Илија Милосављевић Коларац — разлика између измена

| поље =

| институција =

| студенти =

| познат_по =

Као дете је рањен у [[Први српски устанак|Првом устанку]]. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко [[Дунав]]а, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у [[Панчево]], због страха од кнеза [[Милош Обреновић|Милоша]]. Наиме, постоји прича да када је Илија боравио у Београду, ''почну неки млађи београђани носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тог палила склањати, макар каквим мерама, заповеди те се неколико Београђана, с тим златали капама, обале и истуку батинама. Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.''<ref name=":0">{{Cite book|title=Ilija Milosavljević Kolarac u Pančevu (1828-1856) u: Informator (sveska 20)|last=Todorović/Heš|first=Milan/Elza|publisher=Istorijski arhiv Pančevo|year=1985.|id=|location=Pančevo|pages=49-5849–58}}</ref> Међутим, сам Коларац ће написати да је у Панчево дошао због трговине и сигурне зараде у царско-краљевској аустријској држави, 1828. године. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар [[Аустроугарска|Аустроугарске]], првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио. Извозио је пшеницу, јечам, овас, суражицу, просо и кукуруз. Имао је своје бродове, који су се звали ''Немања'' и ''Свети Ђорђе.'' Такође, бавио се и узгојем и продајом свиња.<ref name=":0" /> Коларац је напустио Панчево 1856. године.

[[Тестамент]]ом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање [[универзитет у Београду|београдског универзитета]], што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора [[Димитрије Нешић|Димитрија Нешића]], повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је [[Касациони суд]] оснажио Коларчев тестамент.<ref>[http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/07/article-11.html Илија Сервијанер и Дунавски Ротшлид („Српско наслеђе“, јул 1998)]</ref> [[Драгиња Петровић]] је потраживала из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.<ref>„Коларчева парница имала је и један занимљив епилог. Покојна Драга Станојловица тражила је из масе накит своје сестре, а жене Коларчеве. По пресудама судским она је имала положити допуну заклетву да је онај накит био доиста својина њене сестре. Од стране Коларчеве задужбине одређен је био да присуствује заклетви пок. [[Милан Ђ. Милићевић]]. Полажући заклетву пок. Станојловица пала је у тако раздражење да је, и не слушајући текст заклетве који јој је ваљало изговорити, узела грозно клети све чланове Коларчеве задужбине, који су је до заклетве довели, и све њихово и живо и мртво, скидајући с небеса и Бога и све свеце да би јој се клетва испунила. Сиромах Милићевић беше се шћућурио у један ћошак ни жив ни мртав од чуда и страха. Једва је дошао к себи, дршћући потписао протокол заклетве и безобзирце из суда побегао.“ из књиге [[Коста Христић|Коста Н. Христић]]: „Записи старог Београђанина“, Нолит. {{page1|publisher=|location=Београд| year = 1989|isbn=978-86-19-01637-7| pages = 353-354353–354,}}</ref>