Аграрна политика у Кнежевини и Краљевини Србији — разлика између измена

 

Постигавши [[хатишериф]]ом из [[1830]]. укидање турског [[Феудализам|феудалног]] система у Србији, што је хатишерифом из 1833. и потврђено, кнез Милош је даље решавање аграрног питања преузео на себе. Он је одређивао величину поседа, забрањивао прекомерно захватање и стварање великих поседа, одређивао минимални сељачки посед који не може да се прода и отуђи за дуг, одлучивао о необрађеној земљи и премештао сељаке, не само из једног села у друго, него и са једног на други крај Србије. Остварујући економски идеал српске револуције о економској слободи, чији је основини циљ био да сељак има довољно земље и буде њен пуноправни господар, Милош је признавао право на земљу и онима који је нису имали, односно онима који су у Србију избегли из других држава. Тиме је, заправно, аграрна политика народне управе била одређена и извођђена тако да:

* да се празна земља може заузимати и додељивати онима који имају недовољно или уопште немају земље, и то нарочито досељеницама, али само у мери колико ће им бити потребно за могућу властиту обраду и исхрану и да земља као општенародно добро не може бити предмет слободног захватања и стицања, како је не би зграбили и закупили појединачне породице и великаши који би наличили на спахије.

 

 

Једна од мера аграрне политике кнеза Милоша је и његов указ од 8. марта [[1827]]. о груписању и ушоравању сеоских насеља. Први прописи о заштити „сељачког окућја“ укинути су [[Српски грађански законик|Грађанским закоником]] из [[1844]], а поново су уведени [[1861]]. Дефинитивну форму ови прописи добили су 1873. укључивањем у нови Грађански судски поступак, изменом параграфа 471, т.4а, а важили су, уз допуне из 1893, до 1929. У овом периоду установом „окућја“ од продаје се штитило:

* кућа са пољопривредним зградма и двориштем површине до једног дана орања;

* [[плуг]], кола, два [[во]]ла, два [[коњи|коња]], [[domaće govedo|крава]], десет [[овца|оваца]], пет [[свиња]], пет [[коза]];