Манастир Хиландар — разлика између измена

Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро [[13. фебруар]]а 1199. године,<ref name="autogenerated2"/> а његови земни остаци су били једно време сахрањени у Цркви Ваведења Богородице која више не постоји.<ref name="autogenerated4"/> Према предању из гроба Светог Симеона потиче „чудесна лоза” која увек даје плод.<ref name="autogenerated2"/> Након очеве смрти, Сава се 1200. године преселио у [[Кареја|Кареју]], где је подигао [[испосница|испосницу]]. Тамо је најпре написао ''Карејски типик'' 1200. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао ''[[Хиландарски типик]]'', којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. [[Типик]] је написан по угледу на пролог типика [[константинопољ]]ског манастира Богородице Благодатељице.<ref name="autogenerated2"/>

 

 

Почетком [[13. век]]а, [[Света гора]] је фактички била под влашћу [[Четврти крсташки рат|крсташа који су 1204. године освојили Цариград]], а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире.<ref name="autogenerated2"/> Услед тога, [[Свети Сава|Св. Сава]] је [[1208]]. године напустио Свету гору и пренео [[мошти]] свог оца из Хиландара у [[Србија|Србију]].<ref name="autogenerated2"/> Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из [[Палестина (регион)|Палестине]] (из [[Манастир Светог Саве Освећеног|Манастира]] [[Сава Освећени|Светог Саве Освећеног]]) донео најстарију и најпознатију хиландарску [[Икона|икону]] — [[Богородица Тројеручица|Богородицу тројеручицу]]. У таквим околностима краљ [[Стефан Урош I]] je [[1262]]. године изнад манастира подигао велики пирг — кулу [[Преображење Господње|Преображења]], да би што боље заштитио манастир.<ref name="autogenerated1"/> У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви [[Стефан Драгутин|Драгутин]] и [[Стефан Урош II Милутин|Милутин]] су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.