Википедија

Стефан Душан — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne izmene
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne izmene
Ред 26:
| вера = [[Православље]]
}}
'''Стефан Урош -{IV}- Душан Немањић''' (око [[1308]]. — [[Област Девол|Девол]], [[20. децембар]] [[1355]].), познат и као '''Стефан Душан''' или '''Душан Силни''', био је последњи српски краљ из династије [[Немањићи|Немањића]], владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и [[Цар Срба и Ромеја|први цар српске државе]]{{Напомена|Први [[Срби]]н који је крунисан за цара је био члан династије [[Војислављевићи|Војислављевића]], [[Константин Бодин]] (1081—1099) [[1072]]. године у [[Призрен]]у као [[Друго бугарско царство|цар Бугарске]].{{sfn|Благојевић|Медаковић|2000|p=68}}}}{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=211}}{{sfn|Стојановић|1927|p=82—8382-83, 103, 199, 204}}{{sfn|Логос|2017|p=296, 300-301 са напоменама 1466 и 1498}}, када га је на [[Васкрс]] [[16. април]]а 1346. године крунисао први српски патријарх [[Свети Јоаникије II|Јоаникије II]]. Душан је владао над новонасталим [[Српско царство|Српским царством]] 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти [[20. децембар|20. децембра]] 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.
 
Рођен је око 1308. године од оца [[Стефан Дечански|Стефана Дечанског]] и мајке [[Теодора Смилец|Теодоре Смилец]]. Душанов деда по оцу је српски краљ [[Стефан Урош II Милутин|Стефан Милутин]], а по мајци бугарски цар [[Смилец]].
Ред 49:
 
== Рођење и детињство ==
Душан је рођен као први син у браку српског престолонаследника Стефана Уроша -{III}- и бугарске принцезе Теодоре (или Смиљане). Обично се мисли да је Душан рођен око 1308. године. Извор за ту замисао је писање једног византијског писца ([[Нићифор Григора]]) да је Душан у време збацивања Стефана Уроша -{III}- са власти 1331. имао пуне 22 године.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=211}} Насупрот томе, примећено је да би једнако истинит могао бити и запис у Копорињском летопису у коме пише да је Душан рођен 1311/12.{{sfn|Стојановић|1927|p=82—8382-83, 103}}. Према енциклопедији Галици рођен је у Скадру.<ref>https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k206944q/f11.image.r=Pirot стр. 7</ref>
 
Када је краљ [[Стефан Урош II Милутин]] угушио побуну 1313. или 1314. године, наредио је да побуњени млади краљ [[Стефан Урош III Дечански]] буде ослепљен у [[Скопље|Скопљу]] (у [[средњи вијек|средњем веку]] је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан Урош III је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара [[Андроник II Палеолог|Андроника -{II}- Палеолога]] у [[Цариград]].<ref name=":0">{{cite news|url=http://www.telegraf.rs/vesti/902276-sve-o-caru-dusanu-najmocniji-srbin-ikad-da-li-bi-bio-gledaniji-od-sulejmana | title = Све о цару Душану - најмоћнији Србин икада | publisher = Telegraf.rs |date=20. 12. 2013. | accessdate=17. 7. 2015}}</ref>
 
После пет година боравка у Цариграду умро је млађи Душанов брат.{{sfn|Стара српска књижевност, III|1970|p=140—141140-141}} Душан је тако одрастао у Цариграду, који је у то време био највеће грчко и европско градско и културно средиште, примајући неизбрисиве утиске. Ти утисци и близина царског двора могли су у дечаку Душану покренути маштања о царској круни и царству које је после српски владар Стефан Урош -{IV}- Душан Силни покушао оживотворити. Породица Стефана Уроша III је у прогонству остала 7 година.{{sfn|Стара српска књижевност, III |1970|p=140, 142}}
 
На захтев [[Српска православна црква|Цркве]] Милутин допушта Стефану да се врати у [[Српско краљевство|Србију]] али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и [[Данило II (архиепископ српски)|архиепископа Данила]] постао нови краљ под именом Стефан Урош III, а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као „млађи краљ”.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=31}}
Ред 60:
{{главни чланак|Битка код Велбужда}}
[[Датотека:Detalj sa srpskim kraljiem Stefanom Decanskim i njegovim sinom Dusanom na ikoni Sv. Nikole (iz Barija) - u srebrnom okovu.jpg|мини|250п|Краљ Стефан Дечански са сином Душаном, на икони ''„Светог Николе”'' из 1327. године.]]
Вероватно са 15 година (најкасније 1326/27) Стефан Душан је као „млади краљ” добио на управу Зету. Млади краљ Душан се оспособљавао да влада и води војску у биткама. Зато су стварно управу у Зети вршили краљеви поуздани службеници који су послати на двор младог краља. Непосредно пре тога 1326. босански бан [[Стефан II Котроманић|Стефан -{II}- (IV) Котроманић]] је преотео Рашкој [[Захумље]]. Због тога и покушаја босанског бана да настави померање границе на исток сукоби су се наставили. Према једном запису „млади краљ” Душан се успешно супротставио четама босанског бана [[1328]]/[[1329]]. негде на Дрини или доњем Лиму.{{sfn|Логос|2017|p=288, 293}} У јулу [[1330]]. Стефан Душан је командовао изгледа главним нападом у [[битка код Велбужда|бици код Велбужда]] и лично одсекао главу цару Михаилу Шишману.{{sfn|Логос|2017|p=288—289288-289 са напоменом1428}}
 
Веома се мало зна који су се људи налазили на двору младог краља. Помињу се војвода Младен, војвода Војин и челник Ђураш. О њиховим службама се ништа не зна на двору младог краља, који је био на обали реке Дримца. Рушевине су касније спомињане као царски двор (''corte del imperador''). Млади краљеви су издавали повеље о поседима на својим територијама, као што потврђује једна од врањинских повеља у којој владар помиње дарове када још није био краљ. Како су године пролазиле Душан је постајао све старији, издржљивији и осамосталнији.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=32}}
 
