Цртеж — разлика између измена

Друга важна цртачка креда је црвена креда. Црвена креда или сангина (''-{sanguine}-'') која у себи садржи оксид гвожђа и јавља се у природи у тоновима од тамносмеђе до жарко црвене такође се може произвести од базе алуминијум-оксида додавањем оксида гвожђа или [[рђа|рђе]]. Осим могућности снажнијег пикторалног ефекта, сангину такође карактрише – као последица њене хроматске вредности – већа гипкост и растворљивост у води. Тако се могу створити хомогене површи влажним трљањем праха сангине, компактни потези течном линеарном апликацијом и веома деликатни тонови парцијалним уклањањем праха са површине. Иако је овај оксид коришћен за црвену боју још у преисторијском [[pećinsko slikarstvo|пећинском сликарству]], сангина је стекла популарност међу уметницима тек у XV веку када је било уобичајено фиксирати цртеже солуцијом гумиарабике, будући да сангина није ништа више лепљивија од угљена. Већина историчара уметности се слажу да је [[Леонардо да Винчи]] међу првим уметницима [[Ренесанса|ренесансе]] који је кренуо да користи сангину као материјал за своје цртеже.<ref name="Parramón>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/14931126|title=The big book of drawing|last=María.|first=Parramón, José|date year=1987|publisher=Watson-Guptill Publications|isbn=9780823004973|location=New York|oclc=14931126}}</ref> У XV веку сангина је популаран цртачки медиј због својих изразито пикторалних особина. Уметници наклоњени колоризму – портретисти [[Жан Клоуе]] и [[Ханс Холбајн Млађи|Ханс Холбајн]], фландријски сликари из [[Петер Паул Рубенс|Рубенсове]] школе и поврх свих француски уметници XVIII века – су је посебно ценили. [[Гоја]] у Шпанији, је многе од припремних скица за своје графичке серије радио у техници сангине – данас их је могуће видјети у збирци цртежа [[Музеј Прадо|Музеја Прадо]]. Могућности сангине се крећу од сугестивних форми са изразито пластичним вредностима тона па до врло пикторалног, благог описа стимуланса визуелне површи.

Резбарени или цртежи урезивањем имају посебну улогу у историји уметности цртежа. Њихова истакнута линеарност даје им визуелни изглед оних рађених у другим техникама. Међутим, материјално гледано, они представљају супротан принцип будући да настају одузимањем уместо додавањем на површину. Резбарени цртежи су међу најстаријим документима људске активности на пољу уметности. Поред великих пећински слика, људи млађег каменог доба радили су и мале цртеже и резбарије у кости, рогу или камену, вешто срезане уз помоћ ситног оруђа од камена. <ref name="Janson">{{Cite book|title=Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas|last=Janson|first=H. W.|publisher=Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd|year=1975|isbnid=|edition=Četvrto prošireno i dopunjeno|publication-place=Beograd, Jugoslavija|pages=|type=Umetnost, istorija}}</ref>У примитивним афричким културама методе и форме праисторијских цртежа на костима и стенама стигле су и до нашег времена. Декоративни и симболички резбарени цртежи на [[грнчарија|грнчарији]] су постојали хиљадама година мада је у овом случају више реч о његовој примењеној употреби. Формални еквивалент ове врсте цртежа се може срести и у каснијим епохама у декоративним детаљима употребних предмета, оруђа, оружја и одеће, посебно оним од метала – на старогрчким огледалима, накиту касног римског периода, средњовековном оружју и војним оклопима из ренесансе. У наведеним примерима ради се о цртежима који следе одређене узорке и свакако не о слободним цртежима у смислу скица. У словенској народној уметности резбарење цртежа у дрвету је од посебног значаја.

[[Датотека:Michelangelo Buonarroti - Three Standing Men in Wide Cloaks Turned to the Left (recto), c. 1492-1496 - Google Art Project.jpg|мини|десно|250п|„Три човека у стојећем ставу одевена огртачима’’огртачима”, ''перо и мастило на ручно обојеном папиру'', [[Микеланђело Буонароти]]]]

У XVI веку, уметнички опсег цртежа пером је досегао један индивидуални процват који скоро да више није поновљен. Сваки уметник је био слободан да искористи формалне могућности пера на начин својствен његовом таленту. Тако је, на пример, Леонардо користио прецизну линију за своје научне цртеже анатомије и разноразних механичких и војних машина, а [[Рафаел]] релаксирану линију за скице људских тела где је испробавао различите форме и њихове варијације, док је Микеланђело моделовао форме кратким линијама којима је имитирао рад вајарских длета на скулптурама, а [[Тицијан]] је користио контрасте светла и сенке употребом широких потеза пером по нацртаним фигурама. На северу Европе, [[Албрехт Дирер|Дирер]] је досегао мајсторство у свим могућностима цртежа пером, почев од брзих скица па све до минуцуозно детаљних самосталних цртежа, у којима се служио како чисто графичком линеарном техником обриса тако и техником у којој доминирају пластични и квалитети моделирања. Субјективни приступ уметника друге половине XVI века је јасно изражен у цртежима [[маниризам|манириста]] – много боље изражен у цртежу него у њиховим сликарскиим и вајарским делима. Маниристички цртеж карактерише просторна недоследност и изразито издуживање људских тела што такође открива карактеристике личности сваког од уметника, слично писаном рукопису. Посебна врста прецизних цртежа се среће у скицама за дјела графике, неки од којих су директно преношени, у почетку на матрицу дрвене плоче код дрвореза, док други тек у стадију припремног цртежа антиципирају графички стил бакрописа, са деликатним слојевима потеза и сенчењем за постизање различитих пластичних и просторних ефеката.

