Јован Дука (цезар) — разлика између измена

'''Јован Дука''' ({{јез-грч|Ιωάννης Δούκας}}) је био [[Византијско царство|византијски]] племић из [[Династија Дука|породице Дука]] и [[Цезар (титула)|цезар]], из друге половине [[11. век|XI века]]. Био је брат цара [[Константин X Дука|Константина X]] (1059—1067) и једно време најутицајнија личност у Византији, током владавине његовог младог братанца, [[Михајло VII Дука|Михајла VII]] (1071—1078), кога је довео на власт [[Државни удар|државним ударом]].

Јован Дука је припадао значајној и имућној племићкој породици Дука и био је један од војних заповедника из источних ([[Мала Азија|малоазијских]]) провинција, који су сачињавали посланство упућено цару [[Михајло VI Стратиотик|Михајлу VI]] (1056—1057). Он је одбио да прихвати њихове захтеве, што је довело до отворене побуне која је на власт довела [[Исак I Комнин|Исака Комнина]] (1057—1059). После Исакове смрти, нови цар је постао Јованов брат Константин, а Јовану је додељена висока титула цезара. Помогао је [[1061]]. године у гушењу побуне<ref name="ODB">{{harvnb|Kazhdan|1991|pp=}}</ref>, а после братове смрти настојао је да истакне права свог братанца Михајла VII насупрот владавини његове мајке [[Евдокија Макремволитиса|Евдокије]], која је своју владу покушала да ојача, удајом за [[Роман IV Диоген|Романа (IV) Диогена]] (1068—1071). Због својих настојања да збаци Романа, Јован је приморан да напусти [[Константинопољ|Цариград]] и оде у [[егзил]] у [[Битинија|Битинију]]<ref name="ODB" />.

Породица Дука и Јован, као њен представник, противили су се Евдокијином избору и владавини Романа, што је свој врхунац доживело у [[Битка код Манцикерта|бици код Манцикерта]] 1071. године. Јован син, Андроник, који је командовао резервним снагама које су чувале леђа главнини снага, предвођених самим царем Романом, у кључном тренутку није ушао у битку, већ је напустио бојиште, због чега су преостале [[Византијска војска|византијске снаге]] доживеле пораз, а сам Роман је заробљен. Цар је са вођом [[Селџучко царство|Селџука]], [[Алп Арслан]]ом, уговорио мир, након чега је био ослобођен уз плаћање откупа, али су у његовом одсуству Дуке, предвођене Јованом, извршиле државни удар и на власт је доведен млади Михајло VII, а најутицајнији људи у држави постали су сам Јован и Михајлов учитељ [[Михаило Псел|Михајло Псел]].

Роман је покушао да окупи снаге и поврати власт, али су га потукли Јованови синови Андроник и Константин<ref name="ODB" />. Он се после тога предао, али је и поред договора<ref name="ГО">{{ГО-ИВ}}</ref>, ослепљен по Јовановој наредби<ref name="ODB" /> и после само месец дана је од последица ослепљивања преминуо на [[Проти (острво)|острву Проти]], код Цариграда. Његова смрт је покренула је Селџуке у офанзиву, пошто су они сматрали да мир који су склопили са Романом више не важи<ref name="ГО" /> и у року од само неколико година, овладали су готово целом [[Мала Азија|Малом Азијом]], а унутрашња криза у Византији је настављена.

Јован је свог братанца упознао са [[Нићифорица|Нићифорицом]], који је врло брзо остварио велики утицај на младог Михајла и потиснуо Јована и [[Михаило Псел|Псела]]. Јован је [[1074]]. године упућен против снага одбеглог византијског [[плаћеник]]а, [[Урсел од Бајела|Урсела од Бајела]]. Међутим, његове снаге су поражене, а он је заробљен, после чега га је Урсел користио као марионетског претендента на трон<ref name="ODB" />, док га [[Селџучко царство|Селџуци]] нису заробили. Касније је за њега плаћен откуп и он је ослобођен, након чега се замонашио да би избегао кажњавање због побуне<ref name="ODB" />.

Услед унутрашњих немира у држави, Јован је подстакао Михајла VII да абдицира у корист [[Нићифор III Вотанијат|Нићифора Вотанијата]] (1078—1081), а своју унуку [[Ирина Дукина|Ирину]] (ћерку свог сина Андроника) је удао за [[Алексије I Комнин|Алексија Комнина]] (1081—1118). Касније је подржао његову побуну и на састанку у [[Цурулон]]у његово проглашење за цара.

Преминуо је око [[1088]]. године. Поред [[Политика|политичког]] и [[Војска|војног]] ангажмана, он се занимао и за [[Култура|културу]]. Најстарији познати рукопис дела [[Константин VII Порфирогенит|Константина Порфирогенита]] (913—959) ''„[[De administrando imperio|О управљању Царством]]“'', потиче из његове личне [[Библиотека|библиотеке]], а сачувана је и његова интензивна преписка са [[Михаило Псел|Михајлом Пселом]], једним од најученијих људи тог доба.

* {{Cite book| ref= harv|editor-last=Kazhdan|editor-first=Alexander P.|editor-link=Александар Каждан|title=The Oxford dictionary of Byzantium|year=1991|publisher=Oxford Univ.University Press|location=New York [u.a.]|isbn=978-0-19-504652-6|pages=}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}

* {{Cite book| ref= harv|editor-last=Kazhdan|editor-first=Alexander P.|editor-link=Александар Каждан|title=The Oxford dictionary of Byzantium|year=1991|publisher=Oxford Univ.University Press|location=New York [u.a.]|isbn=978-0-19-504652-6|pages=}}