Мало после крунисања је умрла Душанова мајка, а Стефан је постао удовац. Краљица Теодора је сахрањена у Бањској, зедужбини краља Милутина. Године 1323. је Стефан Дечански нашао невесту Бланку из Јужне Италије, ћерку Филипа Тарентског, али преговори су прекинути јер Стефан Дечански није хтео да прихвати [[католицизам]] и папску јурисдикцију. На територији младог краља се могу издвојити три целине, које су се развијале. Главна је била Зета са градовима, која је била доста урбанизована. Економски градови су били Котор, Будва, Улцињ, Бар и Скадар. У језгру Зете, у долинама реке Мораче, налазила се тврђава Медун и значајно насеље Подгорица. Душан је владао градовима на обали, али не потпуно, јер су се на челу града налазили кнезови, које је сам владар бирао и давао им степен аутономије. Посредна је била власт младог краља и на сточарима Власима и Арбанасима, који су населили област изнад Скадарског језера и планине које окружују и Метохију.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|pp=33—3433–34}}
 
Априла 1326. године, Душан је тражио да не шаљу бродове против Брајка Бранивојевића, који је његов човек. Дубровчани упућени у односе синова Брајка и Душана се нису обазирали на ту поруку, али су после постали попустљивији. Само недељу дана од тога Душан је затражио да се уздрже од напада на Брајка и дошао је на границу код Дубровника са војводама Младеном и Војином, примио је дубровачко посланство и преговарао је са њим. Тада је вероватно имао осамнаест година и учествовао је у државничким пословима. Дубровачки посланици су позвали Душана на посету Дубровнику, али је захтев био одбијен. Преговор је био о офанзиви Бранивојевића. Брајко је био заробљен, а Душан је молио да Дубронивк ослободи жену Брајка, ћерку војводе Војина. Осталој двојици Бранивојевића није помогла ни млетачка интервенција. Брајко је остао у затвору до новембра, када је убијен. Преостао је само Браноје, који се држао до јула када је нашао уточиште на српском двору. Био је затворен и премештен у которску тврђаву, где бива убијен.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=38}}
 
Фебруара 1327. године је Дубровник забранио да се извози роба у Србију, а краљ је оштро поступио према трговцима. Овог пута је Дубровник позвао Венецију да посредује. Дубровник је послао посланике Стефану Дечанском, али без резултата. У септембру је започет мање познат рат који је трајао годину дана. Познато је да су у том рату учествовали Которани, који су тада бирали ратне заповеднике. Познато је и да је краљева војска повратила изгубљену земљу. Са Пељешца је отета дубровачка стока, која је враћена тек након мира у лето 1328. године. Которани су правили велике штете да су после мира морали да плате Дубровнику 2 500 перпера. У јесен 1328. године је папа именовао которског клерика Сергија Болицу за бискупа, а грађани га нису пустили у град и затворили су његову браћу и синовце. Током рата је Дубровник вратио мање изгубљене територије, док је Стјепан II, већ 1326. године додао Хум у своју титулу као „кнез Хумске земље”, између ратовања Стјепана II и Стефана Дечанског скоро па се ништа и не зна. У једној повељи Стјепана 1329/1330. године говори о томе како га је спасао један његов властелин на бици код Раса (Рашка), који му је дао коња и тако је Стјепан побегао. То је први податак о Душановом учешћу у рату, тада је имао двадесет година. Нису јасне територијалне промене у рату 1327—1330. године. Невесињски крај је вероватно потпао под српску власт. То се види по положају властелина Познана Пурћића, који је 1327. године дошао у Дубровник као посланик босанског бана, а већ 1330. године се спомиње међу људима за које се заузимао „млади краљ”.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|pp=39—4039–40}}
 
Године 1330. је Стефан Дечански покушао да прошири територије у Македонији и опседао је Охрид, али безуспешно. После тога су бугарски и византијски цар склопили савез против Србије. Српске и бугарске снаге су се сукобиле 28. јула недалеко од Велбужда. Стефан Дечански је имао најамнике из Шпаније, који неки нису ни стигли на време, а бугарски цар Михајло Шишман помоћне одреде Татара и Влаха, а један одред је предводио Душан, за кога Данилов каже да се прославио у том рату. Касније Душан у свом законику хвалисаво помиње ову битку. Српском победом су отклоњене и опасности, у Бугарској је постављен син из првог брака погинуло цара и сестре Стефана Уроша III, а византијски цар се повукао у Македонију, када је сазнао да су Срби победили.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=41}}
Ред 82:
На неки начин Орбин покушава да баци кривицу на Стефана Уроша III Дечанског због тога што је имао са [[Марија Палеолог, краљица Србије|Маријом Палеолог]] сина [[Симеон Синиша Немањић|Синишу]] којег је по наговору краљице Марије почео да припрема за престолонаследника, док је према Душану одједном охладнео. Веома сличну верзију износи и [[Нићифор Григора]].<ref name=":0" /> „Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега”. Ипак, то треба узети са резервом, основни покретач пада Стефана Уроша III није био Душан, већ властела незадовољна због понашања Стефана Уроша III након Велбужда када он није искористио велику победу и није допустио својој властели задобијање нових територија и пљачку.
 
Сукоб између оца и сина су већ запазили суседи 1331. године, када је краљ хтео од Дубровчана да му се уступе шест галија, што му Дуброчвани никад ниси ни изручили. Крајем јануара дошле су до њих вести, које су почетком фебруара писали обојици краљева, како је Дубровчанима жао да је дошло између њихове свађе. Исте те године, Стефан Дечански долази у Душанову земљу и разара град Скадар, а мали краљ бежи преко реке Бојане. Почетком априла Дубровчани су писали краљу и младом краљу да преговарају о миру. Мир је склопљен половином или у другој половини априла. Ово је изазвало и несигурност међу трговцима.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=42—4342-43}}
[[Датотека:Цар Душан у Дубровнику.jpg|мини|300п|„Долазак цара Душана у Дубровник” дело [[Марко Мурат|Марка Мурата]].]]
Почетком маја 1331. године, су му Дубровчани опет писали писмо да дође и посети Дубровник. У Дубровник је дошао 10. маја, са својом пратњом и стражом, а Дубровнчани су га дочекали као и сваког великог госта. Разлог Дубровчана да га позову, јесте био да се договоре да плати дугове око украдене тканине око Св. Срђа. Душан је обећао да ће да плати дугове, али се то никада није десило. Почетком августа су Дубровчани подсетили Душана да плати обећане дугове и да ће се жалити његовом оцу, краљу. То је био и последњи пут да је Душан био под влашћу свог оца. Касније је Душан одлучио да оде из Србије и позвао је своје ближње људе да пођу са њим, што су они одбили. Њима је анонимни писац написао опредељење: „Боље имати гров у својој земљи, него бити роб или дошљак у туђини” и, ако оде: „Тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру.”.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=43—4443-44}}
 