Све у видљивом или замишљеном свету може постати тема или предмет цртежа. Међутим, у пракси, највећи број цртежа за предмет има човекову фигуру. Ово је најветроватније последица блиске везе између цртежа и [[Сликарство|сликарства]] кроз његову историју. У припремним скицама, студијама и композицијама, цртеж је припремао пут за сликарско или [[Вајарство|вајарско]] дело преко прелиминарног појашњења и одређених формалних разјашњења уметниковог концепта или идеје. Многи цртежи које се данас сматра самосталним делима су изворно били припремне студије за вајарска или сликарска дела.

Цртежи портрета из 15. века, рецимо уметника [[Пизанело|Пизанела]] или [[Јан ван Ајк|Јан ван Ајка]]а, се могу сматрати довршеним пикторалним делима узевши у обзир њихов начин израде и распоред простора. У јасно линеарној представи приказан је сваки детаљ површине којим се тежи [[Реализам (уметност)|реализму]]. У ово време популаран је профил богат детаљима који личи на рељеф и по узору на тада популарне медаљоне у облику новчића. Одмах након чистог профила појавио се „профил од три четвртине” са снажнијим просторним ефектом, који ће се одржати више векова као класични модел композиције за портрет у цртежу и сликарству.

Блискост цртежа портрета са сликарством је очигледна у практично свим цртежима портрета 15. века. Чак и упечатљиви [[Албрехт Дирер|Диреров]] цртеж портрета [[Цар Максимилијан|цара Максимилијана]] је настао као студија за портрет слику. Међутим, у исто време, неки од Дирерових цртежа портрета јасно указују да је реч о коначном делу, мада је у њима присутна одређена амбивалентност коју се може приметити и у делима других портретиста 16. века. У цртежима портрета уметника [[Жан Клуе|Жана]] и [[Франсоа Клуе|Франсоаа Клуеа]] у Француској и [[Ханс Холбајн Млађи|Ханса Холбајна]] у Швајцарској из истог века, наглашена је његова већа аутономија нарочито када је реч о цртежима рађеним у креди различите боје. Избор овог мекшег цртачког материјала, наглашавање обриса и деликатнија обрада унутрашњих плоха, даје овим цртежима једну особеност и живахност наглашавајући њихову блискост са сликарством.

Код полихроматских техника креде и пастела цртеж портрета је одржао своју независност и у 19. веку. У 18. веку, [[Квентин де ла Тур]], [[Франсоа Буше]] и [[Жан Батист Симеон Шарден]] — сви ови уметници из Француске — били су међу главним носиоцима ових техника, па је и [[Жан Огист Доминик Енгр|Енгр]], који је живео у 19. веку и даље користио ове технике. У техници пастела портрет је био главни предмет ових дела.

У избору позе, технике и начина израде, на цртеж портрета, као и на друге уметничке форме, утичу опште стилске карактеристике сваке епохе. Тако је у [[барок]]у и [[рококо]]у у употреби сликарски приступ цртежу са нагласком на односе [[светло-тамно]], у [[Неокласицизам|неокласицизму]] поново доминира линија а јавља се и једна нова врста портретног цртежа у профилу који настаје тако што се на црном папиру нацрта или директно исече контура облика главе портретираног. Овде би се могло рећи да се ради о једној врсти колажа. Уметници с почетка 19. века, а по угледну на наслеђе из 15. века, још једном имају за циљ прецизност у извођењу детаља и пластичних ефеката. Њихови омиљени материјали су тврђа оловка и сребренка, коју су поново открили [[Романтизам|романтичари]].

::„Прво треба да сам учиш цртање најмање годину дана; затим треба да се придружиш уметничкој радионици неког мајстора с којим ћеш провести најмање шест година, како би савладао све занате уметности..,. и све време треба да црташ без прекида радним и нерадним данима.”

'''Цртеж''' је начин изражавања који је старији од писма, и он је графички приказ неког облика, неког предмета или појаве урађен помоћу графичких средстава - линије, мрље, тачке. Може да буде изведена као цртеж-студија или као кроки односно [[скица]].

Код других [[цртеж|цртачких техника]] је могуће гребањем или комбиновањем различитих средстава ([[туш (водена боја)|туш]], [[угљен]]...) добити сличне ефекте. Подлоге ([[папир]], [[дрво]], [[камен]], [[платно]], [[стакло]]...), као и цртачки алати ([[графит]], [[сепиа]], [[туш (водена боја)|туш]], [[четка]], перо, [[пастел]]...) могу бити веома различити, а једина сличност им је - цртачки елементи:

Технике које се користе при стварању неког цртежа називају се цртачке технике, и мада је најчешће једнобојан, цртеж може бити и у више [[боја]].

* ''Тонски'' - Ако је цртеж изведен тоновима - светлом и сенком, односно ''сликарски'' цртеж.

* [[Хемијска оловка]] -

* Joseph Meder, ''The Mastery of Drawing'', превод на енглески урадио Winslow Ames, 2 тома. (1978; изворно објављена на немачком, 1919; друго издање, 1923.) – Детаљно дело које се бави основним техникама и историјом цртежа.