazioni sul processo criminale''}- („Осврти о криминалном процесу“, 1787), који су га уздигли на статус интернационалног ауторитета у сфери криминалног права.<ref>Roland Sarti, ''Italy: A Reference Guide from the Renaissance to the Present'', Infobase Publishing (2009). pp. 457.</ref>
 
=== Француска ===
Ред 152:
=== Дебате ===
Историчар [[Кит Томас (историчар)|Кит Томас]] тврди да је просветителство одувек било контроверзно подручје. Његови га поборници:
* {{Citat|величају као извор свега напредног што се десило у свету. За њих оно подразумева слободу мишљења, рационално истраживање, критичко размишљање, религијску толеранцију, политичке слободе, напредак у наукама, потрагу за срећом и наду у бољу будућност.<ref>{{cite web|ref=harv|last=Thomas|first=Keith|title=The Great Fight Over the Enlightenment|url=http://www.nybooks.com/articles/archives/2014/apr/03/great-fight-over-enlightenment/ |publisher=The New York Review|date=033. 044. 2014.}}</ref>}}
Он тврди да га, међутим: {{citat|његови непријатељи оптужују за површни рационализам, наивни оптимизам, нереалистични универсализам, и морални мрак.}}
 
Ред 455:
| [[Жан ле Рон д'Аламбер]] || 1717–1783 || француска || Математичар и физичар, један од твораца -{''[[Encyclopédie]]''}-.<ref>"The Encyclopedia of Diderot & D'Alembert Collaborative Translation Project." The Encyclopedia of Diderot & D'Alembert Collaborative Translation Project. N.p., n.d. Web. 17 Nov. 2014.</ref>
|-
| [[Франсис Бејкон]] || 1561–1626 || енглеска || Филозоф који је покренуо ревоуцију у емпиријској мисли карактеристичној за већи период просветитељства.<ref>{{citation| url = http://plato.stanford.edu/entries/enlightenment/ | title = Enlightenment (Stanford Encyclopedia of Philosophy) | publisher = Plato.stanford.edu |date=20. 088. 2010 | accessdate=17. 022. 2012}}</ref>
|-
| [[Pierre Bayle|Пјер Бејл]] || 1647–1706 || француска || Књижевни критичар познат по уређивању часописа -{„''Nouvelles de la république des lettres''“}- и творац значајног дела -{„''Dictionnaire historique et critique''“}-. Један од првих мислилаца просветитељства који се залагао за толеранцију између различитих религиозних веровања.
Ред 463:
| [[Balthasar Bekker|Балтазар Бекер]] || 1634–1698 || холандија || Кључна фигура раног просветитељства. У својој књизи -{''De Philosophia Cartesiana''}- (1668) Бекер објашњава да теологија и филозофија имају своја одвојена подручја спознаје и да природа не може бити објашњена из светих списа, као што ни теолошка истина не може бити изведена из природе.
|-
| [[Џорџ Беркли]] || 1685–1753 || ирска || Филозоф и математичар познат по развоју субјективног иделизма.<ref>{{cite book|last=Downing|first=Lisa|title=George Berkeley|publisher=Stanford University|date=10. 099. 2004|accessdate=16. 11. 2014}}</ref>
|-
| [[Justus Henning Boehmer|Јустус Хенинг Бехмер]] || 1674–1749 || немачка || Црквени правник, један од првих реформатора црквеног и грађанског права, која су била темељ каснијих реформи и које су се очувале до 20. века.
Ред 662:
* {{Cite book| ref=harv |last=Brown|first = Stuart| title = British Philosophy and the Age of Enlightenment: Routledge History of Philosophy| url = http://books.google.com/books?id=EoIafbj8pFgC&pg=PA256|year=2003| publisher = Taylor & Francis|pages=256.}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Pagden|first = Anthony| title = The Enlightenment: And Why it Still Matters| url = http://books.google.com/books?id=GnURng7tsWIC&pg=PA100|year=2013| publisher = Oxford University Press|pages=100}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Swazo|first=Norman K.|title=Crisis Theory and World Order: Heideggerian Reflections|url=https://books.google.com/books?id=INP_cy6Mu7EC&pg=PA97|date=26. 099. 2002|publisher=SUNY Press|isbn=978-0-7914-5493-0|pages=97–}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Wilson|first=Ellen Judy|last2=Reill|first2=Peter Hanns| title = Encyclopedia Of The Enlightenment | url = http://books.google.com/books?id=t1pQ4YG-TDIC&pg=PA148 |year=2004| publisher = Infobase Publishing |pages=148.}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Goetschel|first = Willi| title = Spinoza's Modernity: Mendelssohn, Lessing, and Heine | url = http://books.google.com/books?id=CYcOfkrduWYC&pg=PA126 |year=2004| publisher = Univ of Wisconsin Press |pages=126}}
Ред 709:
=== Наменске студије ===
* -{Aldridge, A. Owen (ed.). ''The Ibero-American Enlightenment'' (1971).}-
* {{cite journal|last=Andrew|first = Donna T.| title = Popular Culture and Public Debate: London 1780| journal = The Historical Journal| location = | publisher = | volume = 39| issue = 2.|date=Juneјун 1996|id={{JSTOR|2640187}}|pages=405-423}}
* -{Brewer, Daniel. ''The Enlightenment Past: reconstructing 18th-century French thought''. (2008).}-
* -{Broadie, Alexander. ''The Scottish Enlightenment: The Historical Age of the Historical Nation'' (2007)}-
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Просветитељство”