[[Иван Јастребов]] пише да цар Душан, док је живео у Скадру, није имао посебних палата, али његова летња резиденција коју му је отац једном развалио као казну за његово слободоумно понашање према оцу није се одликовало нарочитим сјајем. Та резиденција је била на обали реке Дрима између [[Дањ]]а и села Бушата, код месташцета које се звало Космач. Ту су касније биле и бушатлијске паше, а резиденција је изграђена од облутака из реке Дрима.<ref>{{Cite book|last=Јастребов |first= Иван |authorlink= |title= Стара Србија и Албанија, pp. 124., 125. |year=2018 |url= |publisher= Службени гласник |location= Београд |id= }}</ref>
 
== Владавина краља ==
Ред 94:
<blockquote>„Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обе Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац” ([[Мавро Орбин]])</blockquote>
 
Тада је Душан одлучио да остане у Србији и да свргне оца. Августа 21. цар Душан креће из Скадра са својом малом војском у Неродимље, у замак у којем је његов отац боравио. У близини се налазила тврђава Петрил, која је служила као прибежиште у случају опасности. Краљ је успео да побегне у тврђаву Петрич, а његова породица је била у рукама Душана. После неког времена краљ није могао да пружа дужи отпор, тако да се предао, а Душан је крунисан за краља 8. септембра 1331. године у храму близу тврђаве Сврчина. Анонимни писац помиње да је Стефан Дечански одводен у тврђаву Звечан на северу Косовског поља и да тамо буде чуван, док се не измири и да га је тамо задесила смрт. Григорије Цимблак има другачију тенденцију, он исто тврди да је одвеђен у Звечане, али да је за смрт крив његов син. Нићифор Григора наводи да је исто одведен у тврђаву Звечане, али да су га тамо задавили великаши, без Душанове воље. Нису познате насилне промене на српском престело, тек много касније су се појавиле почетком или крајем 15. века, које је написао Григорије Цамблак, и у споменима Консантина од Островице, касније ратник пољског владара (вероватно Хусар).{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=44—4644-46}}
 
=== Крунисање Душана ===
[[Датотека:Coronation of Emperor Dušan, in "The Slavonic Epic" (1926).jpg|мини|300п|„Крунисање цара Душана” дело чешког сликара [[Алфонс Муха|Алфонса Мухе]] из циклуса словенске епопеје]]
Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа [[Данило II (архиепископ српски)|Данила -{II}-]] у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила -{II}- да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.{{sfn|Логос|2017|p=290—291290-291, 296-297 са напоменама 1439 и 1471 }}{{sfn|Руварац|1934|p=41—4541-45}}
 
<blockquote>„И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова” (Данилов ученик)</blockquote>
Ред 116:
Борба између Стефана и Душана је спречила да Србија интервенише у унутрашње прилике у Бугарској, где је са трона збачен њихов рођак [[Јован Стефан]].{{sfn|Fine|1994|p=274}} Са новим бугарским царем [[Јован Александар|Иваном Александром]] су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан [[Стефан II Котроманић]] је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326. године после сукоба са [[Бранивојевићи]]ма. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном.<ref>{{Cite book|last=Ћирковић| first = Сима|authorlink = Сима Ћирковић| title = Лексикон српског средњег века| url = https://books.google.rs/books?id=AypYAAAAMAAJ|year=1999|p=747}}</ref>
 
Српка освајачка политика према југу је зависила од Бугарске. После битке код Велбужда, на престо бугарске је Стефан Дечански поставио своју сестру Ану и њеног прворођеног сина Ивана Стефана, али већ у пролоће су се 1331. године побунили бугарски бољари и поставили њеног прворођеног сина Ивана Стефана, Шишмановог зета који је првобитно владао у области Ловеча, а односи између Душана и њега су били добри. Хтео је мир са Србијом како би се фокусирао на проширење ка југу. Душан је такође имао добре односе са Бугарском, будући да је Душану жена трновска принцеза.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=64—6864-68}}
 
[[Датотека:Car Dušan i carica Jelena, Manastir Lesnovo, XIV vek.jpg|250п|мини|лево|Цар Душан и царица Јелена, Манастир Лесново, XIV век]]
Ред 131:
Владавином цара Андроника III Палеолога долази до успона Византијског царства. Андроник III је успео да поврати изгубљене територије на које се царство распало након што су крсташи освојили Цариград 1204. године. Хаос је повратио 1329. године, Лезбос 1335/6. године, Тесалију до 1336. године и Епир до јесени 1340. године.<ref>{{Cite book|ref=harv| last=Nicol| first = Donald M.|authorlink = Donald M. Nicol| title = The Last Centuries of Byzantium, 1261—1453| origyear=1972|year=1993| location = Cambridge| publisher = Cambridge University Press| url = https://books.google.com/?id=y2d6OHLqwEsC|p=214}}</ref> Године 1336. у Радовишту дошло је до другог сусрета српског краља и византијског цара. Непознато је о чему су двојица владара овом приликом разговарали.<ref>{{Cite book|last=Николић| first = Дејан|authorlink = Дејан Николић| title = Сви владари Србије|year=1996| publisher = Народна библиотека „Ресавска школа”| url = https://books.google.rs/books?id=LmctAQAAIAAJ|p=106}}</ref> Након овог разговора 19. децембра 1337. умро је српски архиепископ, Данило II, а на његово место је већ 3. јануара 1338. постављен Јоаникије, који је пре тога био на световној дужности логотета.<ref>{{Cite book|last=Ђуричић| first = Милан|authorlink = Милан Ђуручић| title = Српска књижевност прве половине XIV века|year=1885| publisher = Штампарија нанредне странке| url = https://books.google.rs/books?id=Tqaljp6f0T0C|p=36}}</ref>
 
Изгледа да је Душан обуставио освајачке акције, због опасности на северу. Чак пошто је једном победио Угре, долазило је и даље до сукоба. Године 1338. је угарски краљ одлучио да опет нападне Србију и упао је у српску територију јужно од Саве, а већ крајем године та иста угарска војска се повукла. У писму које је Бенедикт XII упутио краљу Карлу Роберту пише како овај стално ратује са паганима и шизматицима. За Душана је ова граница представљала споредни фронт, док је главни фронт био на југу.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=69—8169-81}}
 
