Бранимир Ћосић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 26:
Ћосић је за живота објавио три књиге [[Приповетка|приповедака]] и три [[роман]]а, као и збирку [[интервју]]а са истакнутим писцима свога времена. Он припада групи писаца који су стварали у међуратном периоду. Међуратна књижевност је стварана са наглашеном, тенденциозном осећајношћу према животу обесправљених људи. Ћосић припада оној групи писаца која је дозревала у данима окупације у [[Први светски рат|Првом светском рату]], а која је своје идеале није видела у друштвено-политичком животу версајске [[Југославија|Југославије]]. Ћосић је своје књижевне узоре првенствено налазио у страној књижевности: ту су сва [[Стендал]]ова дела, дела [[Марсел Пруст|Пруста]], њихове монографије, као и монографије о [[Фјодор Достојевски|Достојевском]], [[Андре Жид|Жиду]] и [[Гистав Флобер|Флоберу]].
У књижевности се огласио 1922. године<ref>"Мисао", Београд 1922.</ref> причом „Убица сенке госпођице Марије“. Прве збирке приповедака „Приче о Бошковићу“ и „Египћанка и друге романтичне приче“, обележене су почетничким слабостима и књишком исконструисаношћу. Међутим, трећа збирка приповедака „Као протекле воде“ (1933), показује сазревање Ћосићевог талента. Ћосићево књижевно дело показује колико је он напора улагао да, као [[писац]], схвати пут свог идејног одређивања у односу на [[живот]] и његова кретања.
Издао је и три романа у којима је сликао престонички живот свога времена. То су „Врзино коло“ (1925), „Два царства“ (1928) и „[[Покошено поље]]“ (1933).
| |||