Бенедиктинци — разлика између измена

У додир са [[Балканско полуострво|балкан]]ским провинцијама долазе посебно преко романског дела [[јадранско море|јадранске]] обале, одакле су ширили свој утицај у земљама залеђа. Везе са српским кнежевинима у почетку су одржавали огранци конгрегације из јужне [[Италија|Италије]] (Пулсано), који су имали своје [[манастир]]е на [[Мљет]]у и [[Локрум]]у. Најважнији извор за познавање њихове делатности у словенским земљама је ''Љетопис попа Дукљанина''.

После [[Четврти крсташки рат|четвртог крсташког рата]] односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима [[Травунија|Травуније]] и [[Захумље|Захумља]]. Сачуване су значајне опатије у [[Дубровник]]у, [[Котор]]у, [[Будва|Будви]], [[Бар (Црна Гора)|Бар]]у и [[Скадар|Скадру]]. Посебно значајна средишта била су Ратачка [[опатија]] код Бара, посвећена [[Богородица|Богородици]], позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Осим на овим подручјима, Бенедиктинци су били присутни и у граничним областима према [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]] (манастир Ке, касније назван Баноштор).

Поред бенедиктинаца, у познатије западне монашке редове спадају [[фрањевци]], [[Доминикански ред|доминиканци]], [[кармелићани]], [[августиновски пустињаци]] и [[исусовци|језуити]].