=== Зачетак византијског грађанског рата ===
Превирања у Византији дала су Душану прилику да обнови своју освајачку политику. Цар Андроник III Палеолог преминуо је 15. јуна 1341. године. Његов легални наследник био је Јован V Палеолог. Пошто је престолонаследник био веома млад поставило се питање регентства, а највероватнији кандидат за ово место био је Јован Кантакузин, један од најзначајнијих сарадника преминулог цара. Противник оваквом решењу била је царица Ана Савојска. Првих дана октобра 1341. године Алексије Апокавк, један од најзначајнијих присталица Ане Савојске, искористио је Кантакузинов одлазак из Цариграда да се обрачуна с његовом присталицама. Дана 26. октобра 1341. Кантакузин је такође отворено изразио своје непријатељство тако што се у Дидимотици прогласио за цара. Стефан Душан је на промену у Цариграду реаговао тако што је почео са припремама за нове походе. Забележено је да је куповао оружје у Млецима 1341. који су такође дозволили пролаз Душанових 300 најамника преко територија Млетачке републике. Душанов поход забележио је Јован Кантакузин. По њему је Душан, сазнавши за смрт византијског цара, напао део Македоније који је још увек био под византијском влашћу, прошао је поред Солуна и стигао до села Крићани. Јован Кантакузин је тада послао Душану посланике и ранији мир је био обновљен.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=83—8683-86}}
 
=== Савез са Јованом Кантакузином ===
Проглашењем Јована Кантакузина за цара 26. октобра 1341. у Дидимотици почео је у Византији грађански рат. Кантакузин провео зиму 1341/42. у Дидимотици, спремајући се за ратне операције. У пролеће је намеравао да нападне Солун, град од изузетног стратешког значаја. Уз помоћ својих присталица успео је да преузме град Мелник од Хреље, великаша који је држао област дуж реке Струме до њеног ушћа код Христопоља. Хреља је ипак приликом похода на Солун био на Кантакузиновој страни. Међутим, Кантакузинов план да освоји Солун је пропао јер је превагу у граду однела странка зилота која је била против Кантакузина. Пошто је увидео да губи подршку у Византији, Кантакузин је одлучио да са најоданијим присталицама оде у Србију и затражи помоћ од српског краља. На Вардару се састао са Јованом Оливером, једним од најмоћнијих великаша у Србији, са којим је био у добрим односима још од састанака Андроника III са краљем Душаном. Сусрет између српског краља и Јована Кантакузина одиграо се у месту Пауни, код Приштине. О току преговора сведочанства су оставили сам Јован Кантакузин у свом мемоарском делу и византијски писац Нићифор Григора. У Паунима је највероватније договорено да сваки од савезника задржи оне градове које у предстојећој борби буде освојио.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=111}}
 
После преговора Јован Кантакузин се са српским одредима које му је дао Душан упутио ка Дидимотици. Успут је покушао да освоји Сер, али је српску војску захватила болест од које су страдали многи заповедници и велики број војника, те су морали да се врате у Србију. Док је Кантакузин боравио око Сера, његов противник, велики дукс Алексије Апокавк, запречио му је пролаз ка Дидимотици па се Кантакузин окренуо ка Водену који је српски краљ већ био заузео тако што је поткупио житеље града. Одатле су се савезници вратили у Србију.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=112—113112-113}}
[[Датотека:John VI Kantakouzenos.jpg|320п|мини|лево|Јован Кантакузин председава синодом]]
Цариградско регентство са Аном Савојском на челу покушавало је да дипломатским путем убеди Душана да прекине пријатељство са Кантакузином и да га преда или барем заточи. Иако је регентство понудило знатне територијалне уступке, Душан на ово није пристао. Регентство ипак није губило наду, те је дипломатску иницијативу преузео Алексије Апокавк. Договорен је састанак у Амфипољу до кога на крају ипак није дошло вероватно због због смрти Хреље који је требало да буде посредник. Душан је одмах заузео Хрељине поседе, а нарочиту пажњу посветио је Струмици и Мелнику. Цариградско регентство је такође покушало да раскине савез између Душана и Кантакузина и посредством бугарског цара Јована Александра, али ни ови покушаји нису уродили плодом.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=113—114113-114}}
 
Крајем 1342. посланство из Тесалије се састало са Јованом Кантакузином и том приликом је изјавило да су великаши ове области спремни да признају Кантакузина за цара, што је Кантакузин спремно прихватио.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=114}}
Ред 154:
Тријумфални улазак Јована Кантакузина у Верију и одлазак краља Стефана Душана из табора значили су раскидање њиховог савеза, али ниједна страна није била спремна да отпочне отворена непријатељства. После Кантакузиновог одласка у Верију, Душан се вратио у Србију где је започео изградњу своје задужбине, манастира Свети арханђели код Призрена. Међутим, и даље је будно пратио збивања у суседној Византији и заузео уздржан став како према Кантакузину тако и према понудама које су стизале из Цариграда, на које је одговарао да не може први раскине савез и да постане пример велике несреће и одмах предмет људског подсмеха.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=124}}
 
Јован Кантакузин је после одласка у Верију планирао да заузме Солун, али због снажне одбране то није могао да изведе. Душан је тад искористио прилику и ступио је у преговоре са Михајлом Мономахом, заповедником Солуна и покушао да га наговори да што пре нападне Кантакузина. Мономах и његове присталице су се надале да ће и Душан убрзо кренути у напад, па су се спремали за окршај. Увидевши опасност ситуације у којој се нашао, Кантакузин је одлучио да се што пре врати у Верију. При повратку, морао је да се задржи на Вардару где се с једне стране реке налазила српска војска, а из Солуна је кренула друга војска под заповедништвом Алексија Апокавка. Кантакузин је успео да се повуче уз један мањи сукоб са српским одредима. До ескалације сукоба тада није дошло јер су се обе стране понеле уздржано. Алексије Апокавк појачао је дипломатску активност слањем посланстава у Верију и српском краљу, али није постигао значајнији успех.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=447—479447-479}}
 
