Света Тројица — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: Црква → Хришћанска црква (2) |
м razne izmene |
||
Ред 1:
{{Хришћанство}}
'''Света Тројица''' или '''Свето Тројство''' ({{Јез-грч|Τριάδα}}, {{Јез-лат|Trinitas}}) [[Хришћанство|хришћанска]] је верска [[догма]] утврђена на [[Васељенски сабори|црквеним саборима]] из [[4. век]]а, по којој је један [[Бог]] у трима личностима ({{јез-грч|[[хипостаза|ипостас]]}}): [[Бог Отац|Оца]], [[Бог Син|Сина]] и [[Свети дух|Светог духа]].<ref name="Енциклопедија живих религија">''Света тројица'', Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд
Иако се сама реч ''тројство'' не налази у [[Библија|Библији]], веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”.<ref name="ODCC">The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press
Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у [[ислам]]у, стуб [[вера|вере]]), као нпр.: [[аријанство]], [[монофизитство]] (коптска, јерменска и етиопска црква), [[савелијанство|модализам]], [[унитаријанизам]]. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају [[несторијанство|несторијанци]]. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: [[мормони]], [[Јеховини сведоци]].
Ред 26:
[[Датотека:Unknown painter - The Holy Trinity - WGA23507.jpg|мини|десно|Света Тројица]]
Израз ''„тројство”'' ({{Јез-грч|Τριάδα}} — ''тријада'', {{Јез-лат|Trinitas}}) је почео да се употребљава у [[Рим]]у око [[200]]. године. Сматра се да је израз тројица настао као последица теолошког померања са Оца као узрока јединства Тројице, на Божију суштину као узрока тог јединства.<ref>Митрополит Јован Зизијулас, ''Биће као заједница'', St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York
Током вишедеценијског [[аријански спор|аријанског спора]] ([[318]]—[[381]]), хришћански свет је био подељен у погледу тријадолошких питања. [[Арије]] и његови истомишљеници су сматрали да је: 1) Син створење сродно Оцу по вољи, не по природи и 2) да су личности Свете тројице по суштини различите. Ради окончања сукоба, [[Први васељенски сабор]] у Никеји [[325]]. године доноси [[Никејски симбол вере]] који проглашава правоверно учење о Светој тројици да је Син ''„рођен, не створен”'' и да је ''„једносуштан са Оцем”''. Такође, тријадолошко исповедање вере које тријумфује на [[Други васељенски сабор|Другом васељенском сабору]] у Цариграду 381. године потврдило је саједнакост и савечност Оца, Сина и Светог духа. Каснија тријадолошка хришћанска мисао у основним линијама следи закључке васељенских сабора. Међутим, [[Православна црква]], за разлику од [[Католичка црква|Католичке]], одбија уметање [[филиокве]] у Никејски симбол вере.
|