Душанове активности према Кантакузину у ово време биле су врло интензивне — покушао је да га зароби на превару у два наврата, али му то није пошло за руком, те је одлучио да уђе у отворени сукоб.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=128}} Послао је изасланике у Верију да раскину савез и известе Кантакузина да ће се Душан свом снагом борити на страни цариградског регентства. Можда је појачана дипломатска активност цариградског регентства убрзала Душанову одлуку. У преговорима су посредовали и Млечани. Марино Винијер, млетачки поклисар у Србији, послао је извештај у Млетачку републику августа 1343. године у ком се говори да је дошло до споразума између цариградског регенства и српског краља.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=129}}
Ред 160:
Кантакузин и његове присталице нашле су се у тешком положају. Кантакузин је морао да потражи новог савезника и селџучки емир Умур, господар Смирне, био је један од кандидата. Емир се одазвао Кантакузиновом позиву и послао му у Солунски залив флоту која је бројала, према неким изворима 200, а према другим, опет, 300 бродова. Код Солуна је бродове дочекао Кантакузин те су заједничким снагама напали снажно утврђени град, али ни овога пута опсада није успела. У јесен исте године борбе су се пренеле у Тракију. Кантакузин је заузео тврђаве Света Ирена и Повизд на јужним падинама Родопа. Ту му је пришао војвода Момчило који је до тада био у служби српског краља.<ref>{{Cite book|last=Бугарска академија наука|authorlink = Бугарска академија наука| title = ИСТОРИЯ НА БЪЛГАРИЯ ТОМ IV| url = https://books.google.rs/books?id=5pMeAAAACAAJ|year=1994|p=41}}</ref>
 
У пролеће 1344. Умур је морао да се врати у Смирну, што је знатно утицало на Кантакузинов положај.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=450—452450-452}} Душан се са главнином војске налазио код Зихне коју је нешто раније заузео. Вероватно је у то време освојио и неке околне градове. Пролеће 1344. године Душан је провео у Зихни у ишчекивању даљих дешавања у грађанском рату у Византији. У другој половини маја 1344. године одиграла се битка код Стефанијане у којој су Селџуци потукли српске коњанике под командом војводе Прељуба.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=459}}
 
Душан је у јесен 1344. боравио у југоисточној Македонији, а почетком зиме вратио се у Србију. Вероватно је целу зиму провео у Србији у припремама за одлазак на пролеће у југоисточну Македонију одакле је могао да прати дешавања у суседној Тракији где се одигравала завршна фаза византијског грађанског рата. Привучен понудама цариградског регентства, убрзо се и војвода Момчило окренуо против Кантакузина и почео је нападати Кантакузинове поседе у Тракији. У касно пролеће 1345, емир Умур је са 20.000 коњаника прешао у Тракију где се придружио Јавану Кантакузину и Дидимотици. Заједничким снагама, прво су 7. јуна 1345. године потукли војводу Момчила у бици код Перитеориона у којој је Момчило и погинуо. Четири дана касније, 11. јуна 1345, у Цариграду је био убијен велики Кантакузинов непријатељ, Алексије Апокавк. Јован Кантакузин каже да ми је следећи циљ био Душан који је опседао град Сер и довео га у веома тешку позицију.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=142}} Кантакузин је Душанu послао изасланике са захтевом да се повуче из околине Сера, међутим, Душан се повукао још пре доласка посланства. Охрабрен позивима својих присталица и смрћу свог заклетог непријатеља, Алексија Апокавка, Кантакузин је почео да верује да има реалне шансе да брзо освоји град, тако да је он с највећим делом војске кренуо ка Цариграду, али када је стигао увидео је да су се присталице регенства већ консолидовале и да није прави тренутак за напад. Потом је одлучио да се врати на запад, док је Умур отишао у Малу Азију.
Ред 179:
 
=== Душанов царски циљ ===
Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију. Сима Ћирковић сматра да је Душанова царска идеологија у почетку била слична оној коју су имали и бугарски цареви, а то је подразумевало учествовање у царевању, па се Душанов однос према Византији у периоду савеза са Кантакузином може посматрати као нека врста савладарства. Ипак, почев од 1347, када се односи између Кантакузина и Душана погоршавају, па до 1350, када је Душан постао савезник Јована V, српски краљ више није био учесник у царевању већ је постао противцар.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=158—159158-159}}
 
О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. Такође је први који је издавао простагме, врсту исправа карактеристичних за византијске цареве. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице. У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове. У грчким повељама он се потписује као самодржац Србије и Романије. Значајно је и то што у својим исправама Душан увек на првом месту наводи Србе и Србију јер су они били најјачи ослонац његове власти. Ограничење његове титуле види се по томе што се он никада не назива царем Ромеја, иако је држао велики део царства под својом влашћу. Промена титуле одразила се и у раду ковница. На новцу се јавља царска титула на српском или латинском језику и те серије новца су биле бољег квалитета.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=161}} Нова титула имала је извесног утицаја и на приказивање царске породице на фрескама. У ранијим приказима у средишту је Урош кога окружују родитељи, а након крунисања је у средишту Стефан Душан по узору на византијску иконографију.
 
Након крунисања, Душан је почео да додељује истакнутој властели највиша византијска достојанства кесара, севастократора и деспота.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=170—177170-177}}
[[Датотека:Coin of Emperor Stefan Dušan.jpg|190п|мини|десно|Душанов сребрни царски динар]]
 
Ред 189:
Прва реакција на Душаново крунисање која је дошла из Византије била је реакција Јована Кантакузина,{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=166}} који се крунисао за цара у Хадријанапољу 21. маја 1346. године. Крунисање је обавио јерусалимски патријарх Лазар. Званична реакција Византије и васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је васељенски патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Инспиратор овог чина по свој прилици био је Јован Кантакузин.<ref>{{Cite book|last=Јевсевије| first = Поповић|authorlink = Јевсевије Поповић| title = Од 1054 до 1912| url = https://books.google.rs/books?id=5TlAAQAAMAAJ|year=1912|p=44}}</ref>
 
С друге стране, реакција Јована V је била сасвим другачијег карактера који је крајем пролећа 1351. склопио споразум о савезништву са Душаном. У јулу 1351. Јован V је издао повељу манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан. Овде је византијски цар свакако признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану V призна титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.<ref>{{Cite book|last=Државна штампарија| title = Прилози за књизевност језик, историју и фолклор, Томови 65-66| url = https://books.google.rs/books?id=f7SxdB2vTC4C|year=1999|p=8—98-9}}</ref>
 
Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима (rex) при чему је у другом случају додаван епитет Raxie et Grecorum (Рашке и Грчке).<ref>{{Cite book|last=Динић| first = Михаило|authorlink = Михаило Динић| title = Душанова царска титула у очима савременика| url = https://www.scribd.com/doc/316958628/Mihailo-Dinic-Dusanova-Carska-Titula-u-Ocima-Savremenika|year=1951|p=87—11887-118}}</ref>
 
[[Датотека:Dusan Decani porodicna.jpg|мини|десно|Цар Стефан Душан, фреска из [[Манастир Високи Дечани|манастира Дечани]].]]
Ред 218:
Крајем 1350. српски цар је стигао под бедеме Солуна и одмах упутио Јовану Кантакузину предлог да се састану и да обнове уговор о миру. Јован Кантакузин је оставио детаљан приказ ових преговора. Први је говорио Стефан Душан. Навео је шта је све учинио за Кантакузина и позвао га да обнове раније пријатељство. Том приликом је рекао: Ако те стварно жалости што сам присвојио неки део државе Ромеја, онда треба да имаш на уму да и сам имаш много пута, више присвајајући од исте оно што другом припада.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=526}}
 
Кантакузин је потом преузео реч. Он се прво захвалио Душану за учињена добра, али је потом изнео низ оптужби на његов рачун. Душан је потом предложио да свако задржи оно што има. Кантакузин је то одбио, па је договорено да се сутрадан поново састану. Пошто је увидео да Душан не жели да попусти, Кантакузин је запретио ратом. Душан је настојао да се пронађе решење поделом територија, али оно по свему судећи није постигнуто. Јован Кантакузин извештава да је прво склопљен уговор по коме би Зихна, Сер, Струмица, Мелник, Касторија припали цару Стефану Душану, док би остале територије биле враћене Византији.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=534}} Кантакузин даље наводи да је Душан сутрадан раскинуо овај уговор под утицајем неких људи из његове пратње који су те ноћи успели да га на то наговоре.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=536—540536-540}}
 
Војске српског цара и Јована Кантакузина сусреле су се код Солуна и дуго су стајале једна насупрот другој. Стефан Душан је поново послао изасланике Кантакузину са предлогом да свако задржи оно што има. Овај је поново одбацио овакав предлог. Очигледно да у овом тренутку ниједан војсковођа није био потпуно уверен у своју победу, па су се војске разишле. Јован Кантакузин је убрзо из Солуна отишао у Цариград, а у Солуну је оставио Јована V.<ref>{{Cite book|last=Ђук| first = Ружа|authorlink = Ружа Ђук| title = Serbia and Venice in the 13 th and the 14 th centry| url = https://books.google.rs/books?id=CbZBAAAAYAAJ|year=1986|p=69}}</ref>
Ред 229:
До Јована Кантакузина су стизале лоше вести из Солуна, али није могао да реагује јер је ратовао са Ђеновљанима. Јован V је у Солуну био у тешком положају. Српска војска налазила се надомак града, па је цар одлучио да послуша противнике Јована Кантакузина и да склопи споразум са Стефаном Душаном. Млади цар је страховао и од завереничких планова Јована Кантакузина и његових синова, Матије и Манојла. У то време му се као савезник понудио Стефан Душан и визнтијски цар је после дужег колебања пристао на савез. Договорено је да Јован V пошаље као таоца своју супругу Јелену и да се ожени Теодором, Душановом свастиком.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=281}} Споразум је постигнут крајем пролећа 1351. године. Јован V је желео да уз помоћ српског цара преузме власт, а српски цар је планирао да настави са освајањима византијске територије16. Изгледа да је главна обавеза цара Душана била пружање војне помоћи Јовану V у борби против Јована Кантакузина. Кантакузин је био благовремено обавештен о овим дешавањима, али није могао да реагује јер је и даље ратовао са Ђеновом. Како би спречио остварење овог уговора, позвао је Ану Савојску да утиче на свог сина. Ана Савојска је стигла у Солун у лето 1351. године и успела је да смири ситуацију.<ref>{{Cite book|last=Државна штампарија| title = Прилози за књизевност језик, историју и фолклор, Томови 65-66| url = https://books.google.rs/books?id=f7SxdB2vTC4C|year=1999|p=9}}</ref>
[[Датотека:John V Palaiologos.jpg|210п|мини|лево|Јован V Палеолог, минијатура из 15. века]]
Ипак затишје је било само привремено. Јован V није био задовољан својим положајем у Солуну и од Јована Кантакузина је тражио Енос и неке тврђаве на трачкој обали, области које су биле део апанаже Матије Кантакузина. Почетком фебруара 1352. Јован V је дошао у Цариград. Како Матија Кантакузин није дошао у град, Јован Кантакузин је морао да испуни захтеве свог зета и да му преда Енос и Дидимотику. Јован Канткаузин је страховао од нових сукоба између Јована V и Матије Кантакузина па је послао једно изасланство у Дидимотику, али до споразума није дошло јер Јован V није хтео да призна самосталан положај Матије Кантакузина. Било је само питање времена када ће доћи до нових сукоба. Јован V планирао је да у помоћ позове Османлије, али му Сулејман, Орханов син, није изашао у сусрет. Јован V је и без турске помоћи напао Хадријанопољ, седиште Матије Кантакузина. Освојио је већи део града, али брза акција Јована Кантакузина приморала га је да се повуче ка Дидимотици. Из Дидимотике он је нападао градове који су припадали његовом тасту. Ипак за озбиљну борбу била му је потребна помоћ са стране. Од српског цара је затражио помоћ позивајући се на уговор склопљен 1351. године. Душан је послао помоћ када му је као талац предат царев брат, деспот Михајло Палеолог. По Јовану Кантакузину, Душан је послао под командом казнаца Бориловића 7.000 коњаника, а по Нићифору Григори 4.000. Јован Кантакузин даље тврди да је помоћне одреде Јовану V послао и бугарски цар Иван Александар. Сукоб који је био на помолу покушао је да спречи патријарх Калист, али није постигао никакав резултат. Јован Кантакузин је успео да добије помоћ од Турака који су послали војску од 10 или 12 хиљада људи. Срби и Бугари су из Дидимотике кренули ка Емфитиону, тврђави недалеко од Дидимотике, где су изненада наишли на Османлије. Бугари су се спасили бекством у Дидимотику, а Срби су заједно са Ромејима напали Османлије,{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=290}} међутим, бројчано надјачани, Срби и Ромеји претрпели су пораз. Велики број српских војника је изгинуо, а један део са казнацом Бориловићем је успео да се спасе.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=287—292287-292}}
 
После ове битке положај Јована V се значајно погоршао па је он покушао да успостави мир са Јованом Кантакузином, али до резултата није дошло. Крајем 1352. Јован је напустио Дидимотику и отишао на Тенедос.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=290}}
Ред 244:
 
=== Душан и Турци ===
У делу Нићифора Григоре сачуван је податак да је Душан упутио османском султану Орхану посланство нудећи своју кћер за невесту једном од његових синова. Орхан је прихватио понуду, али је његово посланство пресретнуто чиме су везе прекинуте.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=278—279278-279}} Верује се да 1351. Душан није могао бити свестан турске опасности и да је ово пре свега учинио како би Османлије употребио у борби против Вузантије.
 
Убрзо ће турско присуство на Балкану постати све осетније. Исте године када је вођена битка код Емфитиона, Турци су заузели тврђаву Цимпе на европској страни Хелеспонта. Затим су после катастрофалног земљотреса који се десио 1/2. марта 1354. заузели и Галипоље. Стефана Душана је пре свега узнемирио пораз српских одреда код Емфитиона, али он није могао да предузме значајније акције у том правцу јер је последњих година владавине био заузет борбама са Угарском краљевином на северној граници Српског царства. Стефан Душан се током сукоба са Угарском приближавао папској курији, али не само због сукоба са Угарима, већ и да би заједно са папом био организатор хришћанске борбе против Османлија.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=296}} Душан је очекивао да ће га папа именовати капетаном хришћанске војске уколико српска црква буде прихватила ту унију.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=298—299298-299}} До реализације ових планова на крају ипак није дошло.
 
=== Душан и Света гора ===
Ред 255:
 
=== Последње године и смрт ===
По окончању сукоба са Угарском, Душан се окренуо јужним крајевима своје државе. Зиму 1354/55. провео је у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију. Његова сестра, Јелена, била је удата за Малдена Шубића, хрватског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина. На овом подручју су се сукобљавали интереси Млетачке републике и Угарске, па је 1355. дошло до рата. Уз помоћ хрватског бана Николе Банића угарски краљ је заузео Омиш. Јелена је још увек држала Клис и Скрадин, али како је ситуација била тешка затражила је помоћ од свог брата. Душан јој је послао своје ратнике: вођа немачких најамника Палман запосео је Клис, а војвода Ђураш Илијић Скрадин. Млечани су нудили Душану велики новац на име откупа ових градова. Међутим, иако су српски одреди запосели ове градове, нису постојале реалне могућности да се они одрже. Због тога је Душан овластио Ђураша Илијића да преда Скрадин Млечанима уколико види да је одбрана немогућа, што је овај и урадио 10. јануара 1356. Такође почетком 1356. Никола Банић је заузео Клис за угарског краља.<ref>{{Cite book|last=Ђук| first = Ружа|authorlink = Ружа Ђук| title = Serbia and Venice in the 13 th and the 14 th centry| url = https://books.google.rs/books?id=CbZBAAAAYAAJ|year=1986|p=65—6665-66}}</ref>
[[Датотека:Grave of Emperor Dušan.jpg|десно|мини|Гроб цара Душана у манастиру Светих Арханђела у Призрену]]
О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена.{{sfn|ВИИНЈ|1986|p=293}}<ref>{{Cite book|last=Рајић| first = Милан|authorlink = Милан Л Рајић| title = Српски пакао у комунистичкој Југославији: трилогија комунистичких злочина| url = https://books.google.rs/books?id=GzEFAAAAMAAJ|year=1975|p=151}}</ref> Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Дјаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије. Икономидис претпоставља да је пред крај владавине и живота Стефана Душана дошло до новог сукоба између Србије и Византије који је по свој прилици трајао до 1363. године
Ред 278:
На обликовање Законика огроман утицај је имало византијско право. То се најбоље огледа у начелу законитости које је пренето из византијског права. Ово начело прописује се у више чланова. Питање је коликог је утицаја ово начело имало у пракси.<ref>{{Cite book|last=Стојичић| first = Слободанка|authorlink = Слободанка Стојичић| title = Србија 1804—2004: друштво, економија, држава, право, политика, култура, религија : зборник радова са научног скупа одржаног 20-23. октобра 2004. године на Правном факултету у Нишу| url = https://books.google.rs/books?id=GRElAQAAIAAJ|year=2005|p=325}}</ref>
[[Датотека:Dušanov zakonik, prizrenski rukopis.jpg|220п|мини|лево|Душанов законик]]
Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти. Сигурно се примењивао за време Душановог наследника, цара Уроша. Није познато да ли је имао примену током последњих деценија српске средњовековне државе. Са коначним падом српске средњовековне државе под турску власт сузило се подручје на коме су се могле применити одредбе Законика. Простора за његову примену било је у малим аутономним областима под млетачком влашћу као што су Грбаљ и Паштровићи. О практичном значају сведочи постојање три рукописа из овог подручја, али и језичко и терминолошко прилагођавање актуелним приликама.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=242—243242-243}}
 
[[Душанов законик]] (у старим преписима се назива '''''Закон благовјернаго цара Стефана''''') је, уз [[Законоправило]]<ref>{{Cite web|url=http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:nomokanon | title = Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА| accessdate=| last=| first = |date=| work = | publisher = -{istorijska-biblioteka.wikidot.com}-}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf | archiveurl = https://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf | archivedate=23. 7. 2011.| title = alanwatson.org| accessdate=| last=| first = |date=8. 10. 2016 | work = | publisher = }}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.4shared.com/file/40492636/2ffbee27/Miodrag_Petrovic_-_Zakonopravilo_SvSave.html | title = Miodrag Petrovic – Zakonopravilo Sv.Save.zip – 4shared.com – online file sharing and storage – download| accessdate=| last=| first = |date=| work = | publisher = -{www.4shared.com}-}}</ref> [[Свети Сава|светог Саве]], најважнији закон ([[Устави Србије|устав]]) [[Историја Србије у средњем веку|средњовековне Србије]]. Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права.<ref>{{Cite web|url=http://www.alanwatson.org/sr/kutak/vezbe/ekloga.pdf | archiveurl = https://web.archive.org/web/20090530034439/http://www.alanwatson.org/sr/kutak/vezbe/ekloga.pdf | archivedate=30. 5. 2009.| title = alanwatson.org kutak| accessdate=| last=| first = |date=8. 10. 2016 | work = | publisher = }}</ref> Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада [[Јустинијанов зборник|Јустинијановог зборника]]<ref>{{Cite web|url=http://www.constitution.org/sps/sps.htm | title = S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I| accessdate=| last=| first = |date=| work = | publisher = -{www.constitution.org}-}}</ref><ref>{{cite web| author = Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV | url = http://droitromain.upmf-grenoble.fr/ | title = ::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 ) | publisher = droitromain.upmf-grenoble.fr |date=19. 11. 2015. | accessdate=19. 11. 2015.}}</ref>
Ред 289:
У свом Законику, Душан наглашава своју улогу заштитника цркве и наглашава њену самосталност. У Законику се види Душанова брига да се успостави равномерно организована мрежа парохија у селима и градовима. Он се бринуо и о појединачним црквама и манастирима од Јерусалима и Синаја на истоку до Барија на западу.<ref>{{Cite book|last=САНУ|authorlink = САНУ| title = Историјски часопис 14-15 (1963—1965)| url = https://books.google.rs/books?id=_owYAAAAMAAJ|year=1965|p=598}}</ref>
 
Поред православног становништва, у Српском царству је живео и известан број католика, пре свега у приморским градовима од Котора до Љеша. И на Душановом двору је било католика (службеници из Котора и Дубровника, најамници, посланици, гости). У средишњим областима српске државе католика је било у рударским и трговачким насеобинама{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=317—318317-318}} које је Душан обухватио својим Закоником. Они су могли имати своје свештенике (ово се подразумевало, па се у Законику посебно не одређује), али је било изричито забрањено да преобрате православног верника у [[католицизам]].{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=319}} Није забележено да су се католички трговци жалили због верске угрожености.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=319}} Највиши степен аутономије имали су католици у приморским градовима.
 
Душан је одржавао интензивне контакте са папом. Нарочито интензивне везе биле су са папом Иноћентијем VI, са којим је Душан преговарао о признавању папског примата. Душан је имао двоструки циљ: да угарски краљ престане са нападима на Србију и да уз папску помоћ организује борбу против Турака. Папа је послао мисију у Србију на чијем челу је био Петар Тома. У пролеће—лето 1355. Петар Тома се састао са Душаном у Крупиштима. Сведочанство о његовом боравку на српском двору оставио је Филип Мезијер. По њему је боравак Петра Томе у Србији пропраћен бројним непријатностима и његова мисија није постигла очекиване резултате. Разлог неуспеха је пре свега била промена ситуације на српско-угарској граници на којој је маја 1355. успостављен мир.<ref>{{Cite book|last=Вуковић| first = Момчило|authorlink = Момчило Вуковић| title = Династија Немањића, жене владара, задужбине и црква (1168—1371)| url = https://books.google.rs/books?id=_owYAAAAMAAJ|year=1981|p=88}}</ref>
Ред 299:
 
== Наслеђе Стефана Душана ==
Душанов син, Стефан Урош V помиње свог оца са поштовањем. Он није покушао да се помири са Цариградском патријаршијом што би неумитно значило осуду Душанових поступака.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=325}} Таква иницијатива потекла је 1368. од деспота Угљеше. На територији његове области обновљена је јурисдикција Цариградске цркве. Тада је сигурно дошло до осуде појединих Душанових поступака. Коначна иницијатива за измирење цркава потекла је од кнеза Лазара 1375. године. Неколико података из тог времена показује да је Српска црква прихватила гледиште Цариграда о нелегитимности Душановог уздизања на царски положај и проглашавању патријаршије. У наредним деценијама, за време постојања српске средњовековне државе, није забележено постојање култа цара Душана. У званичној владарској идеологији цар се није величао, чак се није ни помињао, али његов ауторитет није опао у световним круговима и осликавао се на многе начине. Тако је повеља Стефана Душана из 1349. Дубровнику постала узор за све касније уговоре, а одредбе ове повеље сматране су неприкосновенима, док су Дубровчани својим угладним гостима ласкали тиме што су им стављали до знања да у град улазе на иста врата на која је ушао цар Душан.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=298—299298-299}}
 
Каснија летописна традиција имала је мешовит и често супротан став према цару Душану. Један број летописа настао под утицајем црквених кругова негативно се односио према Душану, други је био неутралан и ту се поједина Душанова достигнућа само помињу (нарочито ктиторска делатност), а трећа група је наговештавала каснији позитиван став према Душановој владавини.
[[Датотека:Stefan Dushan Coats of Arms Berlin.jpg|250п|мини|десно|Грб Душановог царства]]
Поред писане, у народу се неговала и усмена традиција. Једно такво предање забележио је Константин из Островице у ком се Душан приказује у негативном светлу, али не због самопроглашења за цара и анатеме цариградског патријарха, већ због наводног оцеубиства. Епска народна поезија га је запамтила као цара Стјепана, међутим, овај епски лик је сасвим ван реалних историјских околности. Као и западни владари, у ритерској поезији и цар Стјепан има епизодну улогу, а главни ликови песама су његови пратиоци. У песмама о цару Стјепану појављују се многе неисторијске личности типичне за народну епику. Синтезу народне традиције и података из разних списа начинио је патријарх Пајсије када је писао Житије цара Уроша, међутим, он о Душану има врло мутне и нереалне представе.{{sfn|Ферјанчић|Ћирковић|2005|p=330—331330-331}}
 
Изван ових традиција настао је Илирски грбовник, документ који је веома утицао на касније виђење Душановог живота. Настао је у Босни између 1555. и 1595. по угледу на грбовник Светог римског царства. Као паралеле грбовима Светог римског царства и Свете римске краљевине стављени су у Илирском грбовнику грбови цара Душана и краља Уроша. У оба сложена грба налазило се поред двоглавог орла још и 10 земаљских грбова: Македоније, Илирије, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке и Приморја. Овај грбовник представљао је Душана и Уроша као владаре некадашњег Илирског царства. Грбовник је касније служио за доказивање племенитог порекла, а цар Стјепан у народној поезији јачао је његов ауторитет. И поред богате рукописне традиције, утицај овог дела морао је бити ограничен због малог броја копија (познато их је 25).<ref>{{Cite book|last=Историјски институт Београд|authorlink = Историјски институт Београд| title = Властела Илирског грбовника| url = https://books.google.rs/books?id=FHB6BwAAQBAJ|p=276}}</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